postovana doktorice bojana drago mi je sto ste mi pisali u dva pisma kod mene ide sve bolje i bolje hocu da me spoznate bolje po duhovnom liku kakve navike imam kakav mi je karakter imam 28 godina i nikad u zivotu se nisam nasmejao sa drustvom kad vidim neke moje drugove kako se smeju ja se zacudim kad stupam u kontakt sa mojim drugovima i svi se saljimo svi pocnu da se smeju uz sale samo ja nemam osmeh na licu ne mogu prirodno da se nasmejem izgledam drugovima da sam hladnokrvan inace sam stidljiva osoba brzo se uznemirujem pokusavam da maknem stid ali mi je pretesko ustvari ponekad zamislim da nisam stidljiv nego sam neraspolozen a to sto sam neraspolozen ne tera me na salu ni na smeh i mislim da sam prirodno hladnokrvan nemogu sa drugovima razgovarati za neku temu za smeh jer nemam uputstvo na to pa me mnogo zabrinjava jer kako cu da razgovaram sa novom devoikom kad nisam nikad oraspolozen neznam kako da razvijem smeh u sebi kako da se menjam dali treba da pijem neke ljekove da bio nasmejan razdraziv to je moj najveci problem recite mi kako da ga resim kako da budem nasmejan u zivotu hvala vam unapred

Postovana doktorka, Pre odprilike dve nedelje sam Vam poslala pitanje na koje mi niste odgovorili, pa Vas molim ukoliko mozete da ga pronadjete da mi odgovorite jer mi je jako bitno

Postovana dr Bojana, imam veliki problem, i zelela bih da cujem Vase misljenje. Ja imam 29 godina, i nikako da zavrsim fakultet, iako sam dobar student, imam visoke ocene i znam da mogu, ali, toliko se sve produzilo da vec pocinjem da gubim nadu,. Sada sam cetvrta godina, i trebalo bi da na jesen postanem apsolvent, ali kao da sama sebe sabotiram - ne idem na predavanja, a znam da moram inace necu dobiti potpis (bez cega po novim pravilima, ne mogu da postanem apsolvent), mucim se da se nateram da odem na fakultet, ne ucim, stalno sam na internetu, sve mi je tesko i nekako kilavo. Sa druge strane, stalno imam problema u porodici ( majka mi je preminula pre 15 godina, ali je bila bolesna jos od mog rodjenja, a otac, s kojim sam imala malo kontakta, iznenada se razboleo i preminuo ovog leta) zivim sa starom bakom (maminom mamom) i tu je oduvek bilo velikih neslaganja i svadja. Pre sedam godina krenula sam i kod psihologa, i jako sam se vezala za njega, bas mi je postao bukvalno najvazniji na svetu. Nije me primao stalno, nego povremeno, kada je on imao vremena. Samo sam tokom nekih godinu dana odlazila manje-vishe jednom nedeljno, i tada sam najvise i napredovala. I, onda sam nekako stalno kroz terapiju bila na klackalici - ucila sam, jer me je on terao da ucim, a nisam ucila kada bih se inatila ili kada bi iskrsao bilo kakav problem u terapiji. To je jos i funkcionisalo dok nije sa mnom radio ,,preplavljivanje``, moj najveci strah od napustanja, rekao mi je da ide u inostranstvo i da se mozda necemo videti. Ja sam to uzasno tesko podnela, ne secam se da sam ikada toliko plakala, i ni sada, posle tri godine, ne mogu da prodjem kroz tu groznu separaciju... I dalje idem povremeno kod njega, ali kada on pokaze nezainteresovanost za moje probleme, ili ne moze da me primi jer je prezauzet, ja se bukvalno osecam kao da sam paralisana. I, odmah prestajem da ucim, nekako necu, kao da je to ucenje jedina stvar nad kojom imam kontrolu... U poslednjih godinu dana pocela sam da idem kod jedne zene psihologa na savetovanje, i, realno gledano, mnogo mi je pomogla, dala sam i neki ispit, ali, nekako se ipak sve vrti u krug. Ne mogu da zamislim da mog terapeuta nije briga za mene, i da sam mu samo jedan od milion pacijenata. A vreme prolazi, i sve mi je teze da pratim obaveze na fakultetu, i da verujem u svoju profesionalnu buducnost. Takodje, u vezi sam sa deckom vec godinu i nesto, i pomalo me je strah od buducnosti. Ne bi bilo u redu da ostavim staru babu da zivi sama, ili u domu, i jedino resenje bi bilo da moj decko dodje da zivi kod mene. Medjutim, i njegovi roditelji su veoma stari, i on kaze da nikada ne bi mogao da ih ostavi. I njegova mama ima veoma jasan stav da deca ne treba da ostavljaju roditelje, jer je to greh. Ja sam jako zbunjena u svemu ovome, i osecam se zarobljenom i blokiranom, i cak, bespomocnom da ista uradim za sebe...

Ne znam da li sam na pravom mestu ali Vas molim , ako možete da mi pomognete makar savetom šta da radim. U braku sam skoro dvadeset godina, imamo dva divna sina koja smo teškom mukom dobili posle godina lečenja, relativno dobra primanja, slične stavove o životu , ali i jednu veliku razliku u mišljenju vezanom za seks koja nam posebno u poslednje vreme zagorčava život. U početku je sve bilo u redu . Slagali smo se u seksu i svemu ostalom perfektno sve do povratka moga supruga sa ratišta za vreme rata u Hrvatskoj. Vratio se kući sa novim stavovima o seksu do kojih je došao tako što mu je tamo nešto "kvrcnulo" i shvatio je da je treba uzeti od života koliko god je moguće. Prvo je počelo sa ubeđivanjem da treba učiniti sve da ne dođe do monotonije sa čime sam se apsolutno složila. Ali njegovo shvatanje "razbijanja monotonije " se sastojalo u nekim vrlo po meni groznim stvarima kao recimo da treba svako od nas da ima seks sa još nekim i da o tome posle pričamo pa do toga da je vrhunac zadovoljstva seks u četvoro. Kako ja nisam htela da pristanem na tako nešto ni po koju cenu počela su maratonska ubeđivanja, milioni mojih suza, koje su izazvale njegovo popuštanje samo u smislu da ako sam već toliko ljubomorna da on ne mora da ima seks sa nekom drugom već samo ja sa nekim pa da mu to posle detaljno ispričam i da makar nekad stignemo do toga da dovedemo u naš krevet makar još jednog muškarca. I ta vrsta ubedjivanja je trajala nekih 3-4 naredne godine. Provela sam noći i noći plačući i ubeđujući ga da ja želim da vodim ljubav samo sa njim a ne da imam seks sa bilo kim, sve dok posle 4 godine nisam popustila iz straha da ga ne izgubim i "imala sam seks " sa jednim muškarcem koji je ionako bio uporan u udvaranju duže vreme pre toga. Taj sex sa drugim muškarcem je povremeno trajao oko 2 godine, a čak i nije bilo tako loše, osim što sam morala po povratku kući da mužu ispričam sve do poslednje sitnice kako je taj seks izgledao , što me je doslovno ubijalo. Nakon toga su stigla deca, jedan za drugim, i ja sam odahnula, nadajući se da je završena tortura . Ali nije prošlo mnogo sve se nastavilo vrlo brzo posle rodjenja drugog deteta, još jačim intenzitetom, naravno sve pod izgovorom da se izbegne monotonija. I dalje nije tražio da on ima odnose sa nekom ženom , već samo ja sa nekim muškarcem pa čak i da ga dovedem u naš krevet da to radimo utroje. Nastavilo se ubeđivanje sa njegove strane, moje suze i strah da ga ne izgubim, da sam čak pre nekoliko meseci rekla da ću da pristanem na seks u troje, samo da ga malo primirim jer je postao nesnosan. Terao me je tokom svakog seksa da mu pričam kako je izgledalo sa tim muškarcem sa kojim sam bila ili kako bi izgledalo da nas ima troje ili ko zna šta sve još ne, ne želim ni da se sećam svega. Sve ove godine smo vodili ljubav redovno sa ili bez mog uživanja ali je trajalo. Poslednjih nekoliko meseci, tj. od kada sam rekla da navodno hoću da vodimo ljubav sa trećim u krevetu, on se odjednom povukao. Ne veruje mi da to "stvarno hocu i tek ponekad vodimo ljubav, vecinom na moju inicijativu, koja se ruku na srce i javlja samo da mi ne bi prigovarao kako ja ne zelim seks ali se opet zavrsava sa zahtevima da pricam tokom seksa o seksu sa jos nekom osobom. Zadnjih dana cak ne prihvata ni moju inicijativu i tvrdi kako nema neku zelju za obicnim seksom. Jednostavno ne zeli , bar tako kaze. Ponekad imam utisak da je u pitanju neka taktika, kako bih ja popustila, jer ima taj obicaj da taktizira da bi postigao nesto , a ponekad jednostavno mislim da me ne voli, jer je izmedju ostalog i cutljiv i ne reaguje cak ni na moje provokacije. Napominjem da ne izlazi sam,ni sa drustvom, tako da nemam razloga da sumnjam u njega da mozda negde i ispunjava svoje fantazije, mada iskreno ponekad i posumnjam ali kad realno razmislim, shvatim da za tako nesto jednostavno treba mnogo vise i vremena i para, nego sto on ima. Ja zaista neznam sta da radim. Sigurna sam da sam u svemu negde i ja pogresila . Cak sam predlagala i da potrazimo strucnu pomoc negde ali on nije pristao pod izgovorom da ce ionako da mu kazu da je lud i da to nije normalno ali on to hoce i to zajedno sa mnom i tu je kraj, nema rasprave. Molim vas da mi pomognete da vratim coveka za kog sam se udala i zivela nekoliko godina normalno, i koga jos uvek volim bez obzira na sve, jer je u sustini jako dobar , vredan, pametan i voli nasu decu . Samo zelim da imam normalnu porodicu koja ce da traje. Molim Vas, jer neznam sta da radim , imam osecaj da sam na kraju snage.

Uspostavljena mi je dijagnoza F41. Aksioznost sa primesama depresije, panični napadi, derealizacija i depersonalizacija. Terapija Xanax 0,25 i Flunisan od 20 mg izjutra. Nakon mesec dana prepolovljen mi je Flunisan na pola, a Xanax pijem po potrebi. Jednom mesečno idem na psihoterapiju. I dalje osecam simptome, povremeno mi je sve čudno, kao da gledam kroz filter ili kao da sanjam. To me užasno nervira i često pričam o tome jer mi je dosta lakše (vrtoglavica, napetost). Radim sve kao i pre - posao, porodica, druženje, ali ne uživam u svemu tome kao nekad i motivacija mi je slaba. Koliko vremena mi je potrebno da se oporavim i stabilizujem? Da li moje stanje može da se pogorša i izazove neke druge komplikacije?