Imam 33 godine, živim u jednom malom gradu, udata sam i imam dve devojčice od 6 i 4 godine. Naizgled sve bi trebalo da bude lepo. Udala sam se veoma mlada (sa 19 godina). Ja sam po prirodi stidljiva, povučena i zatvorena osoba, a suprug je nešto suprotno i u principu odatle proizilaze naše nesuglasice koje su u početku braka bile izražene. Međutim, vremenom smo se nekako uskladili i nemamo nekih većih problema u odnosu. Moj psihički krah je nastupio kada nam je nastradalo prvo dete koje je tada imalo dve godine. Od tada sam se povukla skroz u sebe, imam strahove i svašta mi prolazi kroz glavu. Posle toga sam rodila dve zdrave i prave devojčice kojima sam se posvetila u potpunosti i koje su ceo moj svet. Sada kada su obe krenule u obdanište, ja sam se vratila na posao jer radim u jednoj privatnoj firmi u knjigovodstvu. Međutim, psihički se ne osećam dobro, imam strahove od smrti, od bolesti, da će deci nešto da se desi. Nisam raspoložena ni za razgovore sa ljudima. Iako imamo svoj krug prijatelja, ja odlazim i družim se sve protiv svoje volje i zbog porodice. Izgubila sam interesovanje za bilo šta u životu i u stanju sam da sedim i zurim ceo dan u jednu tačku. Pre dve godine sam imala i operaciju zučne kese kojoj su prethodili svi oni grozni napadi žuči i to me je načisto slomilo. Volela bih kad bi mogao da mi pomogne samo Vaš savet ili neki antidepresiv koji biste mi predložili jer ne znam kome bih mogla da se obratim za stručnu pomoć u mom malom gradu. Znam da sam tek potrebna deci, a sve više i više gubim snagu i volju.

Možete li mi reći nešto više o autosugestiji? Kako se primenjuje? 

postovana doktorice bojana imam 29 godina cudno mi je kad zamislim da se nisam ozenio najpre od svega u zivotu volim i sanjam da cu stvoriti porodicu zamisljam sebe kakav cu da budem srecan kad budem imao zenu i pogotovo volim decu trebalo je mnogo ranije da se ozenim ali presvega me je sprecilo sto imam tesnu kucu i sto sam stidljiv i skoro sam izgubio zelju za sacinjavanje porodice ali u zadnje vreme se preokrenulo jos neki mesec sagradicu veliku kucu i jednu veliku radnju osiguracu za ceo zivot troskove zivota i nista ne moram raditi tako sto cu biti bogatiji fali mi jos samo zena pa da dodzem do cilja koji sam imao zelju vise od jedne decenije trazio sam jos prije od vas savete kako da menjam temperament sa kojim se cesto suocavam vi ste mi rekli da ne postoje ljekovi koji ce moci da me promjene i makniti stidljivost ali pokusao sam da maknem sam stid sa svojom iskustvom koje ste mi objasnili oko kojih temama da razgovaram kad budem bio sa mojim vrsnjaka ali nisam potpuno isti kao i moji drugovi jer oni su svi ozenjeni tako da meni se pricinjava da sam mnogo izostao od drustva ali i proslo mi je vreme sa mojim drugovima da se druzim kao kad smo se druzili dok se nisu bili ozenjeni sad nemam skim da razgovaram o devojkama nemam skim da se sastanem da se upoznam sa nekom devojkom ostao sam presvega sam recite mi kojim putem treba da podzem sam da bih upoznao jednog dana devojku mojih snova dali treba da posaljem tetku devojci kojoi mi se dopada kad sam vas pitao ranije ili treba da nadzem devoiku na neki treci nacin zahvaljujem vam se na vase savete unapred

Postovana Bojana Zivim u Novom Sadu , imam 33 godine , nisam udata , nemam stalan posao i podstanar sam. celog zivota sam veoma nesrecna ali sam to spoznala tek poslednjih par godina.U zivotu nikad nikom nisam znacila nesto mnogo cak ni najblizoj rodbini a prijatelji su me svi redom ostavili.Ja sam osoba prosecnih kvaliteta u svemu , vredna , postena i iskrena.Oduvek sam nesigurna u sebe i retko kad sam preuzimala inicijativu ali sam uvek pozitivno odgovarala na svaku.Sta god je trebalo da se pomogne , ucini za nekog ja sam uvek bila prva.Osobama koje su u meni nasle prijatelja ja sam pruzala nesebicno iskreno prijateljstvo.Ipak nekako posle odredjenog vremena svako me je ostavio.Niko mi nikad nije rekao razlog.realno skoro svi su mi prilazili u nekom svom kriznom preiodu u zivotu i kad bi im bilo bolje , napustali su me a ja sam se vezala za svakog od njih , i pustila ih u svoj zivot bez rezerve. Danas sa 33 godine ja nemam nijednog prijatelja kojeg mogu da pozovem i porazgovaram o bilo cemu , eventualno o najbanalnijim temama. Sve ostalo bilo bi zacudjujuce neprijatno za mog sagovornika.Toliko mi fali prijatelj i toliko sam usamljena da se osecam kao da zivim u grobu.Danima mi telefon ne pozvoni, a ne pamtim kad me je neko pozvao negde.Ljudi me se ne sete ni za rodjendan , praznike , bilo sta.Ja sam dugo pokusavala koliko god bila losa u inicijativi da odrzavam kontakt , da pozivam na druzenje ali prosto nije islo i odustala sam.Moj stariji kolega na poslu cesto je jedina osoba sa kojom porazgovaram u toku dana. To mi toliko tesko pada da mi je svaki dan sve vise nepodnosljiv za ziveti. Sto se tice ljubavi, svoju veliku ljubav nasla sam vrlo kasno , u tridesetoj godini.Iako od samog pocetka mnogo toga nije stimalo , ogromna ljubav i medjusobna neznost gurala je nasu vezu iz dana u dan. Kad je doslo vreme velikih svadja i medjusobnih optuzivanja ispostavilo se da osoba koju volim vise od svega na svetu ima dugogodisnju devojku a iako smo se vidjali veoma intenzivno on je na cudesan nacin to uspeo da sakrije od mene dok nam nije postalo toliko tesko da je odlucio da prizna. Nema snage da je ostavi jer je kao i ja luda za njim a on ne voli nijednu vise dovoljno da bi bilo sta preduzeo jer je i pored mnogo losih osobina osetljiv na tudji bol pogotovo prouzrokovan od njega.I on je poput svih mojih prijatelja mene pronasao u svom kriznom periodu , pokusao sebi da pomogne uz moju beskrajnu ljubav i paznju a nije shvatio ozbiljnost moje ljubavi i cinjenice da mi je postao sve na svetu.Ni ja ni on ne mozemo da odemo a nista drugo nam nije preostalo.Mozda zvuci apsurdno ali tako je , neki cudan splet okolnosti doveo je do moje najvece tragedije koju ne znam kako cu preboleti,Inace on je osoba potpuno razlicita od mene, okruzen ljudima koji ga obozavaju , prepun pravih prijatelja , komunikativan , sarmantan, osoba koja pleni cim se pojavi.Muskarac koji se ne zaboravlja.Pretpostavljate sta je takva osoba mogla da znaci kad se pojavio u mom zivotu.Patnja koju osecam zbog svega sto se desilo sa njim najcesce se pokazuje kad imamo odnose posto me hvata strah, panika i nekontrolisano plakanje.Dok ga gledam i uzivam u njemu taj strah od gubitka postaje nepodnosljiv. On je strpljiv i nezan u tim momentima ali ja sam pocela da se plasim i pomisli sta ce biti tokom odnosa pa ga izbegavam na sve nacine. Sto se tice roditelja, oni mi daju podrsku koliko mogu u zivotu ali su daleko, sve stariji i bolesniji. Majka koja je svedok moje nesrece i koja vidi koliko mi zivot prolazi bez ikakve lepote , a zivot je prepun toga , pati kao i ja , prepustila se hrani i picu i jednom je rekla da mi je htela sve najbolje a docekala da me gleda ovako nesrecnu i da to ne moze da podnese. Zbog svega sto sam Vam napisala ja sam pala u tesku depresiju , jedva ustajem iz kreveta, stalno razmisljam o smrti, i stalno se pitam zar je moguce toliko nesrece da mi se desi jer ponavljam uz sve moje nedostatke ja zaista nisam najgora na svetu a po dobroti i iskrenosti sam izuzetna. To su mi mnogi ljudi rekli a ja se slazem. Molim Vas da mi pomognete savetom , misljenjem ili bar da me uputite kome da se obratim za pomoc jer mi je neophodna a na moje vapaje niko ne obraca paznju.Ocigledno imam mnogo problema u licnosti , u ponasanju, u emocijama ali ja to ne znam da definisem , popravim i promenim.Molim Vas za pomoc.

Imam 33 godine. Prvi napad panike imala sam pre 12 godina, nisam ni bila svesna šta me je snašlo, a već je sve "prošlo" da tako kažem. Posle dve god. našla sam se u istoj situaciji i u periodu terapije Xalolom od tri meseca, opet sam bila ona stara. Pre dve godine (posle bolnog raskida duže veze čijih sam zadnjih tri meseca provela plakajući, a ujedno ostala i bez posla) opet su usledili panični napadi tj. depresija praćena njima, ovog puta sve je bilo dosta ozbiljnije. Prepisana mi je terapija Rivotril i Flunisan. Sve je izgledalo kao da ide na bolje, po završetku terapije počele su da mi se nameću misli, uglavnom agresivnog karaktera. Nekako sam uspela da se izborim sa svim što me je snašlo, pronašla sam novi posao, počela da izlazim i čini mi se pronašla opet smisao života. Moj trenutni posao je dosta stresan, puno radim i nemam dovoljno vremena za sebe. Ponovo počinjem da se osećam anksiozno i depresivno (možda bih pre rekla ravnodušno). A moj najveći problem je u tome što želim da stupim u brak i rodim dete, ali se plašim i svakodnevno razmišljam o tome kako za to nisam sposobna (dosta sam čitala o postnatalnoj depresiji i tome kako je kod žena koje su pre trudnoće bolovale od depresije veća verovatnoća da i po porođaju obole od iste). Takođe me muči saznanje da nisam ona kakva sam bila pre i da takva neću ni biti i teško mi je da prihvatim drugačiju sebe.