Pitanje broj: #4455

 Dobro je što ste se u borbi za sebe i rešavanje problema koje imate javili psihologu, jer to znači da imate spremnost da radite na sebi u  životnim okolnostima koje Vas nisu mazile. Naravno da u svakoj terapiji ima specifičnosti, da su terapeuti nekada prezauzeti i da nemaju vremena uvek kada to pacijentu odgovara, ali to ne znači da je bilo koji pojedinačni pacijent za terapeuta "jedan u milion" već Vi sigurno i u praksi prvog psihologa kod kog ste išli imate svoje mesto koje je samo Vaše. Ja imam mnogo pacijenata koje sam profesionalno viđala i viđam i razmišljam o njima čak i kad se duže ne viđamo, brinem šta se dešava u njihovom životu, kako su realizovali neke svoje odluke i kako se bore sa problemima. Zato ne verujem da je i on nezainteresovan za Vaše probleme, ukoliko mora da uklapa obaveze, samo mi se čini da Vi to shvatate ličnije nego što treba u okviru svoje ranjivosti i preosetljivosti. Ono što je važno je da se setite da je on ipak samo Vaš terapeut a ne Vaš životni saputnik i da je upravo posao terapeuta da Vas osamostali kroz terapiju za individualno rešavanje problema i kad on nije uz Vas, kako biste jednog trenutka mogli potpuno da se "odlepite" od njega i da samostalno idete kroz život. Vaše učenje da biste njemu ugodili nije poenta terapije, jer je njen cilj bio da shvatite da sve što radite, radite za sebe a ne za bilo koga drugog. Dakle, treba da se posvetite obavezama u školovanju ne zbog bilo kog terapeuta niti rodjaka već zbog onoga što to učenje sutra obezbedjuje VAMA. Sigurna sam da to već znate, ali nije loše povremeno se toga podsetiti. Pitajte se šta želite da postignete i šta je to čemu se u budućnosti nadate, za šta se pripremate. To što treba svako od nas da ima kao svoj životni cilj, kao "svetlo na kraju tunela" treba da bude Vaš životni pokretač.Ako nemate određenu ideju, biće Vam utoliko teže da se krećete kroz život, pa će Vam uvek biti potrebna neka poštapalica, neko kao oslonac, da biste nadoknadili nedostatak svojih ciljeva. Nije loše da nastavite terapiju kod psihologa, možda sada na nekom novom mestu i da pokušate da uz pomoć stručnjaka nađete rešenje za svoje ciljeve i stremljenja koji će Vas dalje voditi bez psihološke pomoći.Kad je reč o vezi u kojoj ste, sami kažete da se sa bakom ne slažete najbolje i rekla bih da to nije atmosfera koja Vas čini opuštenom već dodatno zateže Vaša osećanja nedovoljne prihvaćenosti i potrebe za ljubavlju. Treba razmisliti o tome da li imate još nekog od dalje rodbine ko može brinuti o baki a da time bitnije ne poremeti svoju životnu organizaciju, ili da nadjete na primer, nekog ko će je "dočuvati" sa ugovorom o doživotnom izdržavanju, kod njene kuće, ukoliko Vam je neprihvatljiva ideja da je smestite u dom za stare, time biste rešili dosta problema. Istina, ruku na srce, rekla bih i da majka Vašeg mladića preteruje kad kaže da deca ne treba da napuštaju roditelje, jer smatram da ste oboje dovoljno mladi i savremeni da shvatite da je samostalni  život mladih koji ulaze u zajednicu, najbolji način da se napravi kvalitetan partnerski odnos, a da o roditeljima, naravno, treba brinuti, ali ne na način da se stopite sa njihovom potrebom da dominiraju do kraja života. Bilo bi dobro, dakle, da i sa mladićem ozbiljno o tome porazgovarate, ali je važno i da Vi pri tome imate određenu ideju šta biste Vi želeli i koje opcije Vi možete da prihvatite. Uzmite odgovornost za svoj život u svoje ruke, jer se do sada ponašate kao osoba za koju drugi moraju da odlučuju i da je kroz život vode, a mnogo je bolje da znate šta hoćete, a šta nećete i da pokušate da radite i živite u funkciji svojih interesa.