Zdravo, ja sam Marija iz Skopje! Imam 17 godina. Pretpostavljam da ne pisem dobro, ali nadam se da ce te me razumeti. Vec vise od mesec dana osecam se vrlo loso! Ne mogu dalje! Sve je zapocelo jedna noc kad sam se molila bogu (molim se svaka noc) i pamtim dobro tu scenu kako nisam mogla da disim i plakala sam... uhvatila me je panika, sve zbog jedna misla, misla o smrti! Nesecam se sta sam rekla u molitvu ali bilo je nesto u vezi smrti i onda sam se sva uspanicila! Nisam mogla da sklopim oci cjelu noc! Plakala sam misleci na moji roditelji na moj mladji brat, na sebe! Prvo me je primetio moj brat i molila sam ga da ne kaze mamu i tatu ali posto je video koliko mi je bilo tesko morao je da kaze nasim roditeljima! Oni su pricali samnom, ja sam im rekla sve ali nisu me bas razumeli! Od tog dana nisam jela nista, plakala sam sva vremena i nisam pricala nista! Nisam mogla ni da spavam! Sva vremena motaju mi se misle kako: za sta da zivim kad jedan dan treba da umrem, zasto sam se! rodila... za da umrem, cemu sva sreca ljubav, paznja prijatelji, porodica kad mrtvi su... mrtvi, a mrtve ne osecaju nista mrtve su mrtve....Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!!!!!!!!!! Nemogu vise, imam zelju da se samoubijem! Onda me je otac pitao zelim li posetiti psihijatar i ja sam odma prihvatila, bilo mi je potrebno pricati s nekim ko mu je to posao! Onda sam bila kog jedan psihijatar i pricala sam snim, rekla sam mu sve ovo sto kazem vama ali mi je on rekao da je on psihijatar za starije osobe, sa veca problema i poslao me je kod jedna psihijatrica za mladje osobe, kao vas pretpostavljam! Prose su par dana i ja sam otisla kod nje. Pricali smo al mi nije pomogla puno dala mi je neke "xeleks" tablete (Alprazolamum) i rekla mi je da je posetim za 3 nedelje! Posle ta poseta osecala sam se malo bolje i polako sam postala ona stara Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko nje.... ali to je bilo samo maska, maska... verujte mi da nema trenutak a da ne mislim na to, na smrti i na sve te svari koje sam spomenula na pocetak! Molim vas da mi nekako pomognete jer ja nemogu vise! Prije 2 dana otac je primetio da se ne osecam dobro i pricao je samnom ja sam! plakala i gusila sam se, pricali smo i bilo mi je malo bolje za trenutak i evo me opet...Volim ih puno i ne zelim da ih izgubim! Zasto mora da umremo? Cemu zivot? Vrlo mi e tesko nemogu da vam opisem! Budim se rano ujutru nekad i nespavam puno, prije spavanja uvek kazem sebi da je smrt kao san ali vecan, a tako se najezim kad pomislim kako je da se nikad ne probudis! Deda mi je umro pre 3 godine i on ce sada vecno biti mrtav... jako mi je tesko. Cesto trazim po web neke starne kao ova vasa za da mogu poslati vakvo pismo vec sam na neke druge poslala al mi nisu odgovorili. Molim vas da mi odgovorite, puno bi mi znacilo. Hvala unapred.

Moj unuk ima 4 godine. U poslednje vreme ima problema sa ponasanjem u vrticu i kod kuce. Ne prihvata naredbe vaspitacica pa se one stalno zale na njega. To je dete koje trazi paznju 24 sata, moze sve da nauci, ali ga mesto ne drzi duze od 30 minuta.Kada pokusate da ga prisilite da uradi nesto sto trenutno ne zeli, dobije pravi mali napad histerije i morate ga silom odvuci.Pri tom ce vam uvek reci - ali ja sam hteo to i to.Npr. vaspitacica se zali da je probudio svu decu , a on vam kaze- ali ja sam samo hteo da se igram.Recite mi kada kod dece nastupa period kad mogu da kontrolisu svoje zelje i da razumno prihvataju odbijanja.Vaspitacica ga po mom misljenju kaznjava neprimereno kada zabranjuje drugoj deci iz grupe da se igraju s njim kad nije dobar.Molim vas za savet, jako je osetljiv i nikako ne bih zelela da jos u ovom uzrastu bude povredjen.

postovani dokore,imam dva decaka od 4 i 5 godina koji idu u obdaniste.Problem je u starijem detetu koje je mnogo zatvoreno i povuceno u sebe,on se ne igra sa decom u obdanistu,non stop je sa vaspitacicama.Kade treba nesto da pita on se uplasi i nesme.Napominjem da su odnosi u kuci normalni odnosi.Mladji je otvoreno i komunikativno dete koje ima dosta drustva i vrlo samostalno.zabrinuta valjevka.

PITANJE Majka sam devojčice od 12 godina. Vrlo je vedra i društvena, inteligentna osoba, lepa i zgodna, samostalna i zdrava. Sve ovo naglašavam upravo zato, što bih verovatno trebala da budem zadovoljna. Ali naravno, uvek ima neko ali… Do sada je bila odlična učenica i imala je sve petice. Na njen uspeh sam ipak dosta uticala ja, svojim forsiranjem učenja (tražeći svakodnevno da mi priča šta su učili u školi, teraći je da uči, podsećajući je, opominjući i preslišavajući, zadajući joj zadatke za vežbanje pred kontrolni…). Smatram važnim odličan uspeh - ne kao stvar prestiža, ne kao svoj lični uspeh - nego kao nešto što će joj ostaviti mogućnost izbora pri odluci o kasnijem upisu u srednju školu ili na fakultet. Njoj nedostaje ambicioznosti. Ima lepe želje u vezi svog budućeg života, ima prohteve – ali nije dovoljno zrela da shvati da ona već sad stvara svoju budućnost. Možda na celu situaciju utiče i to što sam i ja u školi bila “primeran djak”, “vukovac” (što mi sad apsolutno ništa ne znači), što sam završila fakultet i diplomirala u roku od četiri godine (što mi je omogućilo dobar, cenjen i dobro plaćen posao). Znam da je posao samo jedan segment života, da ne mora nužno da učini čoveka srećnim i ispunjenim, i da uopšte ne postoje garancije za sreću – ali ipak znam i da sam zahvaljujući svom trudu, radu, i upornosti postala samouverena osoba, širokog opšteg obrazovanja, stručna u svom poslu, koja uživa poštovanje ljudi iz svoje okoline. Moja ćerka je opuštena za nas obe. Verovatno zato što sam ja brinula za obe. Svesna sam da grešim, da se previše uplićem, da mora sama da vodi računa o svojim obavezama i da snosi odgovornost za svoje postupke. No, nedostaje joj motivacija. Nema takmičarskog, ni borbenog duha. Opuštena je, spora i neefikasna... Zamisli se, zagleda u prazno, a vreme samo klizi... Dosta vremena gubi na gledanje televizije (u stanju je da gleda sve redom), na beskrajne, besmislene telefonske razgovore sa drugaricom... Ja mogu da razumem da je to pred-pubertet, da je to uobičajno ponašenje za devojčice u njenom dobu, i verovatno ne bih na to ni obraćala pažnju da je to ne sprečava u obavezama. Kada razgovaramo o tome ona apsolutno razume sve što joj govorim, ali se ništa ne menja u pristupu. Ide linijom manjeg otpora i lakše joj je da se suprotstavlja meni, nego da se uhvati u koštac sa svojom lenjošću. Čini mi se da joj je lakše da izdrži kaznu (kazne su bivale zabrana ! gledanja televizije, odlaska napolje sa društvom, korišćenja računara), bez obzira što joj nije po volji - nego da promeni pristup. Kada sam pokušala da okrenem drugi list i prepustim njoj brigu o svojim obavezama, dva meseca je bilo dovoljno da sada na polugodištu bude jedva odlična. Ubedjena sam da je veoma inteligentna, odnosno da postoji potencijal za uspeh, i da školsko gradivo ni u kom slučaju ne prevazilazi njene mogućnosti. Znam da se uspesi ne postižu inteligencijom već voljom i upornošću. Dodatni problem je i to što je brbljiva i opuštena na času, ne pravi nikakve ozbiljne probleme osim što priča sa drugaricama, što naravno nervira nastavnike i ponekad se odrazi i na ocene. Imam podršku supruga, koji se ipak na upušta previše osim sporadično, koji je to meni prepustio, mada i on smatra da ćerka treba sama da vodi računa o svom učenju. Ali ja ne znam kako to sad odjednom postići i ispraviti? Svesna sam da sam ja doprinela takvoj situaciji, ali ne mogu da nadjem način kako da motivišem dete. Ne mogu ni da se pomirim sa situacijom. Ne mogu da budem ravnodušna, jer se bojim da će u vreme kada ona postane zrelija i odgovornija biti možda kasno. Želim joj naravno najbolje, ne mogu da se zadovoljim osrednjim, a bojim se da ni ona to neće moći u budućnosti. Moram da napomenem da nam mogućnosti dozvoljavaju da joj pružimo više od proseka (naravno razumni smo ljudi i ne preterujemo ni u čemu) – i bojim se da će ukoliko jednog dana ne bude mogla da sama sebi priušti to isto, na šta je navikla – da će biti nezadovljna i frustrirana. Verovatno deo problema leži i u tome što je jedinica, pa joj se suviše posvećujem. Ali, ja sam jednostavno roditeljstvo shvatila kao svoj najvažniji zadatak (i ako izuzem ovaj segment) i mogla bih smatrati da sam ga uspešno obavljala – ona je jedno zadovoljno dete koje zrači vedrinom. Upravo se i bojim da joj tu vedrinu ne ugušim. U situaciji sam da preispitujem svoje životne prioritete. Svesna da sam zanemarila svoj lični život, svoj emotivni odnos sa suprugom, i menjam svoj pristup stvarima. Jedan deo tih promena bi trebao biti i pomoć ćerki da se osamostali u ovom segmentu, da počne sama da vodi računa o svojim školskih obavezama. Znam da je problem i u tome što je često kritikujem (što se sve što je dobro podrazumeva, a loše ističe i analizira). Možda ja sve ovo shvatam preozbiljno, ali gledajući oko sebe vidim da je ovo jedan surov svet, gde sve više vlada konkurencija i ovo moje pismo proističe iz velike želje da pomognem svom detetu da se što bolje snadje u njemu. Molim Vas za savet. Verovatno mogu dobro da izanaliziram situaciju i postavim dijagnozu, ali meni treba terapija. Kako motivisati dete da bude ambicioznije, da se ne zadovoljava sa osrednjošću, da bude borbenije i da nauči da preuzme odgovornost za svoje postupke?

Postovani Doktore, Zanima me da li autisticno dete izrazava zelju da bude golicano, da ga roditelji grle i ljube, da ono grli i ljubi roditelje, bracu i sestre i da voli da se mazi? Da li dete koje izrazava takve potrabe za prisnoscu i dodirom moze da bude autisticno? Unapred zahvalna na odgovoru.