Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460
Mr sci. med. dr Miodrag Stanković - Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković - Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut. 

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu. 

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine. 

Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Kod dr Miodraga Stankovića možete zakazati pozivom na broj 063/687-460 ili putem našeg sajta Stetoskop.info.

Popunite Formular za Zakazivanje:

Unesite sve potrebne informacije o pacijentu i odaberite željeni termin pregleda.

Potvrdite i Primite SMS Potvrdu:

Nakon popunjene forme, dobićete SMS poruku sa potvrdom termina i svim potrebnim detaljima o pregledu.

Cenovnik usluga

Naziv usluge Cena
Pregled psihijatra

4,500 RSD


*Cene su podložne promenama bez prethodne najave. Trudimo se da sve informacije budu tačne, ali mogućnost greške postoji, pogotovo usled promene kursa ili iz tehničkih razloga. Ukoliko se desi da cena usluge nije ista kao kao ona na sajtu u trenutku rezervacije, obavestićemo Vas telefonom ili putem emaila o ispravnoj ceni i ponuditi Vam da je prihvatite ili odustanete od rezervacije.

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut. 

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu. 

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine. 

Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Kod dr Miodraga Stankovića možete zakazati pozivom na broj 063/687-460 ili putem našeg sajta Stetoskop.info.

Više informacija

Obrazovanje

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

Osnovne studije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

Specijalizacija iz dečije i adolescentne psihijatrije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

Magistrirao psihijatriju u oblasti adolescentne seksualnosti.

Radno Iskustvo

Klinički centar u Nišu, Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu.

Srpska asocijacija bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta

Predavač na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije.

Članstvo

Redakcija naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Član.

Oblasti Medicine

Psihijatrija

Dečija psihijatrija

Specijalizacija

Psihijatrija

Ustanove u Kojima Radi

Life Impuls

Varnava Neuro

S-Medic 018

Grad

Niš

Jezici

  • Srpski

  • Engleski

Pitajte doktora ili Stetoskop

Broj odgovorenih pitanja: 668

  1. Zdravo, ja sam Marija iz Skopje! Imam 17 godina. Pretpostavljam da ne pisem dobro, ali nadam se da ce te me razumeti. Vec vise od mesec dana osecam se vrlo loso! Ne mogu dalje! Sve je zapocelo jedna noc kad sam se molila bogu (molim se svaka noc) i pamtim dobro tu scenu kako nisam mogla da disim i plakala sam... uhvatila me je panika, sve zbog jedna misla, misla o smrti! Nesecam se sta sam rekla u molitvu ali bilo je nesto u vezi smrti i onda sam se sva uspanicila! Nisam mogla da sklopim oci cjelu noc! Plakala sam misleci na moji roditelji na moj mladji brat, na sebe! Prvo me je primetio moj brat i molila sam ga da ne kaze mamu i tatu ali posto je video koliko mi je bilo tesko morao je da kaze nasim roditeljima! Oni su pricali samnom, ja sam im rekla sve ali nisu me bas razumeli! Od tog dana nisam jela nista, plakala sam sva vremena i nisam pricala nista! Nisam mogla ni da spavam! Sva vremena motaju mi se misle kako: za sta da zivim kad jedan dan treba da umrem, zasto sam se! rodila... za da umrem, cemu sva sreca ljubav, paznja prijatelji, porodica kad mrtvi su... mrtvi, a mrtve ne osecaju nista mrtve su mrtve....Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!!!!!!!!!! Nemogu vise, imam zelju da se samoubijem! Onda me je otac pitao zelim li posetiti psihijatar i ja sam odma prihvatila, bilo mi je potrebno pricati s nekim ko mu je to posao! Onda sam bila kog jedan psihijatar i pricala sam snim, rekla sam mu sve ovo sto kazem vama ali mi je on rekao da je on psihijatar za starije osobe, sa veca problema i poslao me je kod jedna psihijatrica za mladje osobe, kao vas pretpostavljam! Prose su par dana i ja sam otisla kod nje. Pricali smo al mi nije pomogla puno dala mi je neke "xeleks" tablete (Alprazolamum) i rekla mi je da je posetim za 3 nedelje! Posle ta poseta osecala sam se malo bolje i polako sam postala ona stara Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko nje.... ali to je bilo samo maska, maska... verujte mi da nema trenutak a da ne mislim na to, na smrti i na sve te svari koje sam spomenula na pocetak! Molim vas da mi nekako pomognete jer ja nemogu vise! Prije 2 dana otac je primetio da se ne osecam dobro i pricao je samnom ja sam! plakala i gusila sam se, pricali smo i bilo mi je malo bolje za trenutak i evo me opet...Volim ih puno i ne zelim da ih izgubim! Zasto mora da umremo? Cemu zivot? Vrlo mi e tesko nemogu da vam opisem! Budim se rano ujutru nekad i nespavam puno, prije spavanja uvek kazem sebi da je smrt kao san ali vecan, a tako se najezim kad pomislim kako je da se nikad ne probudis! Deda mi je umro pre 3 godine i on ce sada vecno biti mrtav... jako mi je tesko. Cesto trazim po web neke starne kao ova vasa za da mogu poslati vakvo pismo vec sam na neke druge poslala al mi nisu odgovorili. Molim vas da mi odgovorite, puno bi mi znacilo. Hvala unapred.

    Odgovoreno: 06. 03. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

      Zdravo Marija.Pišeš dobro i sve sam razumeo što si napisala. Pitanje o smislu života i smrti predstavlja večitu temu razmišljanja filosofa, umetnika, naučnika. Smrt je najizvesnija pojava u životu, a strah od smrti se uopšte ne smatra patološkim strahom, već normalnom ljudskom emocijom i nema načina da se čovek izleči od tog straha jer je sasvim prirodan. Ali život se ne sastoji od razmišljanja o smrti. Naprotiv, mnogi smatraju da je smisao života sam život. Zajedničkim snagama, priroda i ljudi čine sve da se ljudski vek produži kako bi ljudska vrsta još više napredovala. Iako se ljudski geni globalno nisu menjali još od pećinskog čoveka, ljudski mozak je razvio mnoge sposobnosti i od pećinskih crteža, otkrića vatre i točka, pa sve do čovekovog leti u kosmos, uz stvaranje umetnosti i stvaranja umetničkih, arhitektonska čuda. Medicina stvara lekove, mašine i psihoterapije, a religija vekovima promoviše veru u vaskrsenje Isusa Hrista, kao simbol besmrtnosti ljudske vrste, odnosno prenosi poruku kako svaki ljudski vek nije promašaj već doprinos opstanku celokupnog čovečanstva. Ideja vaskrsa je u hrišćanstvu jedna od najdivnijih simbola i poruka čovečanstvu, da vredi živeti i da je život dar koji ne treba ćerdati već proživeti. Ideje o samoubistvu stoje u potpunoj suprotnosti sa svim gore ispisanim porukama uključujući i religijske ideje. Imajući u vidu da si religiozna, uveren sam da znaš stavove crkve o samoubistvu. Iz tvog pisma naslućujem da ti razgovori prijaju, ali kao da iz tvog pisma izvire usamljenost, a ne nerapoloženje. Kao da tvoje plakanje, panika, gušenje budi druge ukućane da razgovarate, a da si ti sa druge strane dostupna svima za razgovor ("Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko nje"). Možda bi češće trebala da ukazuješ kada se osećaš loše, a ne samo kada se prepuniš, jer ako prikrivaš nezadovoljstvo, drugi neće ni znati kako se zaista osećaš. Predlažem da nastaviš da se viđaš sa doktorkom sa kojom ti je razgovor prijao i da ništa ne činiš (po pitanju misli o samoubistvu) dok se sa doktorkom ne vidiš, ali i da se sama angažuješ u satvaranju novih prijateljstava (prijatelje ne pominješ), kao i da se uključiš u aktivnosti svojih vršnjaka (onih koje se očekuju za sedamnestogodišnjakinju), ali i po pitanju potrage za grupama podrške mladima (nevladine organizacije) kojih u Skoplju siguran sam ima. Puno pozdrava, dr Miša

  1. Moj unuk ima 4 godine. U poslednje vreme ima problema sa ponasanjem u vrticu i kod kuce. Ne prihvata naredbe vaspitacica pa se one stalno zale na njega. To je dete koje trazi paznju 24 sata, moze sve da nauci, ali ga mesto ne drzi duze od 30 minuta.Kada pokusate da ga prisilite da uradi nesto sto trenutno ne zeli, dobije pravi mali napad histerije i morate ga silom odvuci.Pri tom ce vam uvek reci - ali ja sam hteo to i to.Npr. vaspitacica se zali da je probudio svu decu , a on vam kaze- ali ja sam samo hteo da se igram.Recite mi kada kod dece nastupa period kad mogu da kontrolisu svoje zelje i da razumno prihvataju odbijanja.Vaspitacica ga po mom misljenju kaznjava neprimereno kada zabranjuje drugoj deci iz grupe da se igraju s njim kad nije dobar.Molim vas za savet, jako je osetljiv i nikako ne bih zelela da jos u ovom uzrastu bude povredjen.

    Odgovoreno: 06. 03. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

      Poštovana bako, sposobnost deteta da razume "ne" stiče se veoma rano. Grub, ali dobar pokazatelj je regulacija fizioloških funkcija. Problem nastaje kada se detetu govori "ne", ali se od njega ne zahteva dosledno da to i prihvati, pa neka deca, adolescenti, pa i odrasli jednostavno nauče da za njih "ne" ne postoji. Ne mora značiti da se kod sve dece radi o lošem vaspitanju. U slučaju vašeg unuka, koga vi opisujete kao veoma aktivanog (24 sata traži pažnju), ne spava kada i druga deca i ne može da kontroliše "svoje želje i razumno prihvati odbijanja... a sve može da nauči", nekoga može navesti i da pomosli da dečak ima povišenu budnost i hiperaktivnost (ADHD). Sa druge strane, napadi histerije, vaš strah da ne bude povređen ako mu se odlučnije stavi do znanja šta treba da nauči da ne ponavlja, prisiljavanje da nešto uradi (a ne motivisanje), bi nekome govorilo da dečak i ne uči kontrolu ponašanja, već da upravo krokodilskim suzama dobije ono što želi. Ponekad ove dve pojave idu ruku pod ruku, i najčešće je potrebna pomoć stručnjaka jer se retko ponašanje spontano reguliše, pogotovo kada postoje više različitih pristupa prema detetu (roditelji, bake-deke, vaspitačice itd.). Dakle, predlažem da se konsultujete (zajedno sa RODITELJIMA) sa psihologom iz obdaništa, ali i specijalizovanim stručnjakom za razvojnu psihologiju, da se od pojačanog nestašluka ne bi pravio problem, ali i da se eventualno objektivni problem u ponašanju deteta ne bi normalizovao i posmatrao kao nestašluki koji dete ometa da se uklopi u vršnjačku grupu. Pozdrav

  1. postovani dokore,imam dva decaka od 4 i 5 godina koji idu u obdaniste.Problem je u starijem detetu koje je mnogo zatvoreno i povuceno u sebe,on se ne igra sa decom u obdanistu,non stop je sa vaspitacicama.Kade treba nesto da pita on se uplasi i nesme.Napominjem da su odnosi u kuci normalni odnosi.Mladji je otvoreno i komunikativno dete koje ima dosta drustva i vrlo samostalno.zabrinuta valjevka.

    Odgovoreno: 02. 03. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

      Poštovana valjevka, osim veoma male razlike u uzrastu vaša dva sina, izgleda da su razlike u drugim aspektima mnogo veće. Postoji puno faktora koji mogu da uslove razliku u ponašanju dva deta od istih roditelja, počevši od različite konstelacija genetskog materijala, preko temperamenta, redosleda rodjenja i ophodjenja prema prvorodjenima (pogotovo muškoj deci) i porodičnim očekivanjima, pa sve do vremena i spretnosti koje roditelji imaju u ophodjenju prema prvorodjenima i onima koji se rode posle. Naravno, treba imati u vidu izloženost različitim, po dete stresnim okolnostima u van porodice, pa sve do pojave specifičnih razvojnih problema. Temperament omogućava da neka deca brzo i lako uče strah, druga ne. Neka deca bivaju naučena da pokazivanjem straha mogu da menjaju ponašanje drugih, pa ga značajno češće pokazuju (stidljivost, plačljivost bez suza itd.). Ponašanje vašeg starijeg sina je sigurno motivisano nekim gore pomenutih uticaja i on ne mora biti sadržan samo u nekoj traumatičnoj situaciji za njega koju on želi da izbegne (na šta se često prvo pomisli), već i u ophođenju prema njemu kada on pokazuje strašljivo ponašanje. Da bi se to ponašanje menjalo, potrebno je da se konsultujete sa specijalizovanim stručnjakom, a popruilično sam siguran da ih u Valjevu ima, da bi ste dobili konkretniji savet da li je i šta potrebno činiti na dalje.

  1. PITANJE Majka sam devojčice od 12 godina. Vrlo je vedra i društvena, inteligentna osoba, lepa i zgodna, samostalna i zdrava. Sve ovo naglašavam upravo zato, što bih verovatno trebala da budem zadovoljna. Ali naravno, uvek ima neko ali… Do sada je bila odlična učenica i imala je sve petice. Na njen uspeh sam ipak dosta uticala ja, svojim forsiranjem učenja (tražeći svakodnevno da mi priča šta su učili u školi, teraći je da uči, podsećajući je, opominjući i preslišavajući, zadajući joj zadatke za vežbanje pred kontrolni…). Smatram važnim odličan uspeh - ne kao stvar prestiža, ne kao svoj lični uspeh - nego kao nešto što će joj ostaviti mogućnost izbora pri odluci o kasnijem upisu u srednju školu ili na fakultet. Njoj nedostaje ambicioznosti. Ima lepe želje u vezi svog budućeg života, ima prohteve – ali nije dovoljno zrela da shvati da ona već sad stvara svoju budućnost. Možda na celu situaciju utiče i to što sam i ja u školi bila “primeran djak”, “vukovac” (što mi sad apsolutno ništa ne znači), što sam završila fakultet i diplomirala u roku od četiri godine (što mi je omogućilo dobar, cenjen i dobro plaćen posao). Znam da je posao samo jedan segment života, da ne mora nužno da učini čoveka srećnim i ispunjenim, i da uopšte ne postoje garancije za sreću – ali ipak znam i da sam zahvaljujući svom trudu, radu, i upornosti postala samouverena osoba, širokog opšteg obrazovanja, stručna u svom poslu, koja uživa poštovanje ljudi iz svoje okoline. Moja ćerka je opuštena za nas obe. Verovatno zato što sam ja brinula za obe. Svesna sam da grešim, da se previše uplićem, da mora sama da vodi računa o svojim obavezama i da snosi odgovornost za svoje postupke. No, nedostaje joj motivacija. Nema takmičarskog, ni borbenog duha. Opuštena je, spora i neefikasna... Zamisli se, zagleda u prazno, a vreme samo klizi... Dosta vremena gubi na gledanje televizije (u stanju je da gleda sve redom), na beskrajne, besmislene telefonske razgovore sa drugaricom... Ja mogu da razumem da je to pred-pubertet, da je to uobičajno ponašenje za devojčice u njenom dobu, i verovatno ne bih na to ni obraćala pažnju da je to ne sprečava u obavezama. Kada razgovaramo o tome ona apsolutno razume sve što joj govorim, ali se ništa ne menja u pristupu. Ide linijom manjeg otpora i lakše joj je da se suprotstavlja meni, nego da se uhvati u koštac sa svojom lenjošću. Čini mi se da joj je lakše da izdrži kaznu (kazne su bivale zabrana ! gledanja televizije, odlaska napolje sa društvom, korišćenja računara), bez obzira što joj nije po volji - nego da promeni pristup. Kada sam pokušala da okrenem drugi list i prepustim njoj brigu o svojim obavezama, dva meseca je bilo dovoljno da sada na polugodištu bude jedva odlična. Ubedjena sam da je veoma inteligentna, odnosno da postoji potencijal za uspeh, i da školsko gradivo ni u kom slučaju ne prevazilazi njene mogućnosti. Znam da se uspesi ne postižu inteligencijom već voljom i upornošću. Dodatni problem je i to što je brbljiva i opuštena na času, ne pravi nikakve ozbiljne probleme osim što priča sa drugaricama, što naravno nervira nastavnike i ponekad se odrazi i na ocene. Imam podršku supruga, koji se ipak na upušta previše osim sporadično, koji je to meni prepustio, mada i on smatra da ćerka treba sama da vodi računa o svom učenju. Ali ja ne znam kako to sad odjednom postići i ispraviti? Svesna sam da sam ja doprinela takvoj situaciji, ali ne mogu da nadjem način kako da motivišem dete. Ne mogu ni da se pomirim sa situacijom. Ne mogu da budem ravnodušna, jer se bojim da će u vreme kada ona postane zrelija i odgovornija biti možda kasno. Želim joj naravno najbolje, ne mogu da se zadovoljim osrednjim, a bojim se da ni ona to neće moći u budućnosti. Moram da napomenem da nam mogućnosti dozvoljavaju da joj pružimo više od proseka (naravno razumni smo ljudi i ne preterujemo ni u čemu) – i bojim se da će ukoliko jednog dana ne bude mogla da sama sebi priušti to isto, na šta je navikla – da će biti nezadovljna i frustrirana. Verovatno deo problema leži i u tome što je jedinica, pa joj se suviše posvećujem. Ali, ja sam jednostavno roditeljstvo shvatila kao svoj najvažniji zadatak (i ako izuzem ovaj segment) i mogla bih smatrati da sam ga uspešno obavljala – ona je jedno zadovoljno dete koje zrači vedrinom. Upravo se i bojim da joj tu vedrinu ne ugušim. U situaciji sam da preispitujem svoje životne prioritete. Svesna da sam zanemarila svoj lični život, svoj emotivni odnos sa suprugom, i menjam svoj pristup stvarima. Jedan deo tih promena bi trebao biti i pomoć ćerki da se osamostali u ovom segmentu, da počne sama da vodi računa o svojim školskih obavezama. Znam da je problem i u tome što je često kritikujem (što se sve što je dobro podrazumeva, a loše ističe i analizira). Možda ja sve ovo shvatam preozbiljno, ali gledajući oko sebe vidim da je ovo jedan surov svet, gde sve više vlada konkurencija i ovo moje pismo proističe iz velike želje da pomognem svom detetu da se što bolje snadje u njemu. Molim Vas za savet. Verovatno mogu dobro da izanaliziram situaciju i postavim dijagnozu, ali meni treba terapija. Kako motivisati dete da bude ambicioznije, da se ne zadovoljava sa osrednjošću, da bude borbenije i da nauči da preuzme odgovornost za svoje postupke?

    Odgovoreno: 27. 02. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

      ODGOVOR Poštovana gdjo T, čestitam vam na upornosti da dobijete savet. Obzirom da ste već pisali, dozvolio sam sebi da se sa namerom poigram vašim pismom očekujući vaš komentar. Naravno, na više načina je to moglo biti učinjeno jer ste na fantastian način pružili mnogo informacija. Evo kako va[e pismo može izgledati i drugačije Majka sam devojčice od 12 godina. Vrlo je vedra i društvena, inteligentna osoba, lepa i zgodna, samostalna i zdrava. Do sada je bila odlična učenica. Ima lepe želje u vezi svog budućeg života. Moja ćerka je opuštena za nas obe. Ubedjena sam da je veoma inteligentna, odnosno da postoji potencijal za uspeh, i da školsko gradivo ni u kom slučaju ne prevazilazi njene mogućnosti. Ona je jedno zadovoljno dete koje zrači vedrinom. Sve ovo naglašavam upravo zato, što bih verovatno trebala da budem zadovoljna. Ali naravno, uvek ima neko ali…Smatram važnim odličan uspeh - ne kao stvar prestiža, ne kao svoj lični uspeh. Možda na celu situaciju utiče i to što sam i ja u školi bila “primeran djak”, “vukovac” (što mi sad apsolutno ništa ne znači), što sam završila fakultet i diplomirala u roku od četiri godine. Svesna sam da grešim, da se previše uplićem, da mora sama da vodi računa o svojim obavezama i da snosi odgovornost za svoje postupke. Imam podršku supruga, koji se ipak na upušta previše osim sporadično. Svesna sam da sam ja doprinela takvoj situaciji. Ne mogu ni da se pomirim sa situacijom. U situaciji sam da preispitujem svoje životne prioritete. Svesna da sam zanemarila svoj lični život, svoj emotivni odnos sa suprugom, i menjam svoj pristup stvarima. Znam da je problem i u tome što je često kritikujem (što se sve što je dobro podrazumeva, a loše ističe i analizira), ali gledajući oko sebe vidim da je ovo jedan surov svet, gde sve više vlada konkurencija. Verovatno mogu dobro da izanaliziram situaciju i postavim dijagnozu, ali meni treba terapija. Srdačan pozdrav

  1. Postovani Doktore, Zanima me da li autisticno dete izrazava zelju da bude golicano, da ga roditelji grle i ljube, da ono grli i ljubi roditelje, bracu i sestre i da voli da se mazi? Da li dete koje izrazava takve potrabe za prisnoscu i dodirom moze da bude autisticno? Unapred zahvalna na odgovoru.

    Odgovoreno: 27. 02. 2008.
    • Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

      Poštovana, teško je ili bolje reći nemoguće sa sigurnošđu tvrditi na > osnovu > samo jednog segmenta u ponašanju da dete ima ili nema autizam. Autizam ima > hiljadu lica, ali ono što se izdvaja autističnu decu u ponašanju je > nedostatak socijalnog reciprociteta, odnosno postojanje jednosmernog > zadovoljstva bez razvijene > sposobnosti o razumevanju potreba drugih. Kao što postoje zablude da > autistična dece uopšte nemaju kontakt očima, tako je i zabluda da > autistična deca nemaju potrebu da se maze i budu mažena. Problem kod > autistične dece je što umesto da kontakt očima ostvaruju "čitajući" sa > lica psihološko stanje druge osobe, ona mogu uporno da zure u osobu, > zainteresovana za određeni upadljivi detalj a ne za lice kao celinu, > neprimećujući da je osobi to neprijatno. Slično je i sa pokazivanjem > interesovanja i emocija. Drugi aspekt ponašanja koji je izmenjen kod dece > sa autizmom je način komunikacije koja može biti potpuno nerazvijena > (govor), sve do sasvim usvojenog govora, ali sa izmenjenom upotrebom > govora koji najčešće nema komunikativnu svrhu. Treći aspekt je narušenost > uobićajenih interesovanja i rutina koja se ne očekuju za dete određenog > uzrasta. Samo izmenjenost pomenuta tri aspekta ponašanja koja se javljaju > pre navršene treće godine života, pobuđuju ozbiljjnu sumnju na postojanje > autističnog ponašanja.

Prikazano 601-605 od ukupno 668 pitanja

Zakažite pregled kod Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

ZAKAZIVANJE 063/687-460