Zdravo, ja sam Marija iz Skopje! Imam 17 godina. Pretpostavljam da ne
pisem dobro, ali nadam se da ce te me razumeti. Vec vise od mesec dana
osecam se vrlo loso! Ne mogu dalje! Sve je zapocelo jedna noc kad sam se
molila bogu (molim se svaka noc) i pamtim dobro tu scenu kako nisam
mogla da disim i plakala sam... uhvatila me je panika, sve zbog jedna
misla, misla o smrti! Nesecam se sta sam rekla u molitvu ali bilo je
nesto u vezi smrti i onda sam se sva uspanicila! Nisam mogla da sklopim
oci cjelu noc! Plakala sam misleci na moji roditelji na moj mladji brat,
na sebe! Prvo me je primetio moj brat i molila sam ga da ne kaze mamu i
tatu ali posto je video koliko mi je bilo tesko morao je da kaze nasim
roditeljima! Oni su pricali samnom, ja sam im rekla sve ali nisu me bas
razumeli! Od tog dana nisam jela nista, plakala sam sva vremena i nisam
pricala nista! Nisam mogla ni da spavam! Sva vremena motaju mi se misle
kako: za sta da zivim kad jedan dan treba da umrem, zasto sam se!
rodila... za da umrem, cemu sva sreca ljubav, paznja prijatelji,
porodica kad mrtvi su... mrtvi, a mrtve ne osecaju nista mrtve su
mrtve....Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!!!!!!!!!!
Nemogu vise, imam zelju da se samoubijem! Onda me je otac pitao zelim
li posetiti psihijatar i ja sam odma prihvatila, bilo mi je potrebno
pricati s nekim ko mu je to posao! Onda sam bila kog jedan psihijatar i
pricala sam snim, rekla sam mu sve ovo sto kazem vama ali mi je on rekao
da je on psihijatar za starije osobe, sa veca problema i poslao me je
kod jedna psihijatrica za mladje osobe, kao vas pretpostavljam! Prose su
par dana i ja sam otisla kod nje. Pricali smo al mi nije pomogla puno
dala mi je neke "xeleks" tablete (Alprazolamum) i rekla mi je da je
posetim za 3 nedelje! Posle ta poseta osecala sam se malo bolje i polako
sam postala ona stara Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko
nje.... ali to je bilo samo maska, maska... verujte mi da nema trenutak
a da ne mislim na to, na smrti i na sve te svari koje sam spomenula na
pocetak! Molim vas da mi nekako pomognete jer ja nemogu vise! Prije 2
dana otac je primetio da se ne osecam dobro i pricao je samnom ja sam!
plakala i gusila sam se, pricali smo i bilo mi je malo bolje za
trenutak i evo me opet...Volim ih puno i ne zelim da ih izgubim! Zasto
mora da umremo? Cemu zivot? Vrlo mi e tesko nemogu da vam opisem! Budim
se rano ujutru nekad i nespavam puno, prije spavanja uvek kazem sebi
da je smrt kao san ali vecan, a tako se najezim kad pomislim kako je da
se nikad ne probudis! Deda mi je umro pre 3 godine i on ce sada vecno
biti mrtav... jako mi je tesko. Cesto trazim po web neke starne kao ova
vasa za da mogu poslati vakvo pismo vec sam na neke druge poslala al mi
nisu odgovorili. Molim vas da mi odgovorite, puno bi mi znacilo. Hvala
unapred.
Zdravo Marija.Pišeš dobro i sve sam razumeo što si napisala. Pitanje o
smislu života i smrti predstavlja večitu temu razmišljanja filosofa,
umetnika, naučnika. Smrt je najizvesnija pojava u životu, a strah od smrti
se uopšte ne smatra patološkim strahom, već normalnom ljudskom emocijom i
nema načina da se čovek izleči od tog straha jer je sasvim prirodan. Ali
život se ne sastoji od razmišljanja o smrti. Naprotiv, mnogi smatraju da
je smisao života sam život. Zajedničkim snagama, priroda i ljudi čine sve
da se ljudski vek produži kako bi ljudska vrsta još više napredovala. Iako
se ljudski geni globalno nisu menjali još od pećinskog čoveka, ljudski
mozak je razvio mnoge sposobnosti i od pećinskih crteža, otkrića vatre i
točka, pa sve do čovekovog leti u kosmos, uz stvaranje umetnosti i
stvaranja umetničkih, arhitektonska čuda. Medicina stvara lekove, mašine i
psihoterapije, a religija vekovima promoviše veru u vaskrsenje Isusa
Hrista, kao simbol besmrtnosti ljudske vrste, odnosno prenosi poruku kako
svaki ljudski vek nije promašaj već doprinos opstanku celokupnog
čovečanstva. Ideja vaskrsa je u hrišćanstvu jedna od najdivnijih simbola i
poruka čovečanstvu, da vredi živeti i da je život dar koji ne treba
ćerdati već proživeti. Ideje o samoubistvu stoje u potpunoj suprotnosti sa
svim gore ispisanim porukama uključujući i religijske ideje. Imajući u
vidu da si religiozna, uveren sam da znaš stavove crkve o samoubistvu. Iz
tvog pisma naslućujem da ti razgovori prijaju, ali kao da iz tvog pisma
izvire usamljenost, a ne nerapoloženje. Kao da tvoje plakanje, panika,
gušenje budi druge ukućane da razgovarate, a da si ti sa druge strane
dostupna svima za razgovor ("Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko
nje"). Možda bi češće trebala da ukazuješ kada se osećaš loše, a ne samo
kada se prepuniš, jer ako prikrivaš nezadovoljstvo, drugi neće ni znati
kako se zaista osećaš. Predlažem da nastaviš da se viđaš sa doktorkom sa
kojom ti je razgovor prijao i da ništa ne činiš (po pitanju misli o
samoubistvu) dok se sa doktorkom ne vidiš, ali i da se sama angažuješ u
satvaranju novih prijateljstava (prijatelje ne pominješ), kao i da se
uključiš u aktivnosti svojih vršnjaka (onih koje se očekuju za
sedamnestogodišnjakinju), ali i po pitanju potrage za grupama podrške
mladima (nevladine organizacije) kojih u Skoplju siguran sam ima. Puno
pozdrava, dr Miša
Pitanje broj: #3603
Zdravo, ja sam Marija iz Skopje! Imam 17 godina. Pretpostavljam da ne pisem dobro, ali nadam se da ce te me razumeti. Vec vise od mesec dana osecam se vrlo loso! Ne mogu dalje! Sve je zapocelo jedna noc kad sam se molila bogu (molim se svaka noc) i pamtim dobro tu scenu kako nisam mogla da disim i plakala sam... uhvatila me je panika, sve zbog jedna misla, misla o smrti! Nesecam se sta sam rekla u molitvu ali bilo je nesto u vezi smrti i onda sam se sva uspanicila! Nisam mogla da sklopim oci cjelu noc! Plakala sam misleci na moji roditelji na moj mladji brat, na sebe! Prvo me je primetio moj brat i molila sam ga da ne kaze mamu i tatu ali posto je video koliko mi je bilo tesko morao je da kaze nasim roditeljima! Oni su pricali samnom, ja sam im rekla sve ali nisu me bas razumeli! Od tog dana nisam jela nista, plakala sam sva vremena i nisam pricala nista! Nisam mogla ni da spavam! Sva vremena motaju mi se misle kako: za sta da zivim kad jedan dan treba da umrem, zasto sam se! rodila... za da umrem, cemu sva sreca ljubav, paznja prijatelji, porodica kad mrtvi su... mrtvi, a mrtve ne osecaju nista mrtve su mrtve....Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!!!!!!!!!! Nemogu vise, imam zelju da se samoubijem! Onda me je otac pitao zelim li posetiti psihijatar i ja sam odma prihvatila, bilo mi je potrebno pricati s nekim ko mu je to posao! Onda sam bila kog jedan psihijatar i pricala sam snim, rekla sam mu sve ovo sto kazem vama ali mi je on rekao da je on psihijatar za starije osobe, sa veca problema i poslao me je kod jedna psihijatrica za mladje osobe, kao vas pretpostavljam! Prose su par dana i ja sam otisla kod nje. Pricali smo al mi nije pomogla puno dala mi je neke "xeleks" tablete (Alprazolamum) i rekla mi je da je posetim za 3 nedelje! Posle ta poseta osecala sam se malo bolje i polako sam postala ona stara Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko nje.... ali to je bilo samo maska, maska... verujte mi da nema trenutak a da ne mislim na to, na smrti i na sve te svari koje sam spomenula na pocetak! Molim vas da mi nekako pomognete jer ja nemogu vise! Prije 2 dana otac je primetio da se ne osecam dobro i pricao je samnom ja sam! plakala i gusila sam se, pricali smo i bilo mi je malo bolje za trenutak i evo me opet...Volim ih puno i ne zelim da ih izgubim! Zasto mora da umremo? Cemu zivot? Vrlo mi e tesko nemogu da vam opisem! Budim se rano ujutru nekad i nespavam puno, prije spavanja uvek kazem sebi da je smrt kao san ali vecan, a tako se najezim kad pomislim kako je da se nikad ne probudis! Deda mi je umro pre 3 godine i on ce sada vecno biti mrtav... jako mi je tesko. Cesto trazim po web neke starne kao ova vasa za da mogu poslati vakvo pismo vec sam na neke druge poslala al mi nisu odgovorili. Molim vas da mi odgovorite, puno bi mi znacilo. Hvala unapred.
Odgovoreno: 06. 03. 2008.Zdravo Marija.Pišeš dobro i sve sam razumeo što si napisala. Pitanje o smislu života i smrti predstavlja večitu temu razmišljanja filosofa, umetnika, naučnika. Smrt je najizvesnija pojava u životu, a strah od smrti se uopšte ne smatra patološkim strahom, već normalnom ljudskom emocijom i nema načina da se čovek izleči od tog straha jer je sasvim prirodan. Ali život se ne sastoji od razmišljanja o smrti. Naprotiv, mnogi smatraju da je smisao života sam život. Zajedničkim snagama, priroda i ljudi čine sve da se ljudski vek produži kako bi ljudska vrsta još više napredovala. Iako se ljudski geni globalno nisu menjali još od pećinskog čoveka, ljudski mozak je razvio mnoge sposobnosti i od pećinskih crteža, otkrića vatre i točka, pa sve do čovekovog leti u kosmos, uz stvaranje umetnosti i stvaranja umetničkih, arhitektonska čuda. Medicina stvara lekove, mašine i psihoterapije, a religija vekovima promoviše veru u vaskrsenje Isusa Hrista, kao simbol besmrtnosti ljudske vrste, odnosno prenosi poruku kako svaki ljudski vek nije promašaj već doprinos opstanku celokupnog čovečanstva. Ideja vaskrsa je u hrišćanstvu jedna od najdivnijih simbola i poruka čovečanstvu, da vredi živeti i da je život dar koji ne treba ćerdati već proživeti. Ideje o samoubistvu stoje u potpunoj suprotnosti sa svim gore ispisanim porukama uključujući i religijske ideje. Imajući u vidu da si religiozna, uveren sam da znaš stavove crkve o samoubistvu. Iz tvog pisma naslućujem da ti razgovori prijaju, ali kao da iz tvog pisma izvire usamljenost, a ne nerapoloženje. Kao da tvoje plakanje, panika, gušenje budi druge ukućane da razgovarate, a da si ti sa druge strane dostupna svima za razgovor ("Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko nje"). Možda bi češće trebala da ukazuješ kada se osećaš loše, a ne samo kada se prepuniš, jer ako prikrivaš nezadovoljstvo, drugi neće ni znati kako se zaista osećaš. Predlažem da nastaviš da se viđaš sa doktorkom sa kojom ti je razgovor prijao i da ništa ne činiš (po pitanju misli o samoubistvu) dok se sa doktorkom ne vidiš, ali i da se sama angažuješ u satvaranju novih prijateljstava (prijatelje ne pominješ), kao i da se uključiš u aktivnosti svojih vršnjaka (onih koje se očekuju za sedamnestogodišnjakinju), ali i po pitanju potrage za grupama podrške mladima (nevladine organizacije) kojih u Skoplju siguran sam ima. Puno pozdrava, dr Miša
Pregledajte odgovore po oblastima