PITANJE Majka sam devojčice od 12 godina. Vrlo je vedra i društvena, inteligentna osoba, lepa i zgodna, samostalna i zdrava. Sve ovo naglašavam upravo zato, što bih verovatno trebala da budem zadovoljna. Ali naravno, uvek ima neko ali… Do sada je bila odlična učenica i imala je sve petice. Na njen uspeh sam ipak dosta uticala ja, svojim forsiranjem učenja (tražeći svakodnevno da mi priča šta su učili u školi, teraći je da uči, podsećajući je, opominjući i preslišavajući, zadajući joj zadatke za vežbanje pred kontrolni…). Smatram važnim odličan uspeh - ne kao stvar prestiža, ne kao svoj lični uspeh - nego kao nešto što će joj ostaviti mogućnost izbora pri odluci o kasnijem upisu u srednju školu ili na fakultet. Njoj nedostaje ambicioznosti. Ima lepe želje u vezi svog budućeg života, ima prohteve – ali nije dovoljno zrela da shvati da ona već sad stvara svoju budućnost. Možda na celu situaciju utiče i to što sam i ja u školi bila “primeran djak”, “vukovac” (što mi sad apsolutno ništa ne znači), što sam završila fakultet i diplomirala u roku od četiri godine (što mi je omogućilo dobar, cenjen i dobro plaćen posao). Znam da je posao samo jedan segment života, da ne mora nužno da učini čoveka srećnim i ispunjenim, i da uopšte ne postoje garancije za sreću – ali ipak znam i da sam zahvaljujući svom trudu, radu, i upornosti postala samouverena osoba, širokog opšteg obrazovanja, stručna u svom poslu, koja uživa poštovanje ljudi iz svoje okoline. Moja ćerka je opuštena za nas obe. Verovatno zato što sam ja brinula za obe. Svesna sam da grešim, da se previše uplićem, da mora sama da vodi računa o svojim obavezama i da snosi odgovornost za svoje postupke. No, nedostaje joj motivacija. Nema takmičarskog, ni borbenog duha. Opuštena je, spora i neefikasna... Zamisli se, zagleda u prazno, a vreme samo klizi... Dosta vremena gubi na gledanje televizije (u stanju je da gleda sve redom), na beskrajne, besmislene telefonske razgovore sa drugaricom... Ja mogu da razumem da je to pred-pubertet, da je to uobičajno ponašenje za devojčice u njenom dobu, i verovatno ne bih na to ni obraćala pažnju da je to ne sprečava u obavezama. Kada razgovaramo o tome ona apsolutno razume sve što joj govorim, ali se ništa ne menja u pristupu. Ide linijom manjeg otpora i lakše joj je da se suprotstavlja meni, nego da se uhvati u koštac sa svojom lenjošću. Čini mi se da joj je lakše da izdrži kaznu (kazne su bivale zabrana ! gledanja televizije, odlaska napolje sa društvom, korišćenja računara), bez obzira što joj nije po volji - nego da promeni pristup. Kada sam pokušala da okrenem drugi list i prepustim njoj brigu o svojim obavezama, dva meseca je bilo dovoljno da sada na polugodištu bude jedva odlična. Ubedjena sam da je veoma inteligentna, odnosno da postoji potencijal za uspeh, i da školsko gradivo ni u kom slučaju ne prevazilazi njene mogućnosti. Znam da se uspesi ne postižu inteligencijom već voljom i upornošću. Dodatni problem je i to što je brbljiva i opuštena na času, ne pravi nikakve ozbiljne probleme osim što priča sa drugaricama, što naravno nervira nastavnike i ponekad se odrazi i na ocene. Imam podršku supruga, koji se ipak na upušta previše osim sporadično, koji je to meni prepustio, mada i on smatra da ćerka treba sama da vodi računa o svom učenju. Ali ja ne znam kako to sad odjednom postići i ispraviti? Svesna sam da sam ja doprinela takvoj situaciji, ali ne mogu da nadjem način kako da motivišem dete. Ne mogu ni da se pomirim sa situacijom. Ne mogu da budem ravnodušna, jer se bojim da će u vreme kada ona postane zrelija i odgovornija biti možda kasno. Želim joj naravno najbolje, ne mogu da se zadovoljim osrednjim, a bojim se da ni ona to neće moći u budućnosti. Moram da napomenem da nam mogućnosti dozvoljavaju da joj pružimo više od proseka (naravno razumni smo ljudi i ne preterujemo ni u čemu) – i bojim se da će ukoliko jednog dana ne bude mogla da sama sebi priušti to isto, na šta je navikla – da će biti nezadovljna i frustrirana. Verovatno deo problema leži i u tome što je jedinica, pa joj se suviše posvećujem. Ali, ja sam jednostavno roditeljstvo shvatila kao svoj najvažniji zadatak (i ako izuzem ovaj segment) i mogla bih smatrati da sam ga uspešno obavljala – ona je jedno zadovoljno dete koje zrači vedrinom. Upravo se i bojim da joj tu vedrinu ne ugušim. U situaciji sam da preispitujem svoje životne prioritete. Svesna da sam zanemarila svoj lični život, svoj emotivni odnos sa suprugom, i menjam svoj pristup stvarima. Jedan deo tih promena bi trebao biti i pomoć ćerki da se osamostali u ovom segmentu, da počne sama da vodi računa o svojim školskih obavezama. Znam da je problem i u tome što je često kritikujem (što se sve što je dobro podrazumeva, a loše ističe i analizira). Možda ja sve ovo shvatam preozbiljno, ali gledajući oko sebe vidim da je ovo jedan surov svet, gde sve više vlada konkurencija i ovo moje pismo proističe iz velike želje da pomognem svom detetu da se što bolje snadje u njemu. Molim Vas za savet. Verovatno mogu dobro da izanaliziram situaciju i postavim dijagnozu, ali meni treba terapija. Kako motivisati dete da bude ambicioznije, da se ne zadovoljava sa osrednjošću, da bude borbenije i da nauči da preuzme odgovornost za svoje postupke?

Odgovoreno: 27. 02. 2008.