Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.

Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.

Kod dr Miodraga Stankovića možete zakazati pozivom na broj 063/687-460 ili putem našeg sajta Stetoskop.info.

ZAKAZIVANJE 063/687-460

ZAKAŽITE ONLINE

Popunite Formular za Zakazivanje:

Unesite sve potrebne informacije o pacijentu i odaberite željeni termin pregleda.

Potvrdite i Primite SMS Potvrdu:

Nakon popunjene forme, dobićete SMS poruku sa potvrdom termina i svim potrebnim detaljima o pregledu.

Cenovnik usluga

Naziv usluge	Cena
Pregled psihijatra	4,500 RSD

*Cene su podložne promenama bez prethodne najave. Trudimo se da sve informacije budu tačne, ali mogućnost greške postoji, pogotovo usled promene kursa ili iz tehničkih razloga. Ukoliko se desi da cena usluge nije ista kao kao ona na sajtu u trenutku rezervacije, obavestićemo Vas telefonom ili putem emaila o ispravnoj ceni i ponuditi Vam da je prihvatite ili odustanete od rezervacije.

ZAKAŽITE ONLINE

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.

Kod dr Miodraga Stankovića možete zakazati pozivom na broj 063/687-460 ili putem našeg sajta Stetoskop.info.

Više informacija

Obrazovanje

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 1998.

Osnovne studije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 2006.

Specijalizacija iz dečije i adolescentne psihijatrije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 2002.

Magistrirao psihijatriju u oblasti adolescentne seksualnosti.

Radno Iskustvo

Klinički centar u Nišu, Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu.

Srpska asocijacija bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta

Predavač na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije.

Članstvo

Redakcija naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Član.

Oblasti Medicine

Psihijatrija

Dečija psihijatrija

Specijalizacija

Psihijatrija

Grad

Niš

Jezici

Srpski
Engleski

Pitajte doktora ili Stetoskop

Da pročitate preporuku kako da efikasno postavite pitanje kliknite ovde.

Broj odgovorenih pitanja: 668

Pogledajte celo pitanje: #894

Problem je u sledećem: imam sina od 5 godina koji konstantno odbija da ide u vrtić. To ispoljava putem histeričnog plača. Pravi razlog tog njegovog ponašanja još nisam otkrila iako o tome razgovaramo svaki dan. Da li bi trebalo da se obratim stručnom licu?

Odgovoreno: 08. 06. 2007.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Postovana mama. U svojoj praksi, sa ovakvim problemom sam se najcesce susretao kada je porodcia organizovana tako da tata naporno radi, a mama vreme provodi u kuci radeci kucne poslove, cuvajuci decu ili joj je posao vezan za kucu. U takvim prilikama postavim pitanje kako bi se roditelji ponasali (posebno mama), kada bi od sledeceg ponedeljka mama morala na posao van kuce? Sta bi sve uradili da se na tu situaciju prilagode kao porodica? Sto se tice ponasanja decaka, vazno je kako on dozivljava odlazak u obdaniste, ali je vazno (mozda i vaznije) kako vi reagujete kada on histericno place. Da li vase reakcije pomazu da se on adaptira ili da uvek pokaze isto ponasanje koje ga "spasava" od razdvajanja. Kao ohrabrenje neka vam je na umu da se radi o prolaznom stanju, a ne mentalnom poremecaju, koje se prevazilazi uz vise hrabrosti i odlucnosti, ali i znanja razvojnim potrebama petogodisnjaka. To, kao i 'trikove' u pripremi deteta, relaksaciji, motivaciji i nagradjivanju pozeljnog ponasanja predlazem konsultaciju sa psihologom obdanista i samim vaspitacicama koje svojim iskustvom mogu veoma pomoci u dobroj adaptaciji. Ukoliko dete pokazuje i druge psiholoske smetnje (povisena anksioznost, strahovi, nersapolozenje, odbijanje hrane, poremecaj spavanja itd.), potrebno je potraziti i pomoc decjeg psihijatra.

Pogledajte celo pitanje: #739

Molim Vas za hitan odgovor.Problem je mangup od 10 godina koji obavlja veliku nuždu u gaće.Ne znam od kada se ovo dešava,njegovi razlozi su zaboravnost,tvrda stolica i bol pri defekaciji ...a ono što posebno izluđuje je to što veš sakriva da niko ne bi primetio šta je uradio.Kaže da nema nikakvih problema u školi(odličan je đak) ,čini mi se da dobro funkcioniše u društvu dece ali voli da uvek bude glavni.Posle silnih razgovora (ovo se desava drugi put posle krace pauze)na red su dosle i batine jer roditelji vise ne znaju da objasne sebi sta se sa njim desava.Ja sam samo tetka i mislim da nam ipak treba neko kvalifikovaniji u ovom trenutku!Hvala u napred!

Odgovoreno: 08. 05. 2007.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Batine spadaju u lose postupanje i fizicko zlostavljanje deteta. Sa druge strane desetogodisnjak je sve manje dete a sve vise kompleksna individua sa kojom takav pristup visestruko pogorsava stvari (o tome mozete citati u tekst "Da li su batine iz raja izasle", na ovom sajtu). Sa batinama se mora prestati pre nego se zapocne bilo kakvo savetovanje! Uopste, bilo kakvo kaznjavanje ima privremen uticaj na izmenu ponasanja, pogotovo ako nije propraceno pozitivnim potkrepljenjem kada nastupi pozitivna promena. Trajni efekt ima samo ponavljano nagradjivanje dobrog ponasanja. Reci kao sto su "mangup...izludjuje..." nose predznak negativnog opazanja decakovog ponasanja. Negativno opazanje, povlaci negativne emocije i reakcije, A na negativne reakcije roditelja, dete ne odgovara na pozitivan nacin. To stvara zacarani krug negativnih reakcija koje u trenucima bespomocnosti roditelja kulminiraju losim postupanjem i nasiljem nad detetom. I to se mora zaustaviti i prekinuti! Sto se tice konkretno problema, potrebno je napraviti ponasajnu (bihejvioralnu) analizu kada se ispustanje stolice desava, u kojim situacijama, sta im prethodi, na koji nacin se to ponasanje odrzava (sta izaziva da se to ponovi), koje su konsekvence (da li ucestvuje u ciscenju i pranju umazanog vesa). Kontrola defekacije (sfinktera) je vestina koja se usvaja u ranom psihomotornom razvoju. Da bi se govorilo o psiholoskim uzrocima, moraju se iskljuciti organski i dijetetski. Dakle, potreban je konsultacija i pregled pedijatra koji ce dalje indikovati eventualne druge preglede i rezim ishrane. Psiholoski razlozi leze u problemima obuke praznjenja creva i kontrole misica koji regulisu voljnu defekaciju. Ukoliko je obuka bila neuspesna potrebno je pozabaviti se onim delovima obuke koji nisu dovrseni. Drugi razlog lezi u emocionalnoj sferi i reagovanju na akutni ili hronicni emocionalni stres. Akutni stres, pogotovo kod hiperaktivne i nespretne dece dovodi do razgradnje vec stecenih funkcija kontrole ispustanja stolice. Treci razlog moze lezati u ispoljavanju protesta, i karakteristican je za decu koja su uspesno savladala obuku, ali koja svojim postupcima (koji izazivaju veliku paznju roditelja) ostvaruju komunikaciju sa direktivnim i nadredjujucim roditeljima ispoljavajuci tako bunt i potrebu za vecom fizickom i psiholoskom autonomijom. U svakom slucaju radi se o problemu koji zahteva konsultaciju sa strucnjacima (pedijatrom i decjim psihijatrom) i porodicno savetovanje. I naravno prestanak kaznjavanja. Nijedan medicinski i psiholoski problem nije izlecen batinama!

Pogledajte celo pitanje: #737

Moja Zora ima 4,5 godine. Sa njenim ocem ne zivimo vec 3 god. Njihovo vidjanje je dobro funkcionisalo do pre mesec dana kada je izmedju dva vikenda nastala vidljiva promena. Ne zeli kod oca da spava, nece njegovoj kuci, ponekad uporno govori da ne zeli da dodje, da ''dodje da je poljubi pa da ide'' i sl. Ranije me mnogo puta dovodila u situaciju da je u sali nazovem 'samostalnim referentom'. Sada insistira na mom fizickom prisustvu, na boravku u nasoj kuci, nasem krevetu, place kad je ostavljam u vrticu...jednostavno se pretvorila u svoju suprotnost. Promena nije 100% ali je vrlo primetna. (Naravno, nastao je i sukob uz medjusobno upiranje prsta u onog drugog a iznad njene glave). Volela bih da prodiskutujemo opsirnije uz situacione detalje koji, verujem, kriju i uzrok i resenje. Unapred hvala, Ksenija

Odgovoreno: 08. 05. 2007.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Postovana gdjo Ksenija,Vase pismo je dobar primer kako roditelji uspevaju da pogorsaju odnose onda kada je potrebno da se oni poboljsaju. Vasa i tatina Zora pokazuje da ima problem (strah) od odvajanja od sigurne mame i sigurnog mesta (kuce), a roditelji upiru prstom jedan u drugog iznad njene glave da bi razresili problem. Resenje postaje onda problem, pa tako od jednog sada postoje dva. Da li je tako bilo i dok ste bili zajedno? Da li je to bio i ostao odnos zasnovan na dilemi "ko je u pravu i ko je kriv" kada dete ne pokazuje zeljene osobine i ponasanje za ocekivanja roditelje. Mozda ste oboje u pravu, ali ne vidim kako ce od toga Zori biti bolje. Pitam se sta biste radili kada bi Zorino ponasanje postalo gore? Dakle, kako da uplasenoj Zori pomognu roditelji koji imaju veliku moc da stvari pogorsaju? Verujem da cete kao mocni ljudi naci nacin da ukoliko stvarno zelite da joj pomogne to i ucinite. A ako vam se zuri u tome, vi pocnite odmah. Otvoren razgovor izmedju roditelja o tome sta se dogodilo izmedju dva kriticna vikenda bi za pocetak bio koristan. Ne insistirajte da vam to isprica dete ukoliko ne zeli, jer mozda i nema sta da se isprica. Mozete joj ponuditi da nacrta svoj strah i isprica kako se desilo da je strah napadne. Sposobnost roditelja da zajednicki resavaju probleme na drugaciji nacin u vasem slucaju moze biti problem, ali ako i to pokusate radoznao sam da saznam sta se promenilo i u Zorinom ponasanju. Ukoliko posle vaseg zajednickog promenjenog pristupa u pomoci detetu i dalje smatrate da treba prodiskutovati nastalu situaciju, da je dozivela traumu ili da njeno ponasanje ima nekakvu funkciju regulatora roditeljskih odnosa, mozete me potraziti u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za mentalno zdravlje u Nisu.

Pogledajte celo pitanje: #734

Postovani, Obracam se za savet, jer u nasem gradu ne postoji deciji psiholog. Dakle radi se o decaku od nepunih deset godina. Do sada je bio vredan ucenik , bavi se sportom opsednut je fudbalom. Dakle jedno normalno dete, medjutim sobzirom da svoje emocije jako tesko ispoljava na sve sto mu ne odgovara reaguje veoma burno i histericno. Vrlo tesko uspostavljam kontakt sa njim, deluje mi veoma odsutno. Sada je i u skoli popustio.Nikada nisam vrsila pritisak na njega vezano za skolu, naravno domaci zadaci spadaju u nesto obavezno. Sestra je od njega mladja cetiri godine tako da ni tu ne vidim neki problem zakasnele ljubomore.Razmazen jeste, inati se dugo i tvrdoglavo. Veoma smo zaposleni i ja i suprug, maksimalno se trudimo da im oboma obezbedimo normalno detinjstvo. Iz ovoga verovatno ne moze da se vidi mnogo, sama ne mogu da vidim gde gresim u cemu gresim i kako to da ispravim. Zabrinuta mama.

Odgovoreno: 08. 05. 2007.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Postovana zabrinuta mama, u vasem "pitanju" ima vise odgovora nego pitanja. Pitam se sta biste Vi odgovorili kada biste procitali pismo sledece sadrzine: "Radi se o decaku od nepunih deset godina, vredan ucenik, bavi se sportom opsednut je fudbalom, svoje emocije jako tesko ispoljava na sve sto mu ne odgovara reaguje veoma burno i histericno. Vrlo tesko uspostavljam kontakt sa njim, deluje mi veoma odsutno, u skoli je popustio. Nikada nisam vrsila pritisak na njega. Razmazen jeste, inati se dugo i tvrdoglavo. Veoma smo zaposleni i ja i suprug. Zabrinuta mama." Ako bih i dao svoj komentar rekao bih da meni ne zvuci fer kada roditelj kaze da je dete razmazio, a zatim se zali na ponasanje svoga deteta. Pogotovo ako su se pridrzavali stereotipa: "prvo, pa musko". Dete se ponasa upravo onako kako su ga roditelji i naucili, i izgleda da se sa pravom ljuti sto im sada to ne odgovara. Tada ni depresivnost nije iskljucena jer dete biva bespomocno zbog zbunjujucih poruka koje prima od odraslih. Drugo, naslucujem iz vaseg pitanja da su rad i uspeh u poslu visoko cenjeni u vasoj porodici i da se na osnovu toga rangira i vrednost clanova porodice. Ukoliko je tako, pretpostavljam da imate dozivljaj da se vase osobine na vase dete nisu primile, a sto bi se moglo i ocekivati ako ste zbog prezauzetosti svoje odsustvo nadoknadjivali pokajnickim podmicivanjem poklonima. Takav pristup ne uci dete pozitivnim osobinama, vec samo umiruje savest roditelja, koji se vremenom cude kako dete nije steklo njihove osobine. Promena takvih navike i pomenutih vrednosti, i nudjenje vise kvalitetno provedenog vremena sa decakom, ali i uvodjenje jasnih kucna pravila uce dete da u zivotu postoje posledice za negativno ponasanje, ali i nagrade za pozitivno. Verujem da ce on to znati da postuje i uzvratiti onakvim ponasanjem kakvo od njega i ocekujete. Nagradjivanje bez postovanja pravila uce da se pravila i ne moraju postovati.

Pogledajte celo pitanje: #724

Postovani doktore pre 2 god smo se preselili i manjeg u veci grad.Moja cerka je tamo zavrsila 4-ti razred osnovne skole.Bila je odlican djak,i poslusno dete.Kod nje je to preseljenje ponekad izazivalo bes,ali smo razgovorom uvek dolazili do istog cilja, da smo se preselili zbog posla,a iz zbog njihove bolje buducnosti.Imamo i mladjeg sina za kojeg je svaka promena normalna.Posle godinu dana provedenih u novoj sredini stekla je nove prijatelje,ali nikada nije u potpunosti bila zadovoljna.Ona je i dosta zatvorena osoba.Posle 1 godine je pocela da izlazi sa drugaricama u 'skolsko ' kako deca to kazu.Jedne veceri sam se vratila s posla ona je vec bila izasla javivsi se suprugu.Ja sam se tu naljutila i biciklom otisla po nju. Ona je bez reci dosla kuci. Razgovarali smo da je jos mala za takve izlaske,da treba ranije da se vraca kuci,i odredili joj kaznu...Sutradan smo otisli na posao,ona je bratu dala da igra igrice usla u sobu i popila 30 kom.bromazepama od 1,5 i 20.kom. od 3mg.! Kada smo dosli kuci ona je samo spavala ja sam je budila i sin je rekao da ceo dan spava.Slucajno sam videla da ih nema lekovi i odmah smo je odvezli u bolnicu.Posle je bila kod psihijatra 5 meseci ali je uvek bila nezadovoljna s njim.Usprotivila bih se kada bih smo trebali da idemo ali je ipak odlazila.On nam je rekao da napravimo pauzu ali ona sada nece da ide kod njega.Pa ja vas sada molim da mi kazete sta jedno dete od tada 12. god. navodi na takve postupke i da li bih trebali da promenimo doktora.Ona je sada dobar djak, poslusna,voli ponekad da podigne glas ali je i dalje zatvorena osoba.Mozda bih ja volela da je vise komunikativnija

Odgovoreno: 08. 05. 2007.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Postovana gospodjo, pokusaj samoubistva u medicini i psihijatriji predstavlja najurgentnije stanje. Takav dogadjaj, ma sta da stoji kao njegov uzrok i povod, morao bi biti ALARM za okruzenje u kojoj se osoba nalazi koje treba da mobilise snage za drugacije odnose. Na porodica je najvece iskusenje promene, ali joj drustvo daje podrsku delegirajuci joj strucno lice kao pomoc, ali glavni kreator promene ostaje PORODICA. Zato mislim da promena doktora nece doneti promenu odnosa, vec angazovanje cele porodice u radu sa psihijatrom. Pre svega zbog cinjenice da problem ne mora biti u detetu ili adolescentu koja pokusa samoubistvo (i najcesce nije), vec u RELACIJI (najcesce porodicnoj) koju dete ili adolescent ponasanjem pokusava da regulise. Tipicno, adolescent koji pokusa samoubistvo pokazuje znake depresivnosti: depresivno raspoloženje (tuga), gubitak interesovanja i radosti, smanjenu energiju (brzu zamorljivost i smanjenu aktivnost), a u radu sa porodicom se kao redovne otvore teme jaka KONTROLA ponasanja adolescenta i neuspesna borba adolescenta za vecom nezavisnoscu, medjusobno emocionalno udaljavanje, i naglaseno stereotipno shvatanje ULOGA MUSKOG I ZENSKOG POLA od strane roditelja. Depresivnost nastaje kao posledica niza po osobu nepovoljnih dogadjaja nad kojim ona nema kontrolu sto uslovljava pojavu tzv. naucene bespomocnosti. Hronologija "bespomocnosti" u slucaju vase kceri je evidentna: preseljenje, bes koji se ne sme ispoljiti, pozicija slabijeg i neprilagodljivog u odnosu na "zlatnog" mladjeg brata, neuspeli pokusaj ukljucivanja u vrsnjacko drzenje (druzenje sa drugaricama u "skolskom" prekida ljutita majka na bicikli uz zadovoljstvo bezpogovrnim povinovanjem devojcice). Na skali stresnih zivotnih dogadjaja adolescenata ove situacije zauzimaju visoke pozicije. Pitam se da li se ona jos uvek druzi sa pomenutim drugaricama, obzirom da ste vi procenili da je jedino ona "manja" od njih? Kulminacija je usledila ispijanjem 50 tableta (!) sedativa. Cijih? Kome je to u vasoj kuci potrebno 50 tableta za smirenje? Ko bi to imao problem u vasoj porodici kada vasa kcer ne bi imala problema? Da li ona svojim ponasanjem spasava nekog od velikog uznemirenja za koje su bile potrebni sedativi? Ovo su pitanja koja se, priznacete, sama namecu. Nezadovoljstvo koje opisujete kod vase kceri odlaskom kod psihijatra, dozivljavam kao nastavak hronologije bespomocnosti. Ona se protivi, ali je nemocna, kao i psihijatar koji ne moze imati uticaja na nekoga ko nema motiv da saradjuje. A uticaj se stvara kroz dobar odnos. Ja predlazem da nakon ove pauze vi i suprug predlozite kcerki da kao porodica odete kod njenog lekara i da tako nastavite dalje vidjanje sa njim. Mozda bi i vas suprug bio za to, jer nisam bas siguran da je i on srecan u situacijama kada dogovor izmedju njega i kceri vi ponistite i ljutito na bicikli odjurite da ispravite njihove "greske". Porodicno savetovanje ce vasoj kcerki pomoci da sebe vise ne dozivljava kao krivca za sopstveno stanje, jer kao psihijatar imam prilike da se uverim da se odlazak kod psihijatra cesto dozivljava kao kazna, pogotovo ako je osoba na to prisiljena. Obzirom da je doslo i do pozitivne promene u njenom ponasanju, mislim da su ona i psihijatar ucinili sa svoje strane mnogo. Ostalo je da to ucine i oni koji tu pozitivnu promenu mogu jos vise mogu da ojacaju. Da bi neko bio komunikativan i pricljiv, potrebno je da ima snazan dozivljaj da je saslusan i uvazen. Ali ako se jednom zahteva bezpogovorna poslusnost, a drugi put pricljivost, tu otvorenoj komunikaciji nema mesta. Srecno

Prikazano 646-650 od ukupno 668 pitanja

ZAKAZIVANJE 063/687-460

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković