Pitanje broj: #737

Postovana gdjo Ksenija,Vase pismo je dobar primer kako roditelji uspevaju da pogorsaju odnose onda kada je potrebno da se oni poboljsaju. Vasa i tatina Zora pokazuje da ima problem (strah) od odvajanja od sigurne mame i sigurnog mesta (kuce), a roditelji upiru prstom jedan u drugog iznad njene glave da bi razresili problem. Resenje postaje onda problem, pa tako od jednog sada postoje dva. Da li je tako bilo i dok ste bili zajedno? Da li je to bio i ostao odnos zasnovan na dilemi "ko je u pravu i ko je kriv" kada dete ne pokazuje zeljene osobine i ponasanje za ocekivanja roditelje. Mozda ste oboje u pravu, ali ne vidim kako ce od toga Zori biti bolje. Pitam se sta biste radili kada bi Zorino ponasanje postalo gore? Dakle, kako da uplasenoj Zori pomognu roditelji koji imaju veliku moc da stvari pogorsaju? Verujem da cete kao mocni ljudi naci nacin da ukoliko stvarno zelite da joj pomogne to i ucinite. A ako vam se zuri u tome, vi pocnite odmah. Otvoren razgovor izmedju roditelja o tome sta se dogodilo izmedju dva kriticna vikenda bi za pocetak bio koristan. Ne insistirajte da vam to isprica dete ukoliko ne zeli, jer mozda i nema sta da se isprica. Mozete joj ponuditi da nacrta svoj strah i isprica kako se desilo da je strah napadne. Sposobnost roditelja da zajednicki resavaju probleme na drugaciji nacin u vasem slucaju moze biti problem, ali ako i to pokusate radoznao sam da saznam sta se promenilo i u Zorinom ponasanju. Ukoliko posle vaseg zajednickog promenjenog pristupa u pomoci detetu i dalje smatrate da treba prodiskutovati nastalu situaciju, da je dozivela traumu ili da njeno ponasanje ima nekakvu funkciju regulatora roditeljskih odnosa, mozete me potraziti u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za mentalno zdravlje u Nisu.