Interesantno je da sto je pitanje krace, ono zahteva duzi odgovor. "Hiperaktivno dete" je, na zalost, u danasnje vreme vise moderna fraza, nego opis ponasanja deteta. Upotrebljava se za sve i svasta. Klinicki, hiperkineticki poremecaj obuhvata veoma usko polje ponasanja deteta i ima svoje jasne dijagnosticke parametre. Ali izmedju ovih dveju kategorija (one rasprostranjene u narodu i one koju decji psihijatri koriste), velika je razlika. Pravi hipirekineticki poremecaj evidentan je od najranijeg uzrasta ("jos u stomaku nije mirovao..cim je prohoda odmah je i potrcao...usta ne zatvara...itd.") i ima sveprozimajuci socijalni aspekt (u svim nedovoljno strukturisanim socijalnim situacijama), a pracen je poremecajem paznje i impulsivnoscu. Ova deca cesto cine nestasluke koji su vise odraz nepromisljenosti i neplanskog ponasanja, nego namere. Kod pojedine dece se moze uociti i motorna nespretnost (trapavost), a neretko i mucanje ili tikovi ili se ovi znaci naizmenicno pretacu sa hiperaktivnoscu. Veliki rizik za nastanak ovog poremecaja nosi medjuigra dva vazna faktora. Genetike i uticaj okoline. Uticaj gena je nesumnjiv, ali ni uticaj okoline nije zanemarljiv. Poremecaj ima odredjni korelat i u nalazima elekticne aktivnosti mozga (EEG) u takozanom poremecenom odnosu beta-teta mozdanih talasa, kao i biohemizmu mozga. I na kraju, lekovi i specificna bihejvioralna terapija imaju snazan efekat na promenu ponasanja deteta. Hiperkinetski poremecaj treba ozbiljno shvatiti, imajuci u vidu i posledice koje za sobom nosi kako za razvoj deteta, tako i za kvalitet zivota porodice i na kraju i posledice po drustvo, jer u odraslom dobu, nelecene osobe imaju velikih problema u organizaciji svog emoconalnog, porodicnog, drustvenog i profesionalnog zivota, uz kalemnjenje drugih psihijatrijskih poremecaja kao posledice nacina zivota. Zbog toga, oprezno sa dijagnozama i etiketama jer bez konkretnog opisa sta se podrazumeva pod hiperaktivnoscu. Predlazem da se konsultujete sa decijim psihijatrom o tome sta se ocekuje u ponasanju deteta od 2,5 godine (koje je tada dominantno motorno aktivno), ali i da proceni da li se radi o hiperkinetskom poremecaju ili o ocekivanoj istrazivackoj i stimulativnoj aktivnosti deteta odgovarajucoj za uzrast, ali u okolnostima snizene tolerancije roditelja na takvo ponasanje deteta. Ovo poslednje cak moze biti i vazan pokretac hiperaktivnog ponasanja deteta, jer paradoksalno pokrece dete na jos vecu aktivnost umesto da je umiri kao sto to roditelji ocekuju kada izgovaraju "smiri se...pasces..nemoj to da radis...ti si nemoguc...puci ce mi glava od tebe''. Zvuci poznato, zar ne? Srdacan pozdrav.

Postovana, opisali ste svoje dete kao uzbudljivo i pozitivno, ali sa negativnim burnim reakcijama, koje vi dozivljavate kao "izmicanje" ponasanja deteta "iz ruku". Iako se sintagma "dete mi izmice iz ruku" koristi kao postapalica, ona na metaforican nacin zaista verno objasnjava potrebu roditelja da kontrolisu ponasanje svoje dece, pa i fizicki (rukama). Najuspesniji nacin da neuspesno vaspitavate dete je probati mnogo razlicitih prilaza. Cini mi se da sam o tome vec pisao, da roditelji mogu probati hiljadu razlicitih vaspitnih stilova, ali onda takvo resenje postaje veci problem od problema koji resavaju. Samo doslednost, predvidljivost, sigurnost, odgovornost i odmerenost u postupanju roditelja donosi uspeh. I naravno, poznavanje osnovnih principa ucenja novih ponasanja. U protivnom, deca dobijaju moc za koju nisu spremna, a uce ponasanje koje generalno nije prihvatljivo u drustvu. Molim vas, procitajte ranija pitanja i odgovore, uveren sam da je bilo pitanja slicno vasem, pa nema potrebe da ponavljam odgovor, jer je princip pozitivnog roditeljstva veoma jednostavan i podrazumeva nekoliko intervencija koje se dosledno sprovode tokom duzeg vremena. Druga vazna stvar je da pratite rast i umno-emocionalni razvoj svoga deteta kako se nebi "zamrzli" primenjujuci resenja koja su veci problem od samog problematicnog ponasanja deteta, vec i sami modifikovali sopstveno ponasanje u skladu sa potrebama razlicitih faza razvoja. Literatura je sarolika. Metode koje ja primenjujem, a one su iz kruga porodicne bihejvioralne psihoterapije, postaracu se da u skorasnje vreme budu dostupne na ovom web sajtu. Za sada mozete pronaci moje tekstove na "home page-u" i odeljku "zdravlje dece", gde posebno preporucujem tekstove "Vestina roditeljstva" i "Kako izaci na kraj sa detetovom ljutnjom". Srdacan pozdrav

Andersenove bajke su postale veoma popularne i neizostavno stivo za decu upravo zbog svoje jasnoce, sazetosti i neverovatno snaznih obrta u malo teksta. Efekat koje one izazivaju su upravo razrogacene oci i otvorena usta kao neverbalni znak uzbudjenja i aktivno usmerene i fokusirane paznje. Moguce je da je bajka kod vaseg sina imala uticaj na njegovu senzibilnu i lako uzbudljivu "licnost", ali i dotakla neku "osetljivu temu" koja u njemu izaziva strasljive misli i emocije, obzirom da je insistirao da izbegne dalje "suocavanje", sto je fobicna reakcija. A strahovi se gase suocavanjem. Medjutim, moji komentari o povodima za takvim ponasanjem su vise nagadjanje nego ozbiljna analiza. Kakva je razmisljanja i secanja je pokrenula prica, ostaje na vama da u razgovoru sa sinom otkrijete i pomognete mu da uoci pravu poruku price koja je ustvari pozitivna i ohrabrujuca. Da li roditelj dobro postupa govori ponasanje deteta nakon postupanja roditelja. Vase postupanje je bilo uspesno u smirivanju straha. Sledeci korak je suocavanje i razresenje. Za to je potreban jos jedan razgovor.

Postovana neshvacena, Vase pitanje je na mestu kao i zabrinutost koju izrazavate. Svaka porodica prolazi kroz ubicajene i neuobicajene faze svog razvoja, rasta i smanjivanja. Prelaz iz jedne faze u drugu predstavlja tzv. tranzicionu tacku. Jena od njih je separacija roditelja i razvod, kao i stvaranje novih porodica. Tranzicione tacke su vazne jer se u njima stvara najveca napetost i rizik od pojave simptoma kod nekog clana porodice. Da bi se snizio nivo napetosti clanovi porodice preduzimaju razlicite intervencije. Ili pronalaze resenje kroz prilagodjavanje na novu situaciju i nastavljaju dalje kroz gradjenje novih odnosa i komunikacija ili prave nezdravu atmosferu stalnim ponavljanjem konflikata ili stalnim izbegavanjem resavanjem problema, razblazivanjem, sakrivanjem, zataskavanjem, sto zaustava razvoj novih porodicnih sistema i njenih "starih i novih" clanova. U ovom drugom slucaju zapocinju se novi odnosi koji se ne mogu u potpunosti razviti i ostvariti jer prethodni nisu zavrseni ili drugacije definisani. Drugim recima, tada se recimo kaze da brak jeste razveden, ali da se supruznici emocionalno nikada nisu razveli. Licnosti ukljucene u mrezu takvih nezdravih odnosa dele se na insajdere i autsajdere. Tada najslabiji clan(ovi) (obicno jedno dete) postaje i najranjiviji clan i dobija funkciju upijaca napetosti i ulazi u rizik da razvije neko simptomatsko ponasanje (psihicki poremecaj). Moguce da devojcica koju ste pomenuli upravo ima tu ulogu i otuda i toliku ranjivost. Vaznost uloge regulatora odnosa roditelja i upijaca napetosti iz njihove komunikacije iziskuje i njihovo angazovanje u njenoj zastiti (mnogo je cuvaju od drugih stresova). Dakle, razvod nije dogadjaj, vec proces koji zahteva vreme, ali i zrelost onih koji se odlucuju na takav korak. Taj proces traje 2-4 godine. Muskarci u proseku godinu dana nakon razvoda zapocinju novu emocionalnu vezu, a zene nakon dve do tri godine. Najteza uloga u porodicnom sistemu vezana je za ulogu macehe i ocuha, imajuci u vidu mitove o zloj macehi i nasilnom ocuhu. Treba imati na umu da je potrebno u proseku 6 GODINA da nebioloski roditelj uspostavi kvalitet roditeljstva dolaskom u novu porodicu. Ulazak u adolescenciju dodatno komplikuje situaciju, ali to za sada u vasem slucaju nije aktuelno. Takodje, nekada porodice mogu biti istovremeno u vise tranzicionih tacaka i faza, a u vasem primeru upravo je to slucaj. Sto duze traje prelazni period izmedju zapocinjanja novih zivotnih ciklusa, to je iscrpljivanje pozitivnih snaga vece. Sve ovo treba imati na umu i naravno zapitati se sta od svega sto se desava treba zadrzati, a sta menjati.

Za razliku od uobicajenih stereotipa, mnogi situaciju usvajanja posmatraju i kao povoljnost. Usvojena deca bivaju zasticena (cesto i prezasticena) i podizana bez traumatskih i deprivirajucih iskustava odrastanja u "domovima" bez potrebne bliskosti i sigurnosti u medjuljudskim odnosima. Cak istrazivanja pokazuju da usvojiteljske porodice bolje funkcionisu od "obicnih" (nuklearnih) porodica i da tokom porodicnog savetovanja naprave brze i znacajne promene. Deca se na usvajanje daju "probranim" porodicama (provere se vrse od etnickih, zdravstvenih, pa do ekonomskih mogucnosti). I za razliku od neusvojene dece, usvojena deca retko dospevaju do "neprikladnih" roditelja. Cak, jedino za usvojenu decu se moze reci da su, uslovno, mogla da odaberu svoje roditelje. Upravo ta dostupnost i kontakt sa strucnim sluzbama, omogucava usvojiteljima da cesce traze pomoc i za probleme koji se uobicajeno razresavaju u krugu porodice, pa onda i izgleda kao da te porodice i imaju vise problema. A problemi najcesce nastaju zbog specijalnog odnosa prema usvojenom detetu (prezasticivanje, preterana popustljivost, nedoslednost), koji se u adolescenciji naglasavaju zbog misaonog i emocionalnog razvoja adolescenta i potrebe za vecom fizickom i psiholoskom autonomijom, bliskosti sa vrsnjacima, a pre svega zbog traganja za IDENTITETOM, sto cesto biva tesko resiva situacija, a za adolescenta jos teza. Ako uklonimo kulturoloske stereotipe o usvajanju, dolazimo do realnosti koja kaze da biti usvojen nije nuzno nepovoljno za neciju buducnost, ali da usvojena osoba moze povezati tu cinjenicu sa svojim aktuelnim nezadovoljstvom i doziveti svoju sadasnjost i buducnost nepovoljnom (cesto bez dokaza). Takodje, aktuelne konflikte sa adolescentom usvojitelji ne moraju nuzno dovesti u vezu sa njegovom ocekivanom borbom za fizicku i psiholosku autonomiju, vec ih stalno iznova percipirati kao posledicu detetovog nezadovoljstava svojom sudbinom i usvojiteljima. I onda umesto da se resavaju aktuelni problemi, stalno iznova se aktuelizuje prica koja blokira rast i razvoj odnosa i porodice. Sistemicari kazu, mnogo istog. U ovakvim porodicama, za razliku od ustaljenog uverenja da postoji manjak emocija, upravo je suprotno. Emocije su prenaglasene, ali cesto izmesane. Usvojitelji se cesto u potpunosti ne oslobode straha da nece biti prihvaceni kao pravi roditelji (iako zbog svog psiholoskog uticaja to stvarno jesu), kao sto ni usvojeno deto ne biva cesto sigurno da je voljeno u potpunosti. Ovi (skriveni) strahovi.koji u svojoj osnovi imaju strah od odbacivanja, steceni su putem pogresnog zakljucivanja. Ali posto su skriveni (internalizovani), u ponasanju se ispoljavaju (eksternalizuju) kao povlacenje ili napadanje. Stvari komplikuju i drugi faktori: vreme i nacin saznavanja, a ponajvise drustveni faktori i predrasude. Citajuci vase pitanje, dolazim do zakljucka da postoje ustvari dve odvojne situacije. Prva, odnosi se na usvajanje (i pruzenu ljubav) i tu situaciju nije moguce kontrolisati jer se desila u proslosti. Druga situacija, odnosi se na trenutnu agresivnost (svoju ili tudju) za koju licnost moze misliti da je van njegove ili tudje kontrole. Dakle radi se o uverenjima, verovanjima, cesto iracionalnim. Kriza se prevazilazi promenom uverenja. Za neko ozbiljnije savetovanje i podrsku u prevazilazenju aktuelne krize, potrebno je i vise detalja i naravno licni kontakt sa terapeutom i porodicnim savetnikom.