Prof. dr Bojana Dimitrijević

Psiholog

Prof. dr Bojana Dimitrijević

Psiholog

O lekaru

Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.

Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.

Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.

Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.

ZAKAZIVANJE 063/687-460

O lekaru

Više informacija

Oblasti Medicine

Psihijatrija

Grad

Niš

Jezici

Srpski
Engleski

Pitajte doktora ili Stetoskop

Da pročitate preporuku kako da efikasno postavite pitanje kliknite ovde.

Broj odgovorenih pitanja: 91

Strah od bolnice
Pitanje broj: #2627

Već duže vreme imam strah od bolnice. Pre dve godine mama mi je imala operaciju i ja sam je videla na intenzivnoj nezi i tada sam pala u nesvest. Sada ako treba da idem kod lekara strašno se uznemirim i imam vrtoglavice. To mi se još dešava i kada se nađem u velikoj gužvi. Počinje jakom vrućinom, onda kao da mi trne celo telo i naravno vrtoglavica. Kako da pomognem sebi?

Odgovoreno: 27. 01. 2008.
- Prof. dr Bojana Dimitrijević
  
  Postoje metode kojima samostalno, ili uz pomoć terapeuta, može da se "vežba" ponašanje u situacijama koje Vas uznemiravaju, kako biste kada stvarno budete u takvoj situaciji, doživeli okolnosti kao "već viđene". Ukoliko to hoćete da pokušate ne uključujući psihologa/psihijatra, pokušajte sa jednostavnim vežbama relaksacije kada osetite uznemirenje, odnosno, pokušajte da za sebe odvojite nekoliko minuta, udobno sednete/legnete i nastojite da potpuno opustivši svoje telo stvorite u glavi predstavu izuzetno prijatnog mesta ili situacije koja bi Vam, kada uvežbate, za veoma kratko vreme mogla povratiti pribranost. Takođe, vežbe "zamišljanja" uznemirujuće situacije, koje biste prekidali čim osetite pojačavanja napetosti, ali ponavljali uporno više dana sve dok se prag uznemirenosti polako ne počne pomerati, a intenzitet spuštati, nisu loše za početak. Kada postoji otpor prema pojedinim mestima ili institucijama, nije loše da odete u Vašu zdravstvenu ustanovu i kad nemate zakazan pregled, da biste sebi umanjili uznemirenje privikavanjem na mesto i okolnosti. Kada se nešto češće viđa ili o tome misli, trebalo bi da nivo uzbuđenja generalno opada. Takođe možete vežbati zamišljanje sebe u gužvi, i kao što sam već rekla, prekidati to zamišljanje kada osetite značajnu neprijatnost. Te vežbe zamišljanja kasnije se nastavljaju vežbanjem uživo, namernim ulaskom najpre u manju, a postepeno u sve veću gužvu, kako biste se oslobodili neprijatnog osećaja. Nije loše ako u svemu tome imate podršku neke bliske osobe koja će sa Vama prolaziti kroz to i objektivno moći da zapazi i kada Vaše uznemirenje značajno raste i kako napredujete u svojim vežbema, ili da se javite terapeutu koji će Vam dati detaljne instrukcije o ovim i mnogim drugim metodama kojima se mogu sanirati ovakve smetnje, a zatim povremeno pratiti Vaš napredak.

Pogledajte celo pitanje: #2626

Poštovani, imam 31 godinu i probleme koji u poslednje vreme (ovde mislim u poslednjih vise meseci do godinu dana)postaju sve nepodnosljiviji, naime, jos od studentskih dana imam problem sa drhtanjem ruku u odredjenim situacijama kao sto je kad pijem kafu pa sam najvise zbog toga i prestao da je pijem, a sad mi se javlja taj problem kada jedem supu i to u vecem drustvu ili kad odem negde i odjednom osetim da mi krv nadodje u obraze i da crvenim i preznojavam se. Stalno osecam unutrasnju napetost i nervozu. Stanje se pogorsalo letos kada sam zbog posla morao da odem u inostranstvo i let avionom mi je jako tesko pao, tacnije imao sam veoma izrazen strah, a dok sam bio u inostranstvu bio sam sam u hotelu i imao sam poremecaj u spavanju tacnije nisam skoro uopste spavao. U poslednje vreme skoro da se i ne druzim sa prijateljima pravdajuci se time sto nemam vremena zbog posla a u stvari ne uzivam ni u cemu i sve mi predstavlja opterecenje, ne bavim se nikakvim fizickim aktivnostima iako sam! do pre nekoliko godina redovno trenirao. Kako sam poceo sve vise da radim prestao sam sa treninzima a prostorije u kojima sam radio nisu imale dnevne svetlosti ali u pocetku mi nije smetalo. Pre nekoliko meseci mi se desilo prvi put da kad prelazim preko pesackog mosta imam osecaj vrtoglavice i straha i kao da se most pomera pod mojim nogama. Takodje sam uglavnom neraspolozen i zabrinut i kada imam razlog za to i kada nemam,ni cemu se ne radujem i nista mi ne pricinjava zadovoljstvo, pamcenje mi je jako lose i osecam nekakvu "zamucenost" u glavi. Bio sam kod lekara koji mi je dao uput za psihijatra i on mi je odmah prepisao ksalol 3x1, nisam imao poverenje u tog lekara najvise zbog toga sto mi je recept prepisivao saslusavsi manje od pola od ovoga sto sam sada napisao, pa nisam ni pocinjao sa terapijom. Jedini dan kad sam bio onaj "stari" je bio dan posle snimanja rendgenom glave, naime imao sam upalu sinusa i morao sam da ih snimim i taj dan posle snimanja nisam osecao n! ikakvu napetost, glava mi je bila skroz "bistra", pa me zanima! da li j e moguce da rentgenski zraci dovedu do promene "hemije" u mozgu. Citajuci po ranijim odgovorima prepoznao sam gore navedene simptome u socijalnoj fobiji sa elementima anksioznosti i depresije. Naravno nista ne zelim da radim na svoju ruku, zato Vam se i obracam i nadam se da mozete da mi pomognete i da mi preporucite sta da preduzmem da se ponovno osecam normalno. Hteo bih da vas pitam da li su lekovi Seroxat i Paroxetine isti i da li mi mozete preporuciti nekog od Vasih kolega u Beogradu kome mogu da se obratim za pomoc. Pozdrav

Odgovoreno: 27. 01. 2008.
- Prof. dr Bojana Dimitrijević
  
  Vasi psiholoski problemi, koje ste i sami prepoznali kao velikim delom vezane za socijalne situacije, odnosno ponasanje u prisustvu drugih ljudi sto ima kvalitet socijalne fobije, vremenom su se generalizovali i na mnoge druge situacije koje sve vise sputavaju vase slobodno kretanje i namecu nova i nova ogranicenja u socijalnom polju. Dominantne smetnje koje ja prepoznajem u Vasem pismu ukazuju na dosta izrazenu anksioznost, zbog cega je verovatno i neuropsihijatar kome su Vas poslali propisao anksiolitik koji bi, spustajuci nivo anksioznosti, trebalo da olaksa funkcionisanje u mnogim oblastima generalizovanih tegoba. Zato savetujem da se ipak ponovo obratite psihijatru koji bi mogao, pocevsi sa farmakoterapijom i uz dodatnu, najbolje bihevioralnu psihoterapiju, da dovede do normalizacije Vaseg svakodnevnog funkcionisanja. Za pitanje o sastavu i farmakoloskoj osnovi lekova morate se obratiti psihijatru, mozete i na ovom sajtu drOliveri Zikic koja se veoma strucno bavi upravo bihevioralnim terapijskim metodama, pa biste od nje verovatno mogli dobiti preporuku za kolegu u Beogradu. Sto se tice Vaseg dozivljaja da Vam je posle snimanja glava bila "bistra", ne bi se reklo da su vas rendgenski zraci "protresli" i privremeno izlecili - mnogi nasi pacijenti privremeno se osecaju bolje samo znajuci da ce nekim laboratorijskim ili medicinskim metodama biti pouzdano sagledani, pa se nezavisno od toka bolesti i lecenja osecaju bolje vec prilikom odlaska na snimanje, znajuci da tom prilikom rade nesto korisno za sebe. Ovo treba samo da Vam ukaze da je "preklopnik" za Vase smetnje upravo u Vama i da je moguce resiti ih se, zavisno od stava koji prema tome zauzmete. Posto je ovakve smetnje tesko leciti bez strucne pomoci, a Vas subjektivni dozivljaj ogranicenosti ponasanja je veoma intenzivan, dalje odlaganje strucne intervencije moze doprineti dodatnoj generalizaciji tegoba i Vasoj nepotrebnoj muci. Krenite psihijatru sa vise poverenja, jer iskusnim profesionalcima najcesce nije ni potrebno da cuju svedetaljeVase price da bi prepoznali sta je Vas osnovni problem, iako je Vama mozda izgledalo da Vasa prica nije dovoljno ozbiljno shvacena. Pozdrav.

Pogledajte celo pitanje: #2486

Postovana Prof.Dimitrijevic: Otac sam mal.deteta (sin star 19 meseci) rodjenog 2006. u braku iz ljubavi koji je sa puno optimizma zapoceo u Kanadi. Supruga (po obrazovanju psiholog/matematicar sa zvanjem stecenim u SAD) i ja (elektrotehnicki inzenjer/prevodilac) smo duze od 10 godina proveli u Severnoj Americi, gde smo se upoznali pocetkom 2005. i vencali nakon sestomesecne veze. Na prolece 2006. u supruginoj poodmakloj trudnoci smo se preselili u Beograd; suprugino samopouzdanje a i nas partnerski odnos su erodirali usled progresivnog gubljenja motivacije kod supruge, njene preterane vezanosti za primarnu porodicu (dete razvedenih roditelja) vracanje depresivnih epizoda nadovezanih istoriju anksioznosti, zbog koje je tretirana od 1998 sa fazama poboljsanja, nakon razlicitih tretmana od strane nekoliko psihoterapeuta koji su se smenjivali svakih par godina. Lekari koji su vodili trudnocu u Kanadi prognozirali su da bi mogla biti izuzetno rizicna ukoliko supruga ne prestane sa pusenjem i ne eliminise upo! trebu Rivotrila koji je u tom momentu koristila. Terapijske preporuke koje je dobila u Beogradu krajem 2004 podrazumevale su postepeno skidanje sa tada aktuelnog Lamictala, uz paralelan rezim uzimanja Rivotrila... Iako se u vise navrata "posvadjala s terapijom" supruga je do pocetka 2005. (kada smo se upoznali) uspela da uspostavi delikatnu ravnotezu i dozu Rvotrila svede na 2 x 1/4 tablete od 2mg dnevno. U stresnim situacijama koje su usledila a kojih je bilo napretek zbog prelomnih odluka koje je donela bez saglasnosti svojih roditelja (odustajanje od preseljenja iz doma svog oca u SAD - za Beograd, gde su je ocekivali ugovor za posao, moguce stan, i neposredna briga majke) supruga je ispoljila cestu malodusnost, koju su u prvih 6 meseci otpocinjanja naseg zajednickog zivota u Kanadi (gde sam ziveo i radio) uspevale da odagnaju drazi prvi put dozivljene potpune slobode izbora (stepen njene emotivne izgradjenosti i individuacije ostao je na nivou starijeg adolescenta uprko! s briljantnom intelektu sa izuzetnim IQom i talentom za pisanu! rec) i donosenja zajednickih izbora za buducnost, koja je otvarala sijaset mogucnosti i dobrih opcija. Vremenom je, medjutim atmosfera radosti poleta i entuzijazma pocela da naginje ka iracionalnosti, strahovanjima od neizvesnosti i potrebama da se trazi neprekidna psiholoska podrska od (supruginih) roditelja. Pojave migrena, povremene epizode blazih ili snaznijih apstinencijalnih kriza (bilo vezanih za nikotin bilo za klonazepam cije bi konzumirane kolicine enormno narasle a onda se naglo smanjivale u situacijama kada bi se demoralisala) i konacno nespremnost da zarad zdravlja deteta stavi pod kontrolu svoje lose navike - dovodile su do teskih stanja i meni novih bizarnih i zabrinjavajucih manifestacija (jednom mesecno epizoda zapadanja u autisticno stanje sa gubitkom moci govora, paralisanjem mimike edemom jezika grla i usana, paralisanjem motorike, gubljenjem misicnog tonusa, izostajanjem reakcije na spoljne stimulanse, gubljenjem svesti nalik transu, nocnoj inkontinenciji, nocn! im morama pracenjim burnim glasnim dijalogom u snu i epizodama laznog budjenja, disocijativnim amnezijama). Pretpostavljam da naslucujete dalji razvoj dogadjaja. Zabrinut za zdravlje nerodjenog deteta i obeshrabren upornim odbijanjem supruge da prihvati medicinsku pomoc (bojala se hospitalizacije, gubitka statusa u Kanadi i mogucnosti da bude lisena roditeljskog staranja) u kratkom roku sam napravio plan za preseljenje u Beograd, u kome smo od marta 2006. do aprila 2006. bezuspesno pokusavali da rekonstruisemo dom i nuklearnu porodicu. Epilog cele price je sudski proces koji je nekoliko meseci nakon supruginog uzimanja 6-struke maksimalne dozvoljene doze Rivotrila (nedokumentovan pokusaj suicida u Beogradu iz januara 2007. posle koga odbija preporuku dotadasnjeg psihoterapeuta - detoksikaciju na VMA i hospitalizaciju, kada sam na 2-3 nedelje preuzeo svu brigu o detetu dok se o suprugi starala njena majka) pokrenut protiv mene uz neistinite navode o nesuglasicama pa cak i nasilju u porodici. Njenim navodima doveden sam u veoma nezavidnu poziciju iskljucivog vinovnika za njeno krhko psihicko stanje i kolaps bracne zajednice, i proglasen za uzurpatora zajednickog stana koji je samovoljno napustila odvodeci dete u dom svoje bake. Uprkos tome sto sam dao i dajem sve od sebe da ne zapostavljujuci nas emotivni zivot, nosim pun teret kucnih obaveza (postedjena je apsolutno svih aspekata vodjenja domacinstva) staranja o detetu (i njoj) i vracanja svojoj profesiji - u ocima suprugine primarne porodice postao sam, kao svedok njene anamneze, persona non grata i potencijalni razbijac jednog brizljivo skrivanog tabua. Nadam se da cete iz ove naracije naci elemente da mi pruzite odgovor na kljucno pitanje vezano za dva domena vase ekspertize: - vidi li medicinska nauka dugorocnu psiholosku i fiziolosku zavisnost od medikamenata (Rivotril) kao dugorocni hazard po mentalnu stabilnost poslovnu sposobnost - da li su i u kojoj meri kompromitovani zivot i zdravlja deteta (prenatalno i tokom laktacije) neodgovornim odnosom prema terapijskim uputstvima vezanim za Rivotril (ucestala visestruka prekoracenja doze - kao "zamena za sedative" - bez postupnog vracanja na normalu) i do koje se mere ovaj podatak moze uzeti kao argument u postupku vestacenja za roditeljsku podobnost Unapred zahvalan, v.f.

Odgovoreno: 20. 01. 2008.
- Prof. dr Bojana Dimitrijević
  
  Vase iscrpno pisno samo delom zahvata moje kompetencije kao klinickog i sudskog psihologa, a delom se odnosi na psihijatrijski, osnosno farmakoloski aspekt dejstva lekova o kome ce se kompetentno izjasniti psihijatar. Citava Vasa prica ukazuje na dosta problematican psihicki status Vase supruge, koju njeni roditelji stite u stilu klasicnog "prikrivanja porodicne sramote", sto onda na Vas moze baciti i neistinito svetlo zbog cega se osecate povredjenim i izmanipulisanim. U samom sudskom psitupku znacajno je sve sto imate od medicinske dokumentacije sto bi moglo potvrditi i argumentovati njene oscilacije vezane za zdravstveno stanje i / ili svedoke koji mogu potvrditi da su licno ucestvovali u njenom lecenju ili prisustvovali epizodama njenog neadekvatnog ponasanja. Naravno, i ona ce na isti nacin prikupljati argumente da dokaze Vasu neadekvatnost, tako da Sud treba da oceni verodostojnost i tezinu i jednih i drugih dokaza. Sve sto nije argumentovano dokazima i svodi se na rec (Vasu ili njenu) ima mnogo manju tezinu za sudski proces. Dakle, sve sto je dokazivo a tice se njenog neodgovornog odnosa i prema svom zdravlju i prema detetu i pre i nakon njegovog rodjenja, ima znacaja za odredjivanje roditeljskog prava. Ipak, u postupku konacnog dodeljivanja prava na roditeljsko staranje praksa je da se trazi psihijatrijsko-psiholosko vestacenje oba roditelja gde se aktuelno sagledava njihova licnost i moguce patoloske manifestacije jer neko ko je lecen nije po definiciji nesposoban da bude adekvatan roditelj, odnosno kategorija mentalne neuracunljivosti i stepena poslovne sposobnosti vezana je za konkretnu situaciju i period, osim za najteza psihijatrijska oboljenja (sto mislim da kod Vase supruge nije slucaj). Znaci, sudija, tuzilac ili advokat (Vas ili njen) predlozice ovakvo vestacenje, a moze se traziti psihijatrijsko-psiholosko sagledavanje i deteta, iako je tako malo, kako bi se uz sve prethodne dokaze dobila konacna procena o podobnosti i jednog i drugog roditelja i to je jedan od znacajnih momenata u procesu donosenja odluke ciju tezinu, ipak, konacno ceni sudija koji vodi postupak. Iako u Vasem obrazlozenju ima dosta argumenata koji govore u prilog njene neadekvatnosti, govoreci iz mog iskustva u sudskim vestacenjima, obe strane navedu mnostvo dokaza protiv one druge i svako ima svoj ugao gledanja pa je zato sada, uprkos Vasem detaljnom izlaganju, nemoguce proceniti koliku ce tezinu imati Vasi naspram njenih argumenata.

Pogledajte celo pitanje: #2485

Radi se o problemu koji traje vec duze vreme i odnosi se o mojoj sada vec bivsoj drugarici i koleginici sa fakulteta koja sad ima oko 31. Bez obzira na to sto ima neki kilogram vise, mnogo je pametna, snalazljiva, komunikativna, govori vise stranih jezika, ali ocito ima neki problem.....Dok je studirala (jedva je zavrsila, a ja sam zavrsila 3-4 godine pre nje) imala je velikih problema. Nije htela da uci, trazila je neki izgovor da ne ide na ispit, domace zadatke nije htela da resava i vrlo cesto joj je tata resavao. Iako je jako zauzet, nalazio je vreme da joj resi zadatke i donese kuci (puno radi kako bi je omogucio sve udobstva u zivotu, kupio joj je stan, auto, novac, sve!). Mislim da je glavni razlog neki kompleks koji ona ima odavno zbog njenog brata (stariji od nje 3 godina) koji vrlo uspesan. Zavrsio je fak sa najvisokim prosekom, magistrirao je u inostranstvo i je sve naj, naj. U pocetku su ziveli zajedno (njih dvoje). Ona je uvek njega kontrolirala, gde izlazi, ski! m se druzi. Cesto se druzila i s njegovin frendovima koji prakticno je usvojila kao svoji. Druzeci se sa njom upoznala sam njega, zblizili i tako smo se poceli zabavljati, ali zbog njenog nezgodnog karaktera bojali joj smo se reci. Poslo nam je super. U medjuvremenu poceli smo ziveti zajedno. Kontakti sa njom sveli su se na minimum. Kontaktirala je samo njega. Bila je povredjena zasto joj nismo rekli. Sve bi bilo recimo „ok“ ako probleme nisu postale nepodnosljive. Njihovi roditelji su postali jako zabrinuti zbog nje. Svesni su da nesto nije u redu sa njeno zdravlje. Ona je konstantno u neku tesku depresiju, place danima, nece ziveti, kaze da ce da se ubije i kaje se sto je ziva (to njih ubija). Spava ceo dan, nocu gleda TV, nista ne radi, samo analizira sve nase postupke i razmislja o nebitnim stvarima (ali to za nju je najbitnije). Misli da niko nista ne radi za nju a ona pravi sve za druge. Svadja se sa svima ako joj nesto kontriraju. U svaku priliku hoce da pokaze da je bolja, vrednija....Izgubila je sve frendove, nema s kim druziti. Ide s mamom i tatom na more, za Novu godinu. Svadja se svima, i s njim ali opet se javi jer nema s kim da druzi. Optuzava sve da uzivaju i misle samo o sebe a da je ona sama i da jako pati. Optuzava roditelje da oni namerno nju povredjuju!?!? Nervozna je jako. Sta oni i da kaze, ona se ljuti. Uvek ih optuzuje da stalno zasticuju njen ! brat, a nju ne vole i je osudjuju!!! Oni joj objasnjavaju da nije tako.....danima....Roditelji su normalni dobri ljudi, vole je, pa se pitam kako ona to moze tako misliti!?!? Koji roditelj prave namerno loso svojoj deci?!? Ocito ona nemoze pravilno da razmatra, razmislja, zakljucuje.... Zao mi je zbog toga jer znam da je ona mnogo dobra i pametna. Neznam sta se desava. Nisam ovo primetila dok sam se druzila s njom (mozda je depresija postojala ali je ja nisam primetila), ali sad vidim da su oni imali probleme s njom i u proslosti. Svi smo pod stresom i mislimo da ona to nesvesno radi. Nemogu ni pretpostaviti sta ce da e desi ako joj neko kaze da joj treba strucna pomoc. Nihovi roditelji su izgubljeni. Ne znaju sta da rade. Ovo gi opterecuje i gube volju za sve, a da nema njih, ona ne bi imala od cega da zivi. Udovoljavaju joj sve i opet nije sretna. Ona nezna da se raduje, a mnogo ljudi mogu samo da sanjaju o onome sto ona ima, samo treba da pomisli. Mi smo isto izgubljeni, nismo znali sta da radimo, molili smo je da zaboravi za sve sto smo je "uvredili", ali ipak plakala je, optuzivala kako smo mi bezobzirni prema nju….Postavlja puno uslove, trazi da joj je zovemo svaki dan, da je kanimo da dodje kod nas (a kad dodje, sedi po ceo dan zasto nema druge obaveze, a mi idemo na posao i nemamo bas puno vreme). Kad god se javi njen brat, ona ga zadrzava i po 2 sata na tel, i sad izbegava da je trazi jer ona govori neke bezvezne stvari, a on nema vremena za to. Ona ga trazi samo kad nesto treba, a on to odma ispuni, pa sta i da je imao u plan.... Mi je volimo i hocemo da smo tu kad god joj nesto treba. Cak i kad neki put zeli neke stvari koji ne smije (na neka porodicna proslava zelela je da ne idem ja, da ide samo on?!!? Ali i to smo ispunili) Neki put pomislimo da prekinemo bilo kakav kontakt s njom jer ovo ovako vise ne ide, ona da postavlja uvjete, koliko i da zelimo da joj ugodimo, sve nesto nije u redu. Hocemo da jednostavno zaboravi na nas, ali ona to ne prihvata. Maltretira sebe, a i sve nas. Zbog ovog problema. nemozemo da planiramo nas zivot….mi zivimo vec 3 godine skupa, hocemo djete, porodicu, ali bojimo se da je ne povredimo. Bojimo se najvise za roditelje jer su ljudi na mesto, oni su se udaljili od nas, boje se da ne naprave problem ako ona sazna da smo bilo kod njih ili oni kod nas. Zapostavljaju drugo dete zbog nje, ali sta ce. Ovo nas duze vreme muci, hteli bi da resimo ovaj problem, da mozemo planirati porodicu, jer ovo nemoze ovako. Iskreno se nadam da nam mozete pomoci kako da se postavimo prema nju i prema njihovim roditeljima, jer sve sto smo probali je bilo uzalud. Hvala vam puno Zelim Vam sve najlepse Pozdravljam Vas i ocekujem odgovor sto prije Zabrinuta

Odgovoreno: 20. 01. 2008.
- Prof. dr Bojana Dimitrijević
  
  Ono sto pisete o svojoj buducoj zaovi, sestri Vaseg mladica, veoma lici na veoma razmazeno detinjasto ponasanje koje se formiralo zahvaljujuci izuzetno, odnosno preterano popustljivom ponasanju roditelja od najranijeg detinjstva pa nadalje. Ovakav tip preterano demokraticnog vaspitanja, kada roditeljsko "ne" prakticno i ne postoji da bi se, zbog ljubavi prema detetu, udovoljilo svakoj njegovoj zelji, doprinosi sve vecim i sve nekriticnijim zahtevima deteta koje time prakticno postaje glavna figura oko koje se citava porodica vrti. Ona tokom godina nije prevazisla taj nivo razmazenog deteta, to je jos uvek, i posto joj se uvek udovoljavalo, a to se nastavlja iako je uveliko odrasla osoba, nema ni razloga da menja ovakav model ponasanja jer je time i dalje u centru paznje, a kad nije, ona to pokusava da povrati svim sredstvima - optuzivanjem, pretnjama, nametanjem, izmisljanjem posebnih zahteva, beskonacnim pricama...Roditelji su bespomocni a i ne pokusavaju da promene svoj stav prema njoj - upravo ta njihova bezuslovna popustljivost i doprinosi da ona sve vise i vise trazi, a prakticno nista pozitivno ne pruza. Upravo kod dece koja su vaspitavana na taj preterano popustljiv nacin, posledica je da su nezadovoljna svim, a i sobom!Dakle, preterano popustanje nema za posledicu srecu i zadovoljstvo deteta, vec upravo obratno, jedno stalno i rastuce nezadovoljstvo gde takva osoba, i kad odraste,ne nalazi zadovoljstvo ni u cemu niti je sebi dovoljna i srecna. Posto je ovakvo ponasanje trajalo toliko mnogo godina, i sam proces "popravke" nije lak, ali je put resenja porodicna terapija koja bi bila koncipirana u smislu izmene uloga i oblika ponasanja svih clanova porodice. Ne morate, zato, da trazite od nje da se leci, vec da joj na neki nacin objasnite da cela porodica treba da se ukljuci u neki vrstu tretmana kako biste naucili bolje da funkcionisete jedni sa drugima, a ne da nju izdvojite kao problem. Mozda ce tako lakse prihvatiti. Uostalom, i ona se ne oseca dobro u svojoj kozi, rekla bih, pa ce mozda uz takvo obrazlozenje dati i sebi priliku da nesto promeni. Naravno da je citava situacija i za njene roditelje, a i za vas dvoje veoma problematicna jer je nerazumno da ceo svoj zivot i planove o porodici podredite njenim hirovima!Ukoliko porodicnom psihoterapijom uspete da razresite ovaj bazicni problem, i Vi cete bez grize savesti i opterecenja moci da planirate i vodite svoj zivot a da joj pri tome pomognete da se na neki nacin i ona osamostali, sto ce osloboditi opterecenja ili ce ga bar smanjiti, za celu porodicu. Pozdrav.

Pogledajte celo pitanje: #2484

Postovana doktorice.Imam jedan problem koji me vec malo duze muci i sto prije bi htjela da ga se rijesim.Imam veliki strah od prije nekoliko godina od zmija.Nemam pojma zbog cega bas da se toliko bojim te zivotinje koju sam uzivo vidjela samo u zoloskom vrtu.Strah je s vremenom sve veci i veci,i sve vise me onemogucava da uzivam u stvarima koje jako volim kao sto su:setnje livadama,vocnjacima,piknik uz jezero...Proslo ljeto sam bila na selu u gostima,prosetali vocnjakom,na moju veliku zalost naisli na malu,sklupcanu,mrtvu zmijicu.Nastao je za mene odjednom uzas;jako lupanje srca,tresavica,osjecaj gusenja,znojenje dlanova,panican strah,jedva sam se vratila do kuce.Ostatak dana se nisam mogla tu vise opustiti.Inace dovoljna mi je tema ili da vidim tu zivotinju na tv-u da po noci ne mogu spavati,imam ruzne snove...Nikada nisam imala niti kontakt niti je uzivo u prirodi na srecu srela.Koji je uzrok mog uzasnog straha.Zbog cega je nastao taj problem??inace nemam nikakvih drugih z! dravstvenih problema.Da li na takve strahove mogu utjecati strasni filmovi koje ponekada djeca imaju priliku gledati??Zbog cega ljudi imaju strah od mrtvaca,da li isto mogu utjecati filmovi iz djetinjstva ili je nesto drugo??Unaprijed Vam velika Hvala

Odgovoreno: 20. 01. 2008.
- Prof. dr Bojana Dimitrijević
  
  postoje takozvani primarni strahovi koji vuku korene od nase sirove, pocetne ljudske egzistencije u prirodi - medju njih spada i strah od divljih zivotinja (pa i zmija, naravno) koje su u prirodi realna opasnost, kao i strah od smrti koji je jedan od prvih sa kojim se covek od samog pocetka svog zivota suocava u raznim oblicima (pa i u vidu straha od mrtvaca). Cak i oni koji ne gledaju mnogo strasnih filmova ili filmova sa sadrzajima koji bi potencirali ove strahove, u nekoj meri ih osecaju, nezavisno od toga da li su u zivotu imali neka licna neprijatna iskustva tog tipa. Dakle, kod Vas se radi o strahovima koji su duboko ukorenjeni u ljudima jos od nasih pre-predaka, samo ih neki osecaju i manifestuju intenzivnije a neki manje intenzivno, sto opet zavisi od same licnosti i spleta zivotnih dogadjaja. Zato nemojte sebe smatrati bolesnom osobom. Naravno da intenzitet Vaseg straha, koji prevazilazi uobicajene kriterijume pa Vas i onemogucava da uzivate u nekim porodicnim aktivnostima, smeta. Postoje tehnike bihevioralnog tretmana koji bi donekle mogle ublaziti intenzitet Vasih strahova i ukoliko zaista ovaj problem dozivljavate kao veoma bitan, obratite se nekom bihevioralnom psihoterapeutu koji ce Vam znacajno redukovati stepen tegoba. Nasiroko poznati strucnjak iz Nisa je prof.dr Jezdimir Zdravkovic koji je i evropski poznat u oblasti bihevioralne psihoterapije, a aktuelno na Klinici za zastitu mentalnog zdtavlja radi dr Olivera Zikic koja se takodje izuzetno uspesno bavi i ovim, izmedju ostalih problema, a uostalom je i mozete naci na Stetoskopu gde sa psihijatrijske tacke gledista odgovara na pitanja zainteresovanih klijenata. Ipak. posto pretpostavljam da zivite u gradu gde je zaista minimalma mogucnost da dodjete u kontakt sa zmijom, verujem da to ipak nije tema sa kojom se svakodnevno srecete a svakako da nije potrebno da svoj strah pojacavate gledanjem filmova na tu temu. Pozdrav.

Prikazano 41-45 od ukupno 91 pitanja

ZAKAZIVANJE 063/687-460

Prof. dr Bojana Dimitrijević

Prof. dr Bojana Dimitrijević

O lekaru

O lekaru