Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460
Prof. dr Bojana Dimitrijević - Psiholog

Prof. dr Bojana Dimitrijević

Psiholog

Prof. dr Bojana Dimitrijević - Psiholog

Prof. dr Bojana Dimitrijević

Psiholog

O lekaru

Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom  istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.

Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.

Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.

Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.

O lekaru

Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom  istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.

Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.

Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.

Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.

Više informacija

Oblasti Medicine

Psihijatrija

Grad

Niš

Jezici

  • Srpski

  • Engleski

Pitajte doktora ili Stetoskop

Broj odgovorenih pitanja: 91

  1. Skretanje pažnje sa crnih misli
    Pitanje broj: #2426

    U borbi protiv stresa i anksioznosti imam problem da pobegnem od crnih misli, odnosno da promenim tok misli koji pojačava anksioznost, koja opet šalje crne misli i tako u začarani krug. Molim Vas da mi preporučite neku tehniku skretanja pažnje i kontrole misli koja mi može pomoći. Drugo pitanje je vezano za fizičku aktivnost. Da li fizička aktivnost može da pojača otpornost na stres - naravno u dužem vremenskom periodu? I da li je pri akutnom stresu u poslednjoj fazi stresa - iscrpljenosti preporučljiva pojačana fizička aktivnost koja ubrzava metabolizam? Ili je preporučljivo mirovanje, tečnost, posebna ishrana? 

    Odgovoreno: 17. 01. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Niste mi naznačili o kakvom se stresu radi, odnosno od čega to nastojite da se odbranite, ali simptomi o kojima govorite ukazuju pre svega na depresivnost. Ukoliko samo nastojite da "skrenete pažnju" od bolne teme, bojim se da to neće trajnije da reši Vaš problem, jer će on ostati nerešen, a same tehnike skretanja misli će ga privremeno potisnuti, što ne znači da on vremenom neće postati još ozbiljniji i teže rešiv. Ne predlažem "tehnike za skretanje pažnje" već manje ili više konkretno bavljenje problemom koji Vas muči, što biste, ukoliko smatrate da ne možete sami, uspešno mogli da izvedete u saradnji sa psihologom, koji bi Vam pomogao u sagledavanju, analizi i drugačijem pristupu problemu ukoliko on sam po sebi nije lako rešiv. Za savladavanje bihevioralnih tehnika nije moguće dati instant savet ovim putem, već je za to potreban koliko-toliko kontinuiran rad sa terapeutom. Kada je prisutan stres ili krizno stanje, fizička kondicija je izuzetno važna, pa ukoliko je imate, lakše ćete prebroditi postojeće probleme. Umereno fizičko vežbanje - rekreativnosti preporučuju se uvek, naravno, u skladu sa trenutnim fizičkim mogućnostima onoga koji problem ima, ali se lagane i postepeno intenzivnije fizičke aktvnosti preporučuju u terapijske svrhe čak i kako bi se iscrpljenost prevazišla. Na primer, desetominutna lagana šetnja verovatno će biti prihvatljiva i osobi koja je fizički dosta slaba i iscrpljenja, ali je deo uvodne aktivnosti koja će se kroz, recimo, nedelju dana, produžiti za još pet minuta, da bi se postepeno kroz više nedelja ustalila kao neopterećujuća i organizmu potrebna aktivnost koja je blagotvorna i na psihološkom planu.

  1. Imam jedan veliki problem, a to je prerana ejakulacija. Imam 19 godina i nisam do sada imao sex sa devojkom. Međutim, već u sred kratke predigre, ja ejakuliram. U čemu je moj problem? Inače, sportista sam, ne bolujem ni od kakvih bolesti i radim fizičke vežbe svakog dana. Da li je moguće da je to zbog toga što nisam imao odnos do sada? 

    Odgovoreno: 17. 01. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Nije redak slučaj da se i kod mladih i zdravh ljudi pojavi problem prerane ejakulacije, posebno kada je opšti nivo energije visok, a u situacijama snažnog seksualnog uzbuđenja. Nastojte da u situacijama seksualne predigre svoje misli, koliko god je to moguće, usmerite na neku neutralnu temu kako biste suzbili preterano narastanje uzbuđenja i prebrzo završavanje potencijalnog uživanja. Kada Vaši seksualni odnosi postanu redovniji i mogućnost kontrole ritma seksualne igre bolja, regulisaće se i ovaj problem, koji je velikim delom i povezan i sa seksualnim neiskustvom, ali i snažnim seksualnim potrebama.

  1. Imam 40 godina, supruga i ćerku od 12 godina. Fakultetski sam obrazovana i  radim cenjen i dobro plaćen posao. U braku sam 12 godina. Venčali smo se  nakon 12 godina zabavljanja i velike (prave) ljubavi . Medjutim uspeli smo  da prokockamo svoju vezu.   Poslednjih nekoliko godina zapostavili smo svoj odnos. Moram priznati da  je veliki deo krivice na meni. Nisam negovala naš odnos, već sam samo  obavljala obaveze. Moje slobodno vreme je bilo usresredjeno samo na ćerku.  Nisam imala želju za seksom, možda zato jer nisam bila zadovoljna svojim  fizičkih izgledom (koji sam takodje zapustila tako što sam se ugojila) i  izgubila samopouzdanje, ili zato što sam često bila premorena, ili iz  nekih drugih razloga, pa su naši intimni odnosi bili vrlo proredjeni  (toliko da je moj suprug rezigniran već poreo da ih beleži kao pravu  retkost...dešavalo se to prosečno jednom mesečno,,,).   Iskreno mislim da se moj suprug oseća pomalo inferiorno, jer nismo istog  obrazovanja. On ima završenu srednju školu, radi dva posla, ali novac  zaradjuje na teži način. Vredan je i ja ga cenim zbog toga. Ja nikada  različiti stepen obrazovanja, ni materijalnu podršku mojih roditelja  (stan u kome živimo su mi oni kupili) nisam potencirala kao njegov  nedostatak (njemu roditelji ništa nisu pomogli), ali on podsvesno  verovatno ima neki kompleks od toga. Smatram da je inteligentan, i da je  mogao biti uspešniji u poslu, a mislim da i njega frustrira to što na svom  prvom poslu ima za pretpostavljene osobe koje nisu ništa bolje od njega, a  kojima mora da se poredi. On uvek tvrdi da je ponosan na mene i na moj  uspeh u poslu, i verujem da je iskren u tome, ali i sujeta verovatno  radi...  Medjutim, prebacuje mi da njemu nisam dala dovoljnu podršku da se  osamostali u poslu. Moram priznati da sam ja preoprezna i da ne volim  rizik i to je jedini razlog što sam za njegove ideje imala sto “ali”…  Mada, mislim da on prebacuje krivicu na mene, i za svoja lična  nezadovoljstva samim sobom (ili za to što bez mene finansijski ne može da  reši egsitencijalna pitanja koja bi želeo).   Nikad nisam bila tipična ženica posvećena kućnih poslovima, koja gleda u  svog muža kao u kućno božanstvo (kod nas se nikad nije znalo ko je glava  porodice-ja sam uvek zagovarala ravnopravnost i demokratiju). Vaspitavana  sam da su žene ravnopravne i tako sam se uvek i osećala i ponašala. Sada  sam prvi put pomislila da mu treba da se u odnosu na nekog oseća  vrednije, superiornije, «kao pravi muškarac»...   Da ne dužim više, pre par meseci shvatila sam da je mom mužu dosadilo da  čeka na mene. Primetila sam da se stalno dopisuje SMS porukama, i neke  koje sam pročitala su me uverile da ima drugu vezu i to nije samo prolazni  seks. Poruke koje on dobija govore upravo ono što sam ja davno  prestala...”ljubavi, dušo, jedini, najlepši...” Ta osoba mu piše da ga  voli... a vode i razgovore koji ponekad traju i sat vremena.  Ja sam se potpuno otreznila, radikalno promenila (doterala liniju,  postepeno su se naši seksualni odnosi uspostavili, obogatili i sada su  mnogo češći, kuvam mnogo češće, trudim se oko njega više nego što i  zaslužuje) ali bojim se da nije kasno... Ne želim da se predam, velikim  delom i zbog ćerke, koja ga obožava i ne bih želela da joj slomim srce i  unazadim je emotivno zauvek. S druge strane izjeda me ljubomora, besna sam  i jadna, a moram da glumim dobro raspoloženje jer znam da je pobegao od  ozbiljne i umorne osobe (kakvom sam postala od ranije, vedre i ljubazne).  Dodatni problem je što je kod nas vladala totalna demokratija (on je mogao  izaći sa svojim drugovima, ići na «muško» skijanje, imao je popunu  slobodu, doduše kao i ja, koja za razliku od njega, svoju slobodu nisam  koristila). Uvek sam smatrala da je primitivno to što su se drugi muževi  bojali svojih žena, pravdali im se i verovatno isto postizali uz laži...  Smatrala sam da sam ja napredn!  a i savremena, a sad mislim da sam možda bila i glupa.   Nisam sigurna da li svoju vezu želim da sačuvam zato što ga još uvek  volim (ne mogu sad da trezno preispitam i odvojim svoje emocije) - ili  samo da bi sačuvala porodicu, da li samo zbog deteta ili zato što ne mogu  da priznam poraz i da predjem preko svoje sujete. Ali svakako bih razlaz  doživala kao veliki poraz. Mada ne mogu verovatno još dugo ni ovako.  Postala sam opsednuta. Svakodnevno mu pregledam telefon i svakdnevno sam  poražena time da su razmenili nekoliko poruka (nekad i desetinu) i poneki  telefonski razgovor. Mislim da je i ona udata i da nije mladja od mene,  ali postajem neizdrživo radoznala da saznam sa kim imam posla? I naravno  paničim kad pomislim da se možda i zaljubio, verovatno u idealizovanu  sliku o sebi, koju ima u tudjim očima.  Pokušala sam da razgovaram sa njim o tome da ne mogu da tolerišem da živi  kao momak, i da sam spremna da dam sve od sebe da sačuvam našu porodicu.  Naravno dobila sam sve one prigovore koje sam i zaslužila tokom predhodnih  par godina. Ipak, smatram da sam dobar čovek, priznala sam mu da sam  grešila, da se kajem - ali on je u afektu tvrdio da sam se kasno setila i  da mu je dobro tako kao do sada, da se navikao. Nisam smogla snage da ga  konkeretno pitam za tu drugu vezu koju ima, verovatno bojeći se šta mogu  čuti. Bez obzira što sam kriva, osećam da ja ipak ovo ne zaslužujem. On se  čudi velikim promenama kod mene i hrabri me u tome, ali kod sebe ništa ne  menja (a naravno da i tu ima stvari koje bi se trebale popraviti). Daje mi  samo verbalnu podršku, ali meni treba više od toga. Mislim da je osim ove  veze imao još nešto i sa drugom osobom sa kojom hoće da prekine, ali  nailazi na otpor. On smatra (ili samo tvrdi) da mu to što sam ja  zapostavila našu vezu d!  aje za pravo da radi šta hoće. Mada moram priznati da je puno puta tokom  predhodnog perioda tražio da razgovaramo žaleći se da nije tako zamišljao  naš život, ali i tada je nalazio krivicu samo u meni. A ja pouzdano znam  da nisam samo ja kriva.   Očajna sam, pomišljam da angažujem privatnog detektiva (da bih saznala sve  ono što me kopka), da se ubijem, da pozovem tu ženu i apelujem na nju ako  ga stvarno voli ili da je zaplašim, da je ocinkarim kod muža (ako ga ima),  a bojim se jako za svoje zdravlje...mentalno i fizičko.   Ne mogu da se pomirim sa tim da dve normalne, razumne osobe koje su  doživele iskrenu i pravu ljubav, za koju smatram da je retka, koji imaju  divno dete - ne mogu to da sačuvaju. Uvek sam smatrala kukavički da se  ljudi koji imaju decu razvode bez nekog velikog razloga (alkoholizma,  droge, nasilja, kocke...). A mi smo stvarno beskrajno daleko od toga: za  24 godine koliko smo zajedno nismo jedno drugom rekli ni jednu pogrdnu ili  uvredljivu reč u svadji.   Molim Vas za pomoć. Da li je ovo utopija? Ima li nade za mene ako budem  dovoljno uporna? Da li se baš sve može upornošću i strpljenjem postići?   Molim Vas nemojte mi poslati odgovor na moju mail adresu sa koje vam  saljem pismo, vec ga objavite na medju ostalim odgovorima. Hvala!

    Odgovoreno: 15. 01. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Postovana, Vase obimno pismo izuzteno slikovito i jasno je odslikalo istoriju Vaseg braka, koji je dosao u dosta kompleksnu fazu. Ocigledno je da ste velikim delom i sami zasluzni za ovo do cega je sada doslo, iako Vasa namera nije bila da dovedete do razaranja bracne zajednice. Pogresni model komunikacije odvijao se i uvlacio u Vase odnose godinama, pa se ni izmene na bolje ne mogu ocekivati kao instant resenje, vec ce za eventualni pozitivni pomak takodje trebati vise vremena. Vas suprug je u jednom trenutku braka izgleda odlucio da ne zeli vise da se trudi da popravi nezadovoljavajuce odnose i sadasnje ponasanje je posledica takve odluke, ali ne znaci da je doneo odluku i da brak prekine. Zato, ukoliko imate zaista jaku resenost da brak odrzite, trebalo bi da dovoljno dosledno i dovoljno uporno negujete bolje obrasce partnerskog komuniciranja, kako bi njemu postalo jasno da je to novi pristup (koji nije samo Vas trenutni hir) i da ce mu buducnost sa Vama biti bolja nego prethodne godine kada se osecao zapostavljenim i inferiornim. To podrazumeva da i dalje radite na sebi i da ga povremeno i iznenadjujete pozitivnim promenama u svom izgledu, da negujete bliskost u odnosima - da se interesujete za njegov posao, prijatelje, eventualne probleme, da mu konacno pruzite podrsku sa manje ustezanja i opreznosti; da u intimnim odnosima budete sa njim predani i posveceni i da pokusate da odgovorite njegovim potrebama (jer ako svoje potrebe podmiruje uz vas, manja je verovatnoca da ce mu biti potrebno bilo koja zena sa strane); da mu otvorenije pokazujete (ne samo govorite, vec neverbalno porucujete) da Vam je stalo do njega i da Vam je potreban. Dozvolite mu da se bar u nekim oblastima Vaseg zivota oseca superiornim, kao sto ste sami zakljuciti to mu je sigurno potrebno. Posto ste mu do sada davali punu slobodu kretanja bez nepotrebnih pitanja, bilo bi previse nametljivo da sad pocnete da ga kontrolisete i ispitujete, ali je moguce da se cesce njemu pridruzujete kad negde ide ili bar da se izjasnite da biste voleli da budete zajedno umesto da ide u "muski provod", a da u tim momentima i sebi i njemu napravite prijatnu atmosferu koja ce ga i sledeci put prelomiti da bude sa Vama usmeto da trazi oduska van kuce. On tek sad treba da u Vama prepozna osobu u koju se nekada zaljubio, ali posto to ne ocekuje i misli da je ta osoba zauvek nestala, trebace mu vremena da vidi ponovo promene koje cinite u cilju odrzanja braka. U ovom trenutku nije najvaznije da li je razlog za vase nastojanje da brak odrzite ljubav, strah, ponos ili sigurnost deteta, bitno je da ste spremni da ulozite napore da bitno popravite partnerski odnos. Ukratko, budite istrajni i nastojte da se Vas odnos iz dana u dan sve vise popravlja, ali je ishod, kao sto i sami znate, dosta neizvestan i zavisi od mnogih faktora pa i od kvaliteta paralelne veze koju je uspostavio. Ako podjete od toga da tajne veze imaju i mnostvo otezavajucih okolnosti i da vremenom i kod njih dolazi do zasicenja i problema koji nisu ni nalik na pocetnu ljubavnu euforiju, velika je verovatnoca da ce prave vrednosti Vaseg braka shvatiti kada se ta veza donekle "istrosi" i izadje iz faze "nove ljubavi". Smatram da se svakodnevnim citanjem njegovih poruka nepotrebno opterecujete i pravite sebi novu muku, odnosno da nije potrebno da direktno pratite njegovu ljubavnu aferu uz to strasno se nervirajuci. Pokusajte da ga povratite ne zato sto ima drugu vec zato sto ste uvideli svoje greske u braku i potreban Vam je. Ukoliko ga direktno suocite sa tim da znate za vezu, ili zovete suparnicu ili njenog eventualnog muza, dovescete ga u situaciju da mora direktno da prelomi i donese konacnu odluku o Vasem braku koju, ocigledno, jos nije doneo, a to moze biti veoma rizicno. Nastojte da unesete pozitivne promene u brak, a onda ce verovatno uzvratno i on popraviti neke stvari. Provodite vise kvalitetnog vremena zajedno, ucinite da se oseca potrebnim, zeljenim i sigurnim. Mnogo pozdrava, Prof.dr Bojana Dimitrijevic

  1. Postovana Dr. Dimitrijevic,   Nedavno sam presla u drugi sektor firme u kojoj radim vec nekoliko godina.  Prvih nekoliko godina sam imala stres od kolicine posla, ali sam zato sa  kolegama imala fantastican odnos. I inace sam po prirodi vrlo  komunikativna, volim ljude, ni sa kim nisam u svadji i ne mogu da radim u  okruzenju gde postoje spletkarenja i podmetanje nogu. Osoba na koju sam  najvise upucena na novom radnom mestu i koja mi je u neku ruku nadredjena  (i na ciju sam teritoriju ne svojom voljom dosla) je u principu vrlo  korektna prema meni u svemu sto se posla tice ali u poslednje vreme  zauzima prema meni i suvise sefovski stav. Imam utisak da zeli da me  ukalupi ne bih li radila po vec zacrtanim pravilima koja ona postavlja. I  ja, zaista nemam nista protiv posla (jer sam vec i navikla na veliku  kolicinu posla), ali mi stav te osobe vrlo smeta. Iako i ta osoba i ja  imamo zajdnickog sefa (koji je iznad te osobe)ja se stalno osecam kao u  srednjoj skoli i konstantno moram da merim svoje postupke, iako sam!  duze u tom poslu od te osobe - od konkretnih postupaka u poslu pa do  odlaska na pauzu...Vrlo mi je vazan sklad na iovako stresnom poslu. Mozete  li mi pomoci da se postavim na pravi nacin prema osobi sa kojom radim,  koju vrlo iritira moj prisan odnos sa bivsim kolegama sa kojima sam i  dalje u konstantom kontaktu (ta osoba inace, nema neke vrlo bliske  prijatelje na poslu).  Iako mozda ovo zvuci bezazleno, verujete mi da mi vrlo ugrozava  svakodnevicu. Zbog stresa sam u proslosti imala ozbiljne zdravstvene  probleme, pa ne zelim da ponovo udjem u taj zacarani krug.  Hvala unapred.

    Odgovoreno: 15. 01. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Problem sa kojim ste se suocili je pravi test za Vasu emocionalnu ravnotezu, koja je, naravno poljuljana novonastalim i ne posebno prijatnim okolnostima. Najpre treba podsetiti da neki ljudi, posebno neposredno posle promocije na neke vise funkcije, vole da demonstriraju moc i da se ponasaju zapovednicki iz licne nesigurnosti, pa to moze da deluje veoma iritirajuce na druge kojima se (posebno kad je to sasvim nezasnovano) obracaju sa visine. Postoji mogucnost da se vasa "sefica" kroz neko vreme "vrati k sebi", mozda je ovo samo faza u njenom pokusaju trazenja profesionalnog identiteta, a mozda i bude takva nadalje. Bilo da je u pitanju privremen ili trajan iritirajuci stav, Vase ponasanje treba da pokaze da Vas ono ne pogadja, jer ce izgubiti smisao ukoliko ne pokazete da se osecate ponizenom (a cilj omalovazavajuceg ponasanja je da Vas ponizi, zar ne?). Dakle, ukoliko shvatite da je ponasanje vase sefice posledica njenih unutrasnjih problema i potrebe za trazenjem sigurnosti u profesionalnom miljeu, mozda ce Vas manje pogadjati. Mozda takodje sve to nije usmereno licno na Vas, vec generalno na sve one koji su joj na neki nacin podredjeni.Gledajte da svoj posao obavljate maksimalno dobro, ukoliko imate pretpostavku da bi Vam mogla nesto konkretno napakostiti osiguravajte se na primer obavestavajuci o svojim planovima i aktivnostima i sefa iznad nje (npr.kada postoji komunikacija preko maila, svaki poslovni mail se prosledi ne samo njoj vec i visem sefu) sa ne bi doslo do netacne interpretacije Vasih postupaka. Ako se postavite kao da ste jaki i sposobni da se suocite sa problemima kakvi god da su, ako ne pokazete da Vas to izbacuje iz koloseka i da cete se dosetiti nacina da sacuvate svoj integritet, to ce i onima okoVas biti jasno.To naravno, nikako ne treba da bude bazirano na svadji ili agresiji prema osobi koja Vas iritira, vec ce Vase oruzje biti jos jace ukoliko pokazete mudrost, stabilnost i izdrzljivost, a pri tome efikasno izvrsavate svoje poslove. Recite sebi da cete raditi najbolje sto mozete i da necete dozvoliti da vas okolnosti iznerviraju, i tada ce inat biti Vas najbolji prijatelj. Ukoliko pokazete da stvarno ne mozete da radite u stresnim okolnostima, i drugima cete osloboditi put da izazivaju Vase mogucnosti podnosenja socijalnog pritiska. Ukoliko mislite da niste u stanju da ovo osmislite i izvedete sami, pomoc psihologa bi Vam mozda pomogla da lakse i doslednije naucite nove nacine ponasanja u stresnoj situaciji. S postovanjem, Prof.dr Bojana Dimitrijevic

  1. Direktivna i asertivna terapija
    Pitanje broj: #2376

    Htela bih da Vam ukratko izložim probleme koje imam. Već sam bila na razgovoru kod psihijatra i sa psihologom radila testove. Ukratko su mi rekli da mi je neophodna direktivna i asertivna psihoterapija koja ohrabruje postizanje realnih životnih ciljeva i odvlači od dalje introspekcije i samoanalize. Stalno sam depresivna i plačem, povlačim se, nesigurna sam u sve i nemam samopouzdanja da bilo šta  promenim. Pošto sam prestala sa terapijom kod psihijatra htela bih da pričam sa Vama. Verujem da možete da mi pomognete. Htela bih da stupimo u kontakt, ako je to moguće, pošaljite mi podatke kako da dođem do Vas (iz Niša sam). 

    Odgovoreno: 15. 01. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Očigledno da su Vaši problemi rešivi, pa čak i iz dosadašnjih pregleda i kontakata imate konkretan predlog oblika terapijskog rada koji bi Vam odgovarao.

Prikazano 46-50 od ukupno 91 pitanja

ZAKAZIVANJE 063/687-460