U borbi protiv stresa i anksioznosti imam problem da pobegnem od crnih misli, odnosno da promenim tok misli koji pojačava anksioznost, koja opet šalje crne misli i tako u začarani krug. Molim Vas da mi preporučite neku tehniku skretanja pažnje i kontrole misli koja mi može pomoći. Drugo pitanje je vezano za fizičku aktivnost. Da li fizička aktivnost može da pojača otpornost na stres - naravno u dužem vremenskom periodu? I da li je pri akutnom stresu u poslednjoj fazi stresa - iscrpljenosti preporučljiva pojačana fizička aktivnost koja ubrzava metabolizam? Ili je preporučljivo mirovanje, tečnost, posebna ishrana? 

Imam jedan veliki problem, a to je prerana ejakulacija. Imam 19 godina i nisam do sada imao sex sa devojkom. Međutim, već u sred kratke predigre, ja ejakuliram. U čemu je moj problem? Inače, sportista sam, ne bolujem ni od kakvih bolesti i radim fizičke vežbe svakog dana. Da li je moguće da je to zbog toga što nisam imao odnos do sada? 

Imam 40 godina, supruga i ćerku od 12 godina. Fakultetski sam obrazovana i  radim cenjen i dobro plaćen posao. U braku sam 12 godina. Venčali smo se  nakon 12 godina zabavljanja i velike (prave) ljubavi . Medjutim uspeli smo  da prokockamo svoju vezu.   Poslednjih nekoliko godina zapostavili smo svoj odnos. Moram priznati da  je veliki deo krivice na meni. Nisam negovala naš odnos, već sam samo  obavljala obaveze. Moje slobodno vreme je bilo usresredjeno samo na ćerku.  Nisam imala želju za seksom, možda zato jer nisam bila zadovoljna svojim  fizičkih izgledom (koji sam takodje zapustila tako što sam se ugojila) i  izgubila samopouzdanje, ili zato što sam često bila premorena, ili iz  nekih drugih razloga, pa su naši intimni odnosi bili vrlo proredjeni  (toliko da je moj suprug rezigniran već poreo da ih beleži kao pravu  retkost...dešavalo se to prosečno jednom mesečno,,,).   Iskreno mislim da se moj suprug oseća pomalo inferiorno, jer nismo istog  obrazovanja. On ima završenu srednju školu, radi dva posla, ali novac  zaradjuje na teži način. Vredan je i ja ga cenim zbog toga. Ja nikada  različiti stepen obrazovanja, ni materijalnu podršku mojih roditelja  (stan u kome živimo su mi oni kupili) nisam potencirala kao njegov  nedostatak (njemu roditelji ništa nisu pomogli), ali on podsvesno  verovatno ima neki kompleks od toga. Smatram da je inteligentan, i da je  mogao biti uspešniji u poslu, a mislim da i njega frustrira to što na svom  prvom poslu ima za pretpostavljene osobe koje nisu ništa bolje od njega, a  kojima mora da se poredi. On uvek tvrdi da je ponosan na mene i na moj  uspeh u poslu, i verujem da je iskren u tome, ali i sujeta verovatno  radi...  Medjutim, prebacuje mi da njemu nisam dala dovoljnu podršku da se  osamostali u poslu. Moram priznati da sam ja preoprezna i da ne volim  rizik i to je jedini razlog što sam za njegove ideje imala sto “ali”…  Mada, mislim da on prebacuje krivicu na mene, i za svoja lična  nezadovoljstva samim sobom (ili za to što bez mene finansijski ne može da  reši egsitencijalna pitanja koja bi želeo).   Nikad nisam bila tipična ženica posvećena kućnih poslovima, koja gleda u  svog muža kao u kućno božanstvo (kod nas se nikad nije znalo ko je glava  porodice-ja sam uvek zagovarala ravnopravnost i demokratiju). Vaspitavana  sam da su žene ravnopravne i tako sam se uvek i osećala i ponašala. Sada  sam prvi put pomislila da mu treba da se u odnosu na nekog oseća  vrednije, superiornije, «kao pravi muškarac»...   Da ne dužim više, pre par meseci shvatila sam da je mom mužu dosadilo da  čeka na mene. Primetila sam da se stalno dopisuje SMS porukama, i neke  koje sam pročitala su me uverile da ima drugu vezu i to nije samo prolazni  seks. Poruke koje on dobija govore upravo ono što sam ja davno  prestala...”ljubavi, dušo, jedini, najlepši...” Ta osoba mu piše da ga  voli... a vode i razgovore koji ponekad traju i sat vremena.  Ja sam se potpuno otreznila, radikalno promenila (doterala liniju,  postepeno su se naši seksualni odnosi uspostavili, obogatili i sada su  mnogo češći, kuvam mnogo češće, trudim se oko njega više nego što i  zaslužuje) ali bojim se da nije kasno... Ne želim da se predam, velikim  delom i zbog ćerke, koja ga obožava i ne bih želela da joj slomim srce i  unazadim je emotivno zauvek. S druge strane izjeda me ljubomora, besna sam  i jadna, a moram da glumim dobro raspoloženje jer znam da je pobegao od  ozbiljne i umorne osobe (kakvom sam postala od ranije, vedre i ljubazne).  Dodatni problem je što je kod nas vladala totalna demokratija (on je mogao  izaći sa svojim drugovima, ići na «muško» skijanje, imao je popunu  slobodu, doduše kao i ja, koja za razliku od njega, svoju slobodu nisam  koristila). Uvek sam smatrala da je primitivno to što su se drugi muževi  bojali svojih žena, pravdali im se i verovatno isto postizali uz laži...  Smatrala sam da sam ja napredn!  a i savremena, a sad mislim da sam možda bila i glupa.   Nisam sigurna da li svoju vezu želim da sačuvam zato što ga još uvek  volim (ne mogu sad da trezno preispitam i odvojim svoje emocije) - ili  samo da bi sačuvala porodicu, da li samo zbog deteta ili zato što ne mogu  da priznam poraz i da predjem preko svoje sujete. Ali svakako bih razlaz  doživala kao veliki poraz. Mada ne mogu verovatno još dugo ni ovako.  Postala sam opsednuta. Svakodnevno mu pregledam telefon i svakdnevno sam  poražena time da su razmenili nekoliko poruka (nekad i desetinu) i poneki  telefonski razgovor. Mislim da je i ona udata i da nije mladja od mene,  ali postajem neizdrživo radoznala da saznam sa kim imam posla? I naravno  paničim kad pomislim da se možda i zaljubio, verovatno u idealizovanu  sliku o sebi, koju ima u tudjim očima.  Pokušala sam da razgovaram sa njim o tome da ne mogu da tolerišem da živi  kao momak, i da sam spremna da dam sve od sebe da sačuvam našu porodicu.  Naravno dobila sam sve one prigovore koje sam i zaslužila tokom predhodnih  par godina. Ipak, smatram da sam dobar čovek, priznala sam mu da sam  grešila, da se kajem - ali on je u afektu tvrdio da sam se kasno setila i  da mu je dobro tako kao do sada, da se navikao. Nisam smogla snage da ga  konkeretno pitam za tu drugu vezu koju ima, verovatno bojeći se šta mogu  čuti. Bez obzira što sam kriva, osećam da ja ipak ovo ne zaslužujem. On se  čudi velikim promenama kod mene i hrabri me u tome, ali kod sebe ništa ne  menja (a naravno da i tu ima stvari koje bi se trebale popraviti). Daje mi  samo verbalnu podršku, ali meni treba više od toga. Mislim da je osim ove  veze imao još nešto i sa drugom osobom sa kojom hoće da prekine, ali  nailazi na otpor. On smatra (ili samo tvrdi) da mu to što sam ja  zapostavila našu vezu d!  aje za pravo da radi šta hoće. Mada moram priznati da je puno puta tokom  predhodnog perioda tražio da razgovaramo žaleći se da nije tako zamišljao  naš život, ali i tada je nalazio krivicu samo u meni. A ja pouzdano znam  da nisam samo ja kriva.   Očajna sam, pomišljam da angažujem privatnog detektiva (da bih saznala sve  ono što me kopka), da se ubijem, da pozovem tu ženu i apelujem na nju ako  ga stvarno voli ili da je zaplašim, da je ocinkarim kod muža (ako ga ima),  a bojim se jako za svoje zdravlje...mentalno i fizičko.   Ne mogu da se pomirim sa tim da dve normalne, razumne osobe koje su  doživele iskrenu i pravu ljubav, za koju smatram da je retka, koji imaju  divno dete - ne mogu to da sačuvaju. Uvek sam smatrala kukavički da se  ljudi koji imaju decu razvode bez nekog velikog razloga (alkoholizma,  droge, nasilja, kocke...). A mi smo stvarno beskrajno daleko od toga: za  24 godine koliko smo zajedno nismo jedno drugom rekli ni jednu pogrdnu ili  uvredljivu reč u svadji.   Molim Vas za pomoć. Da li je ovo utopija? Ima li nade za mene ako budem  dovoljno uporna? Da li se baš sve može upornošću i strpljenjem postići?   Molim Vas nemojte mi poslati odgovor na moju mail adresu sa koje vam  saljem pismo, vec ga objavite na medju ostalim odgovorima. Hvala!

Postovana Dr. Dimitrijevic,   Nedavno sam presla u drugi sektor firme u kojoj radim vec nekoliko godina.  Prvih nekoliko godina sam imala stres od kolicine posla, ali sam zato sa  kolegama imala fantastican odnos. I inace sam po prirodi vrlo  komunikativna, volim ljude, ni sa kim nisam u svadji i ne mogu da radim u  okruzenju gde postoje spletkarenja i podmetanje nogu. Osoba na koju sam  najvise upucena na novom radnom mestu i koja mi je u neku ruku nadredjena  (i na ciju sam teritoriju ne svojom voljom dosla) je u principu vrlo  korektna prema meni u svemu sto se posla tice ali u poslednje vreme  zauzima prema meni i suvise sefovski stav. Imam utisak da zeli da me  ukalupi ne bih li radila po vec zacrtanim pravilima koja ona postavlja. I  ja, zaista nemam nista protiv posla (jer sam vec i navikla na veliku  kolicinu posla), ali mi stav te osobe vrlo smeta. Iako i ta osoba i ja  imamo zajdnickog sefa (koji je iznad te osobe)ja se stalno osecam kao u  srednjoj skoli i konstantno moram da merim svoje postupke, iako sam!  duze u tom poslu od te osobe - od konkretnih postupaka u poslu pa do  odlaska na pauzu...Vrlo mi je vazan sklad na iovako stresnom poslu. Mozete  li mi pomoci da se postavim na pravi nacin prema osobi sa kojom radim,  koju vrlo iritira moj prisan odnos sa bivsim kolegama sa kojima sam i  dalje u konstantom kontaktu (ta osoba inace, nema neke vrlo bliske  prijatelje na poslu).  Iako mozda ovo zvuci bezazleno, verujete mi da mi vrlo ugrozava  svakodnevicu. Zbog stresa sam u proslosti imala ozbiljne zdravstvene  probleme, pa ne zelim da ponovo udjem u taj zacarani krug.  Hvala unapred.

Htela bih da Vam ukratko izložim probleme koje imam. Već sam bila na razgovoru kod psihijatra i sa psihologom radila testove. Ukratko su mi rekli da mi je neophodna direktivna i asertivna psihoterapija koja ohrabruje postizanje realnih životnih ciljeva i odvlači od dalje introspekcije i samoanalize. Stalno sam depresivna i plačem, povlačim se, nesigurna sam u sve i nemam samopouzdanja da bilo šta  promenim. Pošto sam prestala sa terapijom kod psihijatra htela bih da pričam sa Vama. Verujem da možete da mi pomognete. Htela bih da stupimo u kontakt, ako je to moguće, pošaljite mi podatke kako da dođem do Vas (iz Niša sam).