Postovana Prof.Dimitrijevic:   Otac sam mal.deteta (sin star 19 meseci) rodjenog 2006. u braku iz ljubavi  koji je sa puno optimizma zapoceo u Kanadi. Supruga (po obrazovanju  psiholog/matematicar sa zvanjem stecenim u SAD) i ja (elektrotehnicki  inzenjer/prevodilac) smo duze od 10 godina proveli u Severnoj Americi, gde  smo se upoznali pocetkom 2005. i vencali nakon sestomesecne veze. Na  prolece 2006. u supruginoj poodmakloj trudnoci smo se preselili u Beograd;  suprugino samopouzdanje a i nas partnerski odnos su erodirali usled  progresivnog gubljenja motivacije kod supruge, njene preterane vezanosti  za primarnu porodicu (dete razvedenih roditelja) vracanje depresivnih  epizoda nadovezanih istoriju anksioznosti, zbog koje je tretirana od 1998  sa fazama poboljsanja, nakon razlicitih tretmana od strane nekoliko  psihoterapeuta koji su se smenjivali svakih par godina. Lekari koji su  vodili trudnocu u Kanadi prognozirali su da bi mogla biti izuzetno rizicna  ukoliko supruga ne prestane sa pusenjem i ne eliminise upo!  trebu Rivotrila koji je u tom momentu koristila. Terapijske preporuke koje  je dobila u Beogradu krajem 2004 podrazumevale su postepeno skidanje sa  tada aktuelnog Lamictala, uz paralelan rezim uzimanja Rivotrila... Iako se  u vise navrata "posvadjala s terapijom" supruga je do pocetka 2005. (kada  smo se upoznali) uspela da uspostavi delikatnu ravnotezu i dozu Rvotrila  svede na 2 x 1/4 tablete od 2mg dnevno. U stresnim situacijama koje su  usledila a kojih je bilo napretek zbog prelomnih odluka koje je donela bez  saglasnosti svojih roditelja (odustajanje od preseljenja iz doma svog oca  u SAD - za Beograd, gde su je ocekivali ugovor za posao, moguce stan, i  neposredna briga majke) supruga je ispoljila cestu malodusnost, koju su u  prvih 6 meseci otpocinjanja naseg zajednickog zivota u Kanadi (gde sam  ziveo i radio) uspevale da odagnaju drazi prvi put dozivljene potpune  slobode izbora (stepen njene emotivne izgradjenosti i individuacije ostao  je na nivou starijeg adolescenta uprko!  s briljantnom intelektu sa izuzetnim IQom i talentom za pisanu!  rec) i  donosenja zajednickih izbora za buducnost, koja je otvarala sijaset  mogucnosti i dobrih opcija. Vremenom je, medjutim atmosfera radosti poleta  i entuzijazma pocela da naginje ka iracionalnosti, strahovanjima od  neizvesnosti i potrebama da se trazi neprekidna psiholoska podrska od  (supruginih) roditelja. Pojave migrena, povremene epizode blazih ili  snaznijih apstinencijalnih kriza (bilo vezanih za nikotin bilo za  klonazepam cije bi konzumirane kolicine enormno narasle a onda se naglo  smanjivale u situacijama kada bi se demoralisala) i konacno nespremnost da  zarad zdravlja deteta stavi pod kontrolu svoje lose navike - dovodile su  do teskih stanja i meni novih bizarnih i zabrinjavajucih manifestacija  (jednom mesecno epizoda zapadanja u autisticno stanje sa gubitkom moci  govora, paralisanjem mimike edemom jezika grla i usana, paralisanjem  motorike, gubljenjem misicnog tonusa, izostajanjem reakcije na spoljne  stimulanse, gubljenjem svesti nalik transu, nocnoj inkontinenciji, nocn!  im morama pracenjim burnim glasnim dijalogom u snu i epizodama laznog  budjenja, disocijativnim amnezijama). Pretpostavljam da naslucujete dalji  razvoj dogadjaja. Zabrinut za zdravlje nerodjenog deteta i obeshrabren  upornim odbijanjem supruge da prihvati medicinsku pomoc (bojala se  hospitalizacije, gubitka statusa u Kanadi i mogucnosti da bude lisena  roditeljskog staranja) u kratkom roku sam napravio plan za preseljenje u  Beograd, u kome smo od marta 2006. do aprila 2006. bezuspesno pokusavali  da rekonstruisemo dom i nuklearnu porodicu.   Epilog cele price je sudski proces koji je nekoliko meseci nakon  supruginog uzimanja 6-struke maksimalne dozvoljene doze Rivotrila  (nedokumentovan pokusaj suicida u Beogradu iz januara 2007. posle koga  odbija preporuku dotadasnjeg psihoterapeuta - detoksikaciju na VMA i  hospitalizaciju, kada sam na 2-3 nedelje preuzeo svu brigu o detetu dok se  o suprugi starala njena majka) pokrenut protiv mene uz neistinite navode o  nesuglasicama pa cak i nasilju u porodici.  Njenim navodima doveden sam u veoma nezavidnu poziciju iskljucivog  vinovnika za njeno krhko psihicko stanje i kolaps bracne zajednice, i  proglasen za uzurpatora zajednickog stana koji je samovoljno napustila  odvodeci dete u dom svoje bake.  Uprkos tome sto sam dao i dajem sve od sebe da ne zapostavljujuci nas  emotivni zivot, nosim pun teret kucnih obaveza (postedjena je apsolutno  svih aspekata vodjenja domacinstva) staranja o detetu (i njoj) i vracanja  svojoj profesiji - u ocima suprugine primarne porodice postao sam, kao  svedok njene anamneze, persona non grata i potencijalni razbijac jednog  brizljivo skrivanog tabua.   Nadam se da cete iz ove naracije naci elemente da mi pruzite odgovor na  kljucno pitanje vezano za dva domena vase ekspertize:   - vidi li medicinska nauka dugorocnu psiholosku i fiziolosku zavisnost od  medikamenata (Rivotril) kao dugorocni hazard po mentalnu stabilnost  poslovnu sposobnost   - da li su i u kojoj meri kompromitovani zivot i zdravlja deteta  (prenatalno i tokom laktacije) neodgovornim odnosom prema terapijskim  uputstvima vezanim za Rivotril (ucestala visestruka prekoracenja doze -  kao "zamena za sedative" - bez postupnog vracanja na normalu) i do koje se  mere ovaj podatak moze uzeti kao argument u postupku vestacenja za  roditeljsku podobnost   Unapred zahvalan,  v.f.

Odgovoreno: 20. 01. 2008.