Imam 40 godina, supruga i ćerku od 12 godina. Fakultetski sam obrazovana i radim cenjen i dobro plaćen posao. U braku sam 12 godina. Venčali smo se nakon 12 godina zabavljanja i velike (prave) ljubavi . Medjutim uspeli smo da prokockamo svoju vezu. Poslednjih nekoliko godina zapostavili smo svoj odnos. Moram priznati da je veliki deo krivice na meni. Nisam negovala naš odnos, već sam samo obavljala obaveze. Moje slobodno vreme je bilo usresredjeno samo na ćerku. Nisam imala želju za seksom, možda zato jer nisam bila zadovoljna svojim fizičkih izgledom (koji sam takodje zapustila tako što sam se ugojila) i izgubila samopouzdanje, ili zato što sam često bila premorena, ili iz nekih drugih razloga, pa su naši intimni odnosi bili vrlo proredjeni (toliko da je moj suprug rezigniran već poreo da ih beleži kao pravu retkost...dešavalo se to prosečno jednom mesečno,,,). Iskreno mislim da se moj suprug oseća pomalo inferiorno, jer nismo istog obrazovanja. On ima završenu srednju školu, radi dva posla, ali novac zaradjuje na teži način. Vredan je i ja ga cenim zbog toga. Ja nikada različiti stepen obrazovanja, ni materijalnu podršku mojih roditelja (stan u kome živimo su mi oni kupili) nisam potencirala kao njegov nedostatak (njemu roditelji ništa nisu pomogli), ali on podsvesno verovatno ima neki kompleks od toga. Smatram da je inteligentan, i da je mogao biti uspešniji u poslu, a mislim da i njega frustrira to što na svom prvom poslu ima za pretpostavljene osobe koje nisu ništa bolje od njega, a kojima mora da se poredi. On uvek tvrdi da je ponosan na mene i na moj uspeh u poslu, i verujem da je iskren u tome, ali i sujeta verovatno radi... Medjutim, prebacuje mi da njemu nisam dala dovoljnu podršku da se osamostali u poslu. Moram priznati da sam ja preoprezna i da ne volim rizik i to je jedini razlog što sam za njegove ideje imala sto “ali”… Mada, mislim da on prebacuje krivicu na mene, i za svoja lična nezadovoljstva samim sobom (ili za to što bez mene finansijski ne može da reši egsitencijalna pitanja koja bi želeo). Nikad nisam bila tipična ženica posvećena kućnih poslovima, koja gleda u svog muža kao u kućno božanstvo (kod nas se nikad nije znalo ko je glava porodice-ja sam uvek zagovarala ravnopravnost i demokratiju). Vaspitavana sam da su žene ravnopravne i tako sam se uvek i osećala i ponašala. Sada sam prvi put pomislila da mu treba da se u odnosu na nekog oseća vrednije, superiornije, «kao pravi muškarac»... Da ne dužim više, pre par meseci shvatila sam da je mom mužu dosadilo da čeka na mene. Primetila sam da se stalno dopisuje SMS porukama, i neke koje sam pročitala su me uverile da ima drugu vezu i to nije samo prolazni seks. Poruke koje on dobija govore upravo ono što sam ja davno prestala...”ljubavi, dušo, jedini, najlepši...” Ta osoba mu piše da ga voli... a vode i razgovore koji ponekad traju i sat vremena. Ja sam se potpuno otreznila, radikalno promenila (doterala liniju, postepeno su se naši seksualni odnosi uspostavili, obogatili i sada su mnogo češći, kuvam mnogo češće, trudim se oko njega više nego što i zaslužuje) ali bojim se da nije kasno... Ne želim da se predam, velikim delom i zbog ćerke, koja ga obožava i ne bih želela da joj slomim srce i unazadim je emotivno zauvek. S druge strane izjeda me ljubomora, besna sam i jadna, a moram da glumim dobro raspoloženje jer znam da je pobegao od ozbiljne i umorne osobe (kakvom sam postala od ranije, vedre i ljubazne). Dodatni problem je što je kod nas vladala totalna demokratija (on je mogao izaći sa svojim drugovima, ići na «muško» skijanje, imao je popunu slobodu, doduše kao i ja, koja za razliku od njega, svoju slobodu nisam koristila). Uvek sam smatrala da je primitivno to što su se drugi muževi bojali svojih žena, pravdali im se i verovatno isto postizali uz laži... Smatrala sam da sam ja napredn! a i savremena, a sad mislim da sam možda bila i glupa. Nisam sigurna da li svoju vezu želim da sačuvam zato što ga još uvek volim (ne mogu sad da trezno preispitam i odvojim svoje emocije) - ili samo da bi sačuvala porodicu, da li samo zbog deteta ili zato što ne mogu da priznam poraz i da predjem preko svoje sujete. Ali svakako bih razlaz doživala kao veliki poraz. Mada ne mogu verovatno još dugo ni ovako. Postala sam opsednuta. Svakodnevno mu pregledam telefon i svakdnevno sam poražena time da su razmenili nekoliko poruka (nekad i desetinu) i poneki telefonski razgovor. Mislim da je i ona udata i da nije mladja od mene, ali postajem neizdrživo radoznala da saznam sa kim imam posla? I naravno paničim kad pomislim da se možda i zaljubio, verovatno u idealizovanu sliku o sebi, koju ima u tudjim očima. Pokušala sam da razgovaram sa njim o tome da ne mogu da tolerišem da živi kao momak, i da sam spremna da dam sve od sebe da sačuvam našu porodicu. Naravno dobila sam sve one prigovore koje sam i zaslužila tokom predhodnih par godina. Ipak, smatram da sam dobar čovek, priznala sam mu da sam grešila, da se kajem - ali on je u afektu tvrdio da sam se kasno setila i da mu je dobro tako kao do sada, da se navikao. Nisam smogla snage da ga konkeretno pitam za tu drugu vezu koju ima, verovatno bojeći se šta mogu čuti. Bez obzira što sam kriva, osećam da ja ipak ovo ne zaslužujem. On se čudi velikim promenama kod mene i hrabri me u tome, ali kod sebe ništa ne menja (a naravno da i tu ima stvari koje bi se trebale popraviti). Daje mi samo verbalnu podršku, ali meni treba više od toga. Mislim da je osim ove veze imao još nešto i sa drugom osobom sa kojom hoće da prekine, ali nailazi na otpor. On smatra (ili samo tvrdi) da mu to što sam ja zapostavila našu vezu d! aje za pravo da radi šta hoće. Mada moram priznati da je puno puta tokom predhodnog perioda tražio da razgovaramo žaleći se da nije tako zamišljao naš život, ali i tada je nalazio krivicu samo u meni. A ja pouzdano znam da nisam samo ja kriva. Očajna sam, pomišljam da angažujem privatnog detektiva (da bih saznala sve ono što me kopka), da se ubijem, da pozovem tu ženu i apelujem na nju ako ga stvarno voli ili da je zaplašim, da je ocinkarim kod muža (ako ga ima), a bojim se jako za svoje zdravlje...mentalno i fizičko. Ne mogu da se pomirim sa tim da dve normalne, razumne osobe koje su doživele iskrenu i pravu ljubav, za koju smatram da je retka, koji imaju divno dete - ne mogu to da sačuvaju. Uvek sam smatrala kukavički da se ljudi koji imaju decu razvode bez nekog velikog razloga (alkoholizma, droge, nasilja, kocke...). A mi smo stvarno beskrajno daleko od toga: za 24 godine koliko smo zajedno nismo jedno drugom rekli ni jednu pogrdnu ili uvredljivu reč u svadji. Molim Vas za pomoć. Da li je ovo utopija? Ima li nade za mene ako budem dovoljno uporna? Da li se baš sve može upornošću i strpljenjem postići? Molim Vas nemojte mi poslati odgovor na moju mail adresu sa koje vam saljem pismo, vec ga objavite na medju ostalim odgovorima. Hvala!
Postovana, Vase obimno pismo izuzteno slikovito i jasno je odslikalo istoriju Vaseg braka, koji je dosao u dosta kompleksnu fazu. Ocigledno je da ste velikim delom i sami zasluzni za ovo do cega je sada doslo, iako Vasa namera nije bila da dovedete do razaranja bracne zajednice. Pogresni model komunikacije odvijao se i uvlacio u Vase odnose godinama, pa se ni izmene na bolje ne mogu ocekivati kao instant resenje, vec ce za eventualni pozitivni pomak takodje trebati vise vremena. Vas suprug je u jednom trenutku braka izgleda odlucio da ne zeli vise da se trudi da popravi nezadovoljavajuce odnose i sadasnje ponasanje je posledica takve odluke, ali ne znaci da je doneo odluku i da brak prekine. Zato, ukoliko imate zaista jaku resenost da brak odrzite, trebalo bi da dovoljno dosledno i dovoljno uporno negujete bolje obrasce partnerskog komuniciranja, kako bi njemu postalo jasno da je to novi pristup (koji nije samo Vas trenutni hir) i da ce mu buducnost sa Vama biti bolja nego prethodne godine kada se osecao zapostavljenim i inferiornim. To podrazumeva da i dalje radite na sebi i da ga povremeno i iznenadjujete pozitivnim promenama u svom izgledu, da negujete bliskost u odnosima - da se interesujete za njegov posao, prijatelje, eventualne probleme, da mu konacno pruzite podrsku sa manje ustezanja i opreznosti; da u intimnim odnosima budete sa njim predani i posveceni i da pokusate da odgovorite njegovim potrebama (jer ako svoje potrebe podmiruje uz vas, manja je verovatnoca da ce mu biti potrebno bilo koja zena sa strane); da mu otvorenije pokazujete (ne samo govorite, vec neverbalno porucujete) da Vam je stalo do njega i da Vam je potreban. Dozvolite mu da se bar u nekim oblastima Vaseg zivota oseca superiornim, kao sto ste sami zakljuciti to mu je sigurno potrebno. Posto ste mu do sada davali punu slobodu kretanja bez nepotrebnih pitanja, bilo bi previse nametljivo da sad pocnete da ga kontrolisete i ispitujete, ali je moguce da se cesce njemu pridruzujete kad negde ide ili bar da se izjasnite da biste voleli da budete zajedno umesto da ide u "muski provod", a da u tim momentima i sebi i njemu napravite prijatnu atmosferu koja ce ga i sledeci put prelomiti da bude sa Vama usmeto da trazi oduska van kuce. On tek sad treba da u Vama prepozna osobu u koju se nekada zaljubio, ali posto to ne ocekuje i misli da je ta osoba zauvek nestala, trebace mu vremena da vidi ponovo promene koje cinite u cilju odrzanja braka. U ovom trenutku nije najvaznije da li je razlog za vase nastojanje da brak odrzite ljubav, strah, ponos ili sigurnost deteta, bitno je da ste spremni da ulozite napore da bitno popravite partnerski odnos. Ukratko, budite istrajni i nastojte da se Vas odnos iz dana u dan sve vise popravlja, ali je ishod, kao sto i sami znate, dosta neizvestan i zavisi od mnogih faktora pa i od kvaliteta paralelne veze koju je uspostavio. Ako podjete od toga da tajne veze imaju i mnostvo otezavajucih okolnosti i da vremenom i kod njih dolazi do zasicenja i problema koji nisu ni nalik na pocetnu ljubavnu euforiju, velika je verovatnoca da ce prave vrednosti Vaseg braka shvatiti kada se ta veza donekle "istrosi" i izadje iz faze "nove ljubavi". Smatram da se svakodnevnim citanjem njegovih poruka nepotrebno opterecujete i pravite sebi novu muku, odnosno da nije potrebno da direktno pratite njegovu ljubavnu aferu uz to strasno se nervirajuci. Pokusajte da ga povratite ne zato sto ima drugu vec zato sto ste uvideli svoje greske u braku i potreban Vam je. Ukoliko ga direktno suocite sa tim da znate za vezu, ili zovete suparnicu ili njenog eventualnog muza, dovescete ga u situaciju da mora direktno da prelomi i donese konacnu odluku o Vasem braku koju, ocigledno, jos nije doneo, a to moze biti veoma rizicno. Nastojte da unesete pozitivne promene u brak, a onda ce verovatno uzvratno i on popraviti neke stvari. Provodite vise kvalitetnog vremena zajedno, ucinite da se oseca potrebnim, zeljenim i sigurnim. Mnogo pozdrava, Prof.dr Bojana Dimitrijevic
Pitanje broj: #2406
Imam 40 godina, supruga i ćerku od 12 godina. Fakultetski sam obrazovana i radim cenjen i dobro plaćen posao. U braku sam 12 godina. Venčali smo se nakon 12 godina zabavljanja i velike (prave) ljubavi . Medjutim uspeli smo da prokockamo svoju vezu. Poslednjih nekoliko godina zapostavili smo svoj odnos. Moram priznati da je veliki deo krivice na meni. Nisam negovala naš odnos, već sam samo obavljala obaveze. Moje slobodno vreme je bilo usresredjeno samo na ćerku. Nisam imala želju za seksom, možda zato jer nisam bila zadovoljna svojim fizičkih izgledom (koji sam takodje zapustila tako što sam se ugojila) i izgubila samopouzdanje, ili zato što sam često bila premorena, ili iz nekih drugih razloga, pa su naši intimni odnosi bili vrlo proredjeni (toliko da je moj suprug rezigniran već poreo da ih beleži kao pravu retkost...dešavalo se to prosečno jednom mesečno,,,). Iskreno mislim da se moj suprug oseća pomalo inferiorno, jer nismo istog obrazovanja. On ima završenu srednju školu, radi dva posla, ali novac zaradjuje na teži način. Vredan je i ja ga cenim zbog toga. Ja nikada različiti stepen obrazovanja, ni materijalnu podršku mojih roditelja (stan u kome živimo su mi oni kupili) nisam potencirala kao njegov nedostatak (njemu roditelji ništa nisu pomogli), ali on podsvesno verovatno ima neki kompleks od toga. Smatram da je inteligentan, i da je mogao biti uspešniji u poslu, a mislim da i njega frustrira to što na svom prvom poslu ima za pretpostavljene osobe koje nisu ništa bolje od njega, a kojima mora da se poredi. On uvek tvrdi da je ponosan na mene i na moj uspeh u poslu, i verujem da je iskren u tome, ali i sujeta verovatno radi... Medjutim, prebacuje mi da njemu nisam dala dovoljnu podršku da se osamostali u poslu. Moram priznati da sam ja preoprezna i da ne volim rizik i to je jedini razlog što sam za njegove ideje imala sto “ali”… Mada, mislim da on prebacuje krivicu na mene, i za svoja lična nezadovoljstva samim sobom (ili za to što bez mene finansijski ne može da reši egsitencijalna pitanja koja bi želeo). Nikad nisam bila tipična ženica posvećena kućnih poslovima, koja gleda u svog muža kao u kućno božanstvo (kod nas se nikad nije znalo ko je glava porodice-ja sam uvek zagovarala ravnopravnost i demokratiju). Vaspitavana sam da su žene ravnopravne i tako sam se uvek i osećala i ponašala. Sada sam prvi put pomislila da mu treba da se u odnosu na nekog oseća vrednije, superiornije, «kao pravi muškarac»... Da ne dužim više, pre par meseci shvatila sam da je mom mužu dosadilo da čeka na mene. Primetila sam da se stalno dopisuje SMS porukama, i neke koje sam pročitala su me uverile da ima drugu vezu i to nije samo prolazni seks. Poruke koje on dobija govore upravo ono što sam ja davno prestala...”ljubavi, dušo, jedini, najlepši...” Ta osoba mu piše da ga voli... a vode i razgovore koji ponekad traju i sat vremena. Ja sam se potpuno otreznila, radikalno promenila (doterala liniju, postepeno su se naši seksualni odnosi uspostavili, obogatili i sada su mnogo češći, kuvam mnogo češće, trudim se oko njega više nego što i zaslužuje) ali bojim se da nije kasno... Ne želim da se predam, velikim delom i zbog ćerke, koja ga obožava i ne bih želela da joj slomim srce i unazadim je emotivno zauvek. S druge strane izjeda me ljubomora, besna sam i jadna, a moram da glumim dobro raspoloženje jer znam da je pobegao od ozbiljne i umorne osobe (kakvom sam postala od ranije, vedre i ljubazne). Dodatni problem je što je kod nas vladala totalna demokratija (on je mogao izaći sa svojim drugovima, ići na «muško» skijanje, imao je popunu slobodu, doduše kao i ja, koja za razliku od njega, svoju slobodu nisam koristila). Uvek sam smatrala da je primitivno to što su se drugi muževi bojali svojih žena, pravdali im se i verovatno isto postizali uz laži... Smatrala sam da sam ja napredn! a i savremena, a sad mislim da sam možda bila i glupa. Nisam sigurna da li svoju vezu želim da sačuvam zato što ga još uvek volim (ne mogu sad da trezno preispitam i odvojim svoje emocije) - ili samo da bi sačuvala porodicu, da li samo zbog deteta ili zato što ne mogu da priznam poraz i da predjem preko svoje sujete. Ali svakako bih razlaz doživala kao veliki poraz. Mada ne mogu verovatno još dugo ni ovako. Postala sam opsednuta. Svakodnevno mu pregledam telefon i svakdnevno sam poražena time da su razmenili nekoliko poruka (nekad i desetinu) i poneki telefonski razgovor. Mislim da je i ona udata i da nije mladja od mene, ali postajem neizdrživo radoznala da saznam sa kim imam posla? I naravno paničim kad pomislim da se možda i zaljubio, verovatno u idealizovanu sliku o sebi, koju ima u tudjim očima. Pokušala sam da razgovaram sa njim o tome da ne mogu da tolerišem da živi kao momak, i da sam spremna da dam sve od sebe da sačuvam našu porodicu. Naravno dobila sam sve one prigovore koje sam i zaslužila tokom predhodnih par godina. Ipak, smatram da sam dobar čovek, priznala sam mu da sam grešila, da se kajem - ali on je u afektu tvrdio da sam se kasno setila i da mu je dobro tako kao do sada, da se navikao. Nisam smogla snage da ga konkeretno pitam za tu drugu vezu koju ima, verovatno bojeći se šta mogu čuti. Bez obzira što sam kriva, osećam da ja ipak ovo ne zaslužujem. On se čudi velikim promenama kod mene i hrabri me u tome, ali kod sebe ništa ne menja (a naravno da i tu ima stvari koje bi se trebale popraviti). Daje mi samo verbalnu podršku, ali meni treba više od toga. Mislim da je osim ove veze imao još nešto i sa drugom osobom sa kojom hoće da prekine, ali nailazi na otpor. On smatra (ili samo tvrdi) da mu to što sam ja zapostavila našu vezu d! aje za pravo da radi šta hoće. Mada moram priznati da je puno puta tokom predhodnog perioda tražio da razgovaramo žaleći se da nije tako zamišljao naš život, ali i tada je nalazio krivicu samo u meni. A ja pouzdano znam da nisam samo ja kriva. Očajna sam, pomišljam da angažujem privatnog detektiva (da bih saznala sve ono što me kopka), da se ubijem, da pozovem tu ženu i apelujem na nju ako ga stvarno voli ili da je zaplašim, da je ocinkarim kod muža (ako ga ima), a bojim se jako za svoje zdravlje...mentalno i fizičko. Ne mogu da se pomirim sa tim da dve normalne, razumne osobe koje su doživele iskrenu i pravu ljubav, za koju smatram da je retka, koji imaju divno dete - ne mogu to da sačuvaju. Uvek sam smatrala kukavički da se ljudi koji imaju decu razvode bez nekog velikog razloga (alkoholizma, droge, nasilja, kocke...). A mi smo stvarno beskrajno daleko od toga: za 24 godine koliko smo zajedno nismo jedno drugom rekli ni jednu pogrdnu ili uvredljivu reč u svadji. Molim Vas za pomoć. Da li je ovo utopija? Ima li nade za mene ako budem dovoljno uporna? Da li se baš sve može upornošću i strpljenjem postići? Molim Vas nemojte mi poslati odgovor na moju mail adresu sa koje vam saljem pismo, vec ga objavite na medju ostalim odgovorima. Hvala!
Odgovoreno: 15. 01. 2008.Postovana, Vase obimno pismo izuzteno slikovito i jasno je odslikalo istoriju Vaseg braka, koji je dosao u dosta kompleksnu fazu. Ocigledno je da ste velikim delom i sami zasluzni za ovo do cega je sada doslo, iako Vasa namera nije bila da dovedete do razaranja bracne zajednice. Pogresni model komunikacije odvijao se i uvlacio u Vase odnose godinama, pa se ni izmene na bolje ne mogu ocekivati kao instant resenje, vec ce za eventualni pozitivni pomak takodje trebati vise vremena. Vas suprug je u jednom trenutku braka izgleda odlucio da ne zeli vise da se trudi da popravi nezadovoljavajuce odnose i sadasnje ponasanje je posledica takve odluke, ali ne znaci da je doneo odluku i da brak prekine. Zato, ukoliko imate zaista jaku resenost da brak odrzite, trebalo bi da dovoljno dosledno i dovoljno uporno negujete bolje obrasce partnerskog komuniciranja, kako bi njemu postalo jasno da je to novi pristup (koji nije samo Vas trenutni hir) i da ce mu buducnost sa Vama biti bolja nego prethodne godine kada se osecao zapostavljenim i inferiornim. To podrazumeva da i dalje radite na sebi i da ga povremeno i iznenadjujete pozitivnim promenama u svom izgledu, da negujete bliskost u odnosima - da se interesujete za njegov posao, prijatelje, eventualne probleme, da mu konacno pruzite podrsku sa manje ustezanja i opreznosti; da u intimnim odnosima budete sa njim predani i posveceni i da pokusate da odgovorite njegovim potrebama (jer ako svoje potrebe podmiruje uz vas, manja je verovatnoca da ce mu biti potrebno bilo koja zena sa strane); da mu otvorenije pokazujete (ne samo govorite, vec neverbalno porucujete) da Vam je stalo do njega i da Vam je potreban. Dozvolite mu da se bar u nekim oblastima Vaseg zivota oseca superiornim, kao sto ste sami zakljuciti to mu je sigurno potrebno. Posto ste mu do sada davali punu slobodu kretanja bez nepotrebnih pitanja, bilo bi previse nametljivo da sad pocnete da ga kontrolisete i ispitujete, ali je moguce da se cesce njemu pridruzujete kad negde ide ili bar da se izjasnite da biste voleli da budete zajedno umesto da ide u "muski provod", a da u tim momentima i sebi i njemu napravite prijatnu atmosferu koja ce ga i sledeci put prelomiti da bude sa Vama usmeto da trazi oduska van kuce. On tek sad treba da u Vama prepozna osobu u koju se nekada zaljubio, ali posto to ne ocekuje i misli da je ta osoba zauvek nestala, trebace mu vremena da vidi ponovo promene koje cinite u cilju odrzanja braka. U ovom trenutku nije najvaznije da li je razlog za vase nastojanje da brak odrzite ljubav, strah, ponos ili sigurnost deteta, bitno je da ste spremni da ulozite napore da bitno popravite partnerski odnos. Ukratko, budite istrajni i nastojte da se Vas odnos iz dana u dan sve vise popravlja, ali je ishod, kao sto i sami znate, dosta neizvestan i zavisi od mnogih faktora pa i od kvaliteta paralelne veze koju je uspostavio. Ako podjete od toga da tajne veze imaju i mnostvo otezavajucih okolnosti i da vremenom i kod njih dolazi do zasicenja i problema koji nisu ni nalik na pocetnu ljubavnu euforiju, velika je verovatnoca da ce prave vrednosti Vaseg braka shvatiti kada se ta veza donekle "istrosi" i izadje iz faze "nove ljubavi". Smatram da se svakodnevnim citanjem njegovih poruka nepotrebno opterecujete i pravite sebi novu muku, odnosno da nije potrebno da direktno pratite njegovu ljubavnu aferu uz to strasno se nervirajuci. Pokusajte da ga povratite ne zato sto ima drugu vec zato sto ste uvideli svoje greske u braku i potreban Vam je. Ukoliko ga direktno suocite sa tim da znate za vezu, ili zovete suparnicu ili njenog eventualnog muza, dovescete ga u situaciju da mora direktno da prelomi i donese konacnu odluku o Vasem braku koju, ocigledno, jos nije doneo, a to moze biti veoma rizicno. Nastojte da unesete pozitivne promene u brak, a onda ce verovatno uzvratno i on popraviti neke stvari. Provodite vise kvalitetnog vremena zajedno, ucinite da se oseca potrebnim, zeljenim i sigurnim. Mnogo pozdrava, Prof.dr Bojana Dimitrijevic
Pregledajte odgovore po oblastima