Poštovana,
Da, verovatno da ima depresivne reakcije na stres povodom vašeg poremećenog odnosa sa ocem i nemanja kontakta sa njim što je veoma bolno kada takvu odluku mora doneti dete da bi sebe zaštitilo. To jedno znači i da su odnosi u porodici za vas bili veoma bolni i da ste lišavanjem od kontakta našli donekle neki mir. Ali, cena je velika i vi sada patite od ovakve vrste depresivne reakcije koja sa sobom nosi osećaj tuge, neraspoloženja, bezvoljnost, otupelost i apatiju, strahove, nezaiteresovanosti za partnera, potiskivanje problema i sl. Potrebno je da se javite kod psihologa ili psihoterapeuta na razgovor i to što pre jer, sasvim suprotno odonoga što mislite i čega se plašite, vi treba da sebi dopustite da briznete u plač, da dozvolite svojim emocijama da isplivaju na površinu, a to će biti u zaštićenoj srdini psihološke ordinacije tako da to neće niko videti osim vas i terapeuta. Takođe, na taj način oslobodićete sebe nepotrebnog pritiska usled potiskivanja kao i omogućiti na taj način životnoj radosti da se ponovo vrati u vaš život jer ona (radost) je inače deo vas koji ste trenutno zatomili. Istovremeno bićete iskreniji i otvoreniji kao i zainteresovaniji za parnera (supruga) što je neophodan uslov da osetite želju za potomstvom i oslobodite se iracionalnih strahova. Rešenje postoji samo od vas zavisi.
Pozdrav

Kažete da idete na psihoterapiju već godinu dana. Moguće je da ta vrsta nije adekvatna za vas ili je vaš odnos sa psihoterapeutom nezadovoljavajući pa još uvek ne osećate poboljšanja. Savetujem vam da pokušate da shvatite u dijaloškom odnosu sa geštalt psihoterapeutom kao i maksimalnom odgovornošću za svoje simptome u smislu da ih vi sami na neki način " proizvodite " načinom svog gledanja na stvari, svojih nesvesnih stavova koji mogu biti iz različitih izvora (vaspitanje, porodica, društveno okruženje i sl.) da možete izaći iz " začaranog kruga" u kome se nalazite.

Poštovana,
Empatija je jedna zaista lepa osobina koju osoba može da poseduje i podrazumeva sposobnost iskrenog razumevanja i doživljavanja nečijeg problema ili teškoće kao opšteljudske pojave, bez osuđivanja, sa potpunim prihvatanjem. Međutim, empatija nije isto što i nemanje granice prema drugim ljudima i u tom smislu stručnjaci koji se bave psihološkim zdravljem kao psiholozi ili psihijatri moraju imati upravo te granice u odnosu na pacijenta i svoj integritet kao ličnosti. Kod vas je očigledno u pitanju upravo taj problem - nedovoljno čvrste tj. Previše propoustljive granice ličnosti tako da vas previše dodiruju (" preplavljuju") tuđi problemi makar da se i ne radi o bliskim osobama. To može biti i znak još uvek nedovoljne psihičke zrelosti ili pak trajna karakteristika. U svakom slučaju, ne postoje tehnike da se to nauči već sa sazrevanjem ličnosti i njene svesnosti da je ona posebna osoba, a drugi ljudi takođe posebne osobe, stiče se sposobnost nepoistovećivanja sa tuđim problemom odnosno, bolje rečen, ne dozvoljavanje da osobu preplavi tuđi problem tako da ona ne može normalno da funkcioniše. Možete doći na psihoterapiju radi postizanja uvida u ovo o čemu govorim kao i zbog učenja kako da kontrolišete svoje emocije, a da istovremeno ne izgubite empatiju. Takođe, verovatno da imate i neke strahove koje vi nazivate bojažljivost koji vas onemogućavaju da stupite u akciju i zaista pomognete onima kojima želite.

Pozdrav

Poštovani,
Unapred iskazujete nepoverenje pregledu kod psihologa, a to je u startu loše za vas. I sama sam psiholog pa vam mogu reći da simptomi anksioznosti koje u skorije vreme učestalo osećate mogu da se leče i otklone putem psihoterapije i razgovora sa stručnjakom jer upravo tako jedino možete proniknuti u srž prblema. Navodite period pijenja i zloupotrebe žestokih alkoholnih pića što može ukazivati na vašu psihološku zavisnost od nekih supstanci, a moguće i o obliku alkoholizma. S obzirom da ste svesni situacije u kojoj se nalazite najbolje je da odete na zakazani pregled kod psihologa pa ako ne bude boljitka možete doći i na psihoterapiju u dz " jedro" gde radim.
Pozdrav

Poštovana,
Pošto nisam psihijatar i nisam kompetentna da vam odgovorim da li su ti lekovi adekvatni ili ne i s obzirom da vašu mamu već vodi određen psihijatar, smatram da je nivo poverenja koji imate u tu lekarku i naravno koji ima vaša majka glavni indikator da li ćete slediti njena uputstva ili ne. Mi psiholozi ne postavljamo dijagnoze kao takve mada je navedeni bipolarni poremećaj, koliko znam, ozbiljna dijagnoza i da je potrebno ponekad i bolničko lečenje, što je vaša majka i iskusila. Što se tiče psihoterapije znam da kod nekih težih psihičkih oboljenja ona nije indikaovana, ali ako je vaša mama svesna i orijentisana i ukoliko ima motivaciju ne bi bilo loše pokušati, naravno uz lekove, i sa psihoterapijom. Postoje i psihijatri koji su i sami psihoterapijski orijentisani pa koriste u radu i taj pristup pored medikamentoznog. Razumem da vam je teško pala doktorkina opaska " jednom bolesna - zauvek bolesna", ali to je samo jedan od pristupa u gledanju na zdravlje i bolest uopšte. Uvek ima nade za izlečenjem ako postoji volja za ozdravljenjem, motivacija i volja za životom. Naravno, vaša majka je glavni subjekt u svemu tome i neophodan je njen pristanak na psihoterapiju. Možete sa njom razgovarati u tom smislu i videti kolike su njene snage. Kroz psihoterapiju se ulazi u ozbiljne uvide u svoju ličnost i uzroke bolesti i simptoma što nekim pacijentima bude veoma teško i imaju jake otpore, potiskuju jer se ne mogu suočiti sa svojom podsvesti. Pomozite majci u meri u kojoj vi možete ali više u smislu da je motivišete da prihvati razgovor kod nekog stručnjaka koji se time bavi.
Pozdrav