Već određeni niz godina idem kod psihologa na psihoterapiju i psihijatra koji mi je prepisao lekove. Moja dijagnoza je agorafobija sa paničnim poremećajem. Imam 35 godina i nekako sam uz pomoć psihologa uspela da završim fakultet. Završila sam pedagogiju. Sada bih htela da se zaposlim u struci, kad ne lezi vraže! Da bih taj posao mogla da obavljam potrebna je psihofizička provera, kao i zdravstveni pregled kod neuropsihijatra koji postavlja pitanja tipa: Da li ste ikad bili kod psihologa, psihoterapeuta zbog nekih problema? Da bi to dokumentovao. Bila sam u jednoj školi gde sam izrazila volju da volontiram, što je direktor odobrio samo on još mora da vidi zakonske propise oko volontiranja, da li se sklapa ugovor, da li treba provera psihofizičkih sposobnosti (što mi je 2 puta naglasio sa objašnjenjem da je to potrebno jer se ipak radi o deci, što je podržavam, on želi da zaštiti decu, a i sebe) moj psiholog kod kojeg redovno idem smatra da sam ja sposobna za obavljanje tog posla. Međutim, nisam sigurna kako bi to škola/direktor prihvatio. Zbog svega toga ja sam u skoro nerešivoj moralnoj dilemi, da li da slažem na zdravstvenom pregledu da nisam nikada bila kod psihijatra i tako dobijem posao (laganje mi je vrlo mučno, a i mislim da se sve brzo sazna (živim u malom gradu) ili da kažem istinu makar ublaženo i da ne dobijem taj posao. Stvarno mi je teško zbog ove dileme.

Živim sa suprugom 2 godine i godinu dana smo u braku, imamo slatkog dečaka od 9 meseci. Postoji veliki problem u našoj komunikaciji. Kad god se desi neki problem, on je uvek u pravu, a ja sam žrtveno jagnje koje je sve započelo. Čim ja krenem sa pričom sta mi je zasmetalo u našem odnosu nastaje haos. On se ljuti, počne da besni i kaže kako ga ja namerno nerviram, jer sam takva žena, žena koja želi da se svađa. To mi je totalna besmislica, jer ja znam ko sam i kakva sam po prirodi. On jednostavno za sebe i svoje potrebe uvek nađe opravdanje i to je tako, a da li detetu nešto treba o tome jednostavno ne razmišlja, bilo da se radi o hrani ili o nekim drugim stvarima. Njegovo oružje je: "Ja radim", pa može da ima sve što on zamisli. A ja sam žena i ja zarađujem manje od njega. Sve manje imam strpljenja za naš odnos jer je par puta i fizički nasrnuo na mene. Razmišljam šta da radim?

Mom partneru je pre 5 meseci umro najbolji drug (inače moj partner ima 25 godina). Bukvalno mu je bio kao brat. On neće nigde da izlazi gde ima muzika (konkretno za doček), a inače ne izlazimo u grad od tada. Kaže da neće zbog druga. Ja razumem sve, da je to veliki gubitak, ali valjda treba da nastavi sa životom. Ne primećuje da je meni loše zbog njega, što ima takav stav i što je takav prema meni. Samo mi priča da ga ne razumem kako mu je. Kažite mi kako najbolje mogu da ga posavetujem i da mu pomognem?

Da li da počnem sa antidepresivima? Sve je počelo pre nekih nedelju dana kada sam došao kod rođaka da sa željom da nađem posao. Oni su rekli da će biti, treba vremena i tako. Slažem se da treba vremena jer ovde ako ne dolaziš na posao direktno, ovako se teže nalazi. Jezik, nova sredina itd. No da ne dužim, poenta je u tome što ovde važi pravilo: to što si završio, to treba da znaš da radiš. To je i normalno, samo što mi u školi nismo imali i sad plaćamo cenu. Niko od njih nije ni pominjao to pre nego što sam došao. Samo to da li hoću da radim i to je sve. Da li imam dozvolu? Imam, ali nemam prakse. Za auto ok, ali za kamion ne. Kako da nađeš posao vozača kada nemaš prakse? Trebalo je da se bolje pripremim, da uzemem časove kod kuće, neki kurs. Ne krivim njih, ali mogli su mi reći kako stvari ovde idu. Mislim da ja vučem neku krivicu iz prošlosti zbog neuspelog odabira zanimanja jer nisam znao čime želim da se bavim. Sada ne spavam dobro, stalno mislim na neuspeh, neraspoložen sam, nemam želju za seksom.

Imam 35 godina. Bila sam u turbulentnoj vezi 10 godina. Ostala sam trudna sa 25 godina i nažalost sam morala da prekinem trudnocu zbog pilule za dan posle koju sam popila neznajući da sam već bila trudna. Bilo me je strah da zadržim trudnoću, zbog mogućih komplikacija. On je bio manje-više nezainteresovan za tu situaciju. Abortirala sam. Naše emocije su se godinama intenzivirale. Mnogo smo se voljeli i još se volimo. Imali smo dosta problema u vezi zbog njegovog čestog opijanja. Sve to smo nekako prevazilazili. Njegovu ljubomoru, uvrede, posesivnost. Kasnije smo radili na bebi, ali se to jednostavno nije dešavalo godinama. Oboma su nalazi bili uredni. Prošle godine dok sam ja imala i neke druge probleme, on je bio sa nekom djevojkom i ona je ostala trudna. Oprostila sam tu izdaju. Odlučio je da zadrže dijete i da neko vrijeme živi sa njom. Ona naravno nije imala pojma o tome da je on već u vezi, a kako vrijeme prolazi nisam sigurna ni da li joj je to rekao. Cijelu njenu trudnoću je proveo na moru radeći. Nisu se ni gledali. Ja i on smo po cijeli dan pričali telefonom. Osjećanja su se još više razbuktala. Ja sam postala jako tužna zbog toga što ne mogu da ostanem trudna, počela sam izbjegavati djecu i dječije rođendane. Sve to me jako rastužuje. On je u septembru dobio dijete i od tad živi sa drugom ženom. Kaže da sa njom nema odnose ni njeznost. Sve je to kao zbog djeteta neko vrijeme. Takođe on ne radi ništa. Nema nikakav posao. Ovih dana kaže da je ona vidjela poruku od mene i da je doživjela šok. Stalo joj je mlijeko, guši se itd. Ne želim da niko pati zbog mene iako sam ja mnogo patila i patim zbog te situacije. On kaže da jako teško taj odnos može da se sačuva, ali ne prekida tu mučnu situaciju. Planiram da se odselim u drugi grad gdje mi žive roditelji i sestre. Da li je to najbolje rješenje da izađem iz ovog odnosa. On kaže da je rano da se raziđu. Imam česte promjene raspoloženja, otuđila sam se od svih jer svi me smatraju ludom kad kažem da smo zajedno. Da ne cijenim sebe.