Pomaže bog!
Nakon 18 godina braka posle jedne glupe situacije supruga je otišla iz naše zajedničke kuće. Naime pre 2.5 meseca otišla je da poseti majku koja živi u drugom gradu. Pošto mi je to samo saopštila bez ikakvog dogovora rekao sam joj da ne mora ni da se vraća. Pošto se nije javljala 2 dana ja sam kada sam čuo da dolazi u kuću iz inata zaključao vrata. Ja i pored njene lupnjave nisam otvorio. Misleći da se malo opameti. Kada sam malo kasnije otvorio nje nije bilo. Pozvao sam je na telefon i ona mi je plačnim glasom odgovorila da je u bratovljevom stanu. Bio sam van sebe. Posle 2 dana sm sa teškom mukom uspeo da je privolim da se vrati ali je ona otišavši sutra na posao odlučila da sa više ne vraća kući. Rekla mi je da je nešto guši u srcu i da ne može da se vrati. Posle toga mi je rekla da me više ne voli i da ne može da živi sa mnom. Mi se svakodnevno čujemo telefonom a skoro isto toliko i viđamo. Ona ne želi da me pusti da uđem u njen-bratovljev stan. Naši sinovi žive na relaciji između moje kuće i njenog stana. Moram da kažem da su naši odnosi od ranije bili opterećeni čestim svađama koje su se u poslednje vreme proredile jer sam ja uvideo da tako više ne ide. Ona radi jedan težak i odgovoran posao i tako da je često odsutna od kuće i radi prekovremeno i svaki dan. Ja sam se zbog toga osećao zapostavljen što sam smatrao i za decu. Ona je to pokušavala da nadoknadi kupovinom skupih stvari i igračaka. Čak su i naši intimni odnosi postali retki. Počela je jednostavno da me izbegava. Ja sam još od ranije počeo da biva sumnjičav u pogledu njene vernosti a sve zbog jednog događaja koji se zbio na moje oči. Ona je 3 meseca ćutala o tome a ja sam očekivao njeno objašnjenje. Kada sam je na kraju ja upita o tome rekla mi je da je shvatila da je pogrešila i da ne zna zbog čega je to uradila. Kasnije sam doživeo još neke situacije vezane za istu osobu što je još više potkrepilo moje sumnje. Ona je govorila da je sve to bez osnova. Posle toga sam joj svaki put kada bi se kući kasno vratila ili bila neraspoložena za ljubav to prebacivao. Od pre godinu dana ona počinje u šali da mi govori da želi da se razvedemo. Ja to nisam ozbiljnije shvatao. Početkom sam našao u njenoj torbi tužbu za razvod, to me šokiralo. Ništa mi nije o tome govorila. Svađe su se izgubile ali su se odnosi zahladili sve dok ja nisam shvatio da to ničemu dobrom ne vodi ali se nažalosti desilo ono što sam na početku opisao. Meni je bez nje teško i iskreno je volim. To joj u svakodnevnom kontaktu saopštavam ali mi ona ne veruje. Upao sam u tešku depresiju slabo jedem čak sam i kolabrirao. Jedino što me drži je vera u boga. Išli smo na mnoga mesta za pomoć. Ona kaže da sve to čini da meni pomogne. Pristaje da se viđa samnom i da razgovara ali svaki pomen o povratku izaziva lavinu optužbi i nezadovoljstva na moj račun. Deca kažu da treba da bude kako ona odluči. Ja je iskreno volim i ne bih želeo da rušimo porodicu. Trenutno je zamrzla odluku o razvodu. Želi da ide na more sa decom i rođacima pa će onda odlučiti. Meni ne dozvoljava da idem sa njima i ako sam rekao da bih Žarko želeo da pokušamo da popravimo naše odnose. Molim za savet šta da činim dalje, ne želim da naš brod potone.
Hvala!

Molim Vas da mi preporučite nekog dobrog bračnog savetnika u Nišu. I ja i suprug smo vojni osiguranici tako da bismo želeli da obavimo to privatno.

Suprug i ja smo tri godine zajedno, od čega nepunu godinu u braku. Nesuglasice su počele pre dva-tri meseca, što se poklopilo sa vremenom kad je suprug pokrenuo sopstvenu firmu. To je, naravno, donelo mnogo stresa, prvenstveno kod njega, onda i u našu vezu, ali mi se čini i da je to paravan nekim drugim problemima. Stvari su kulminirale ovih dana kada smo provodili jako malo vremena zajedno. Zbog toga sam počela da se osećam zapostavljeno i nevoljno, što se nikako nije moglo sakriti i što je rezultiralo stalnim negodovanjem, izlivima besa, a onda i suza. U prvom mirnom razgovoru koji smo imali, rekao mi je da ni sam ne zna više šta oseća, da ga pritiskam i gušim, neprestano zivkam i pokušavam da uspostavim kontrolu gurajući naš život u kliše ("dođi na ručak", "sad ćemo ovo i ono" itd.) i da nema treće osobe (što sam postavila kao direktno pitanje, a čini mi se da je razgovor bio dovoljno "na zemlji" da mi to tada kaže, pa mislim da moje sumnje - a bilo ih je - nemaju realnih osnova). Moja potreba za kontrolom se, istina, ne može poreći, ali smo došli u neizdrživu situaciju da što više ja jurim, on sve brže i bezglavije beži (verovatno kući dolazi što kasnije da ne bi morao sluša prigovore). Sve u svemu, zaključio je da posle ovog razgovora pustimo da se stvari malo slegnu i da promislimo, pa da vidimo šta ćemo. Nezgodno je što je takav tip osobe da želi sam da odlučuje, što je meni po malo i nezgodno, jer me ostavlja izvan situacije. Još dve važne napomene. Iza njega je kratak i isto tako naglo prekinut brak (zbog čega se i bojim da će ovoga puta postupiti isto - mada kaže da situacija uopšte ne liči na prethodnu), a izvor moje nesigurnosti je u tome što je mene i mamu moj otac ostavio kad sam ja tek bila rođena. Uskoro putujemo kod njegovih roditelja, pa me zanima kakav stav i ponašanje savetujete - da li da i njih uključimo (palo mi je na pamet da se poverim njegovoj mami, koja je razumna i strpljiva žena, ali se bojim da on to ne protumači loše, kao da mu radim iza leđa, što može biti kontraproduktivno). Sa druge strane, možda će ona apriori biti na strani svog sina, pa to nije dobro. Prilično sam uznemirena zbog čitave situacije, stvarno mislim da je ovo kriza koju je moguće prebroditi, ali to nije moguće ako se on zatvara (jedan od prigovora je i bio to da smo samo pričali o površnim stvarima, a da ja nikako nisam uspela da stignemm do onoga što je u njegovoj duši, što je na mene ostavilo snažan utisak).

Sa suprugom sam u vezi 20 godina, od toga 12 u braku. On mi je prvi ljubavnik. Nikada nisam doživela orgazam, ali mi je i takav odnos u početku prijao. Verovala sam da će se situacija vremenom popraviti kako se budemo opuštali. Drugih problema nismo imali. On je uživao i to mi je bilo dovoljno. Dobili smo i divno dete. Na žalost, vremenom se problem još uvećao zbog candide (sada izlečene), pa mi je odnos postao i bolan i neprijatan. Počela sam da izbegavam seks zbog čega je on bio stalno uvređen, a ja pod stalnim osećajem krivice. Želela sam da uživam, ali nisam mogla, posle svakog odnosa sam dugo plakala, i osećala se kao da sam silovana. Ne znam šta se desilo, ali ne želim ga više, fizički mi se čak gadi. On bi želeo da nešto popravi i stalno me pita šta da uradi, ali ja ni sama ne znam odgovor. Udaljili smo se, zahladneli odnose i postali stranci a atmosfera u kući je stalno napeta. Uzimao me je zdravo za gotovo, kao nešto što se podrazumeva. Bez nežnosti i lepih reči. Mislila sam da nešto nije uredu sa mnom, da sam  frigidna. Zbog svega sam postala bezvoljna, nezainteresovana i zatvorena u kući, pa sam zbog depresije prošle godine završila i u bolnici. Ne vidim izlaz. Želim da odem od njega, a istovremeno se i bojim toga. Bojim se samoće i ne želim da obeležim i traumiram svoje dete. Nisam sigurna više ni da li ga volim ili je samo navika ostala. Najgore od svega je što sam se negde u svemu tome zbližila (bojim se - i zaljubila) sa kolegom sa posla, sa kojim sam imala jedan odnos koji je bio fantastičan i napokon saznala da nisam frigidna i da problem nije samo do mene. On je slobodan čovek ali osećam da me ne voli, pa se ni sa te strane ne nadam ničemu lepom. Znam da sam sama kriva za sve ove probleme, ali ne znam kako da ih rešim, trenutno nemam želju ni ujutru da ustanem iz kreveta. Jedino mi moje dete daje snagu da nastavim. Kako da se opet radujem životu?
Hvala unapred.

Imam 22 godine i živim s roditeljima. Moje pitanje je kako da kažem ocu da mi fali podrške i makar malo ljubavi. Za praznike se rukujemo, a nije me zagrlio nikada, poljubio možda prije 2-3 godine isto za neki praznik, ali poljubac u vazduh. Imam brata i sestru, mlađi su oboje, ali sada ne shvataju koliko će se to odraziti poslije. Kad kažem da mi nije potreban novac da bih bila sretna, kaže, šuti. Mama je isto tako, vjerovatno poprimila od njega ponašanje, a još je bila siroče kao mala, pa nju puno ne krivim. Nekako mi u svemu tome fali ljubavi. Sad sam pronašla momka, ne smijem im reći jer bi mi zabranili. Iako sam jako uzorno dijete, imam izlaz do 23h, treća sam godina fakulteta, kako da im kažem, da sam porasla (s jedne strane da bi mi dopustili da gradim svoj život) i/ili da mi pruže nešto što bi mi ispunilo prazninu. Kako sam u vezi nešto više od godinu dana, prije toga nisam nikada imala ništa ozbiljno jer su se potrudili to raskrinkati, shvatila sam kako je lijep osjećaj kada te neko voli. Kako da im kažem da mi to fali s njihove strane? I da nijedan novac ne može kupiti ljubav? Pokušavala sam riječima da "zlatna riječ gvozdena vrata otvara", no prošlo je nezapaženo. Voljela bih da upoznaju mog momka, ali se plašim da će mi to pokvariti. Pristalica sam toga da treba poštovati roditelje, ali možete li mi reći mjeru?