Ja imam 15 godina, imam mlađeg brata koji ima 12 godina. Živimo sa mamom, majkom i sestrom od mog oca, a moj otac ide preko sedmice da radi u Zagreb i dolazi svakog vikenda. U zadnje vrijeme je zapostavio mene, mamu i brata, živi život sa svojom majkom i mi mu nismo bitni, na nas je stalno ljut i nikom ništa ne dozvoljava. Mi nemamo pravo na svoj život, već on manipuliše našim životima. Konstantno se mama i tata svađaju, a te svađe slušamo ja i brat. Pričala sam s mamom mnogo puta, ali ona misli da će to biti bolje i nikad ništa ne poduzima i sinoć je opet dobio neki svoj napad i pobjesnio i počeo se derati na mamu. Želim da živim normalan život kao i ostali ljudi. i želim nešto poduzeti ali ne znam kako?

Poštovana,
Imam problema sa bratom i nisam baš u najbolim odnosima. Ne pije, ne puši. Ne drogira se. A. Maltretira nas u kući psihički. Njemu su svi krivi u porodici što on nije uspeo u životu, što je u dugovima, itd. Vređa nas, viče, i sve mora da bude po njgovom. Ja sam saznala i od drugih ljudi da ima 40 prekršaja tipa kazni za auto: brza vožnja, itd. Da banci duguje kredit koji ne placa na vreme. I pritom koji god započne posao samo se gomilaju dugovi. Došla sam do zaključka da sa njim nešto nije uredu psihički. Ne mogu nikako da mu priđem. A želi da se obratim stručnim licima da mi pomogu!
Hvala unapred.

Poštovanje,
Jako mi je neprijatno, ali nemam kome da se obratim pa Vas molim za pomoć. Imam muža sa kojim sam u braku 16,5 god, a zajedno smo 21 god. Unazad godinu i po dana kako sam primjetila, jako se promenio. U međuvremenu se svašta izdešavalo, i jako sam zbunjena i uplašena. Radimo oboje i imamo dva sina. Što je najgore oni uveliko slušaju naše svađe. On kada dođe sa posla koji je težak, samo jede, legne, gleda tv i hoće mir. Pošto sam željna i njega i njegove pojave, ja bih razgovarala s njim, ali on je preumoran od posla, ljudi, na kraju završi i u kafani i od mene traži da ćutim i da ga ostavim na miru, juče je otišao od kuće i rekao je da je ovo definitivno kraj, nema povratka, a uveliko krivi mene. Molim Vas recite mi šta da radim jer neće ni da zove ni da dođe kući. Dok je van kuće čujem da je raspoložen, a sama sam se uvjerila da se nenormalno često dopisivao sa jednom konobaricom koja je i više nego duplo mlađa od nas. Stariji sin neće da čuje za njega a ne zna za ovu udatu ženu. Pomozite mi kome da se obratim i kako da ga vratim.
Hvala Vam unapred.

Poštovani,
U braku sam 5 godina. Imamo dvoje dece i oboje smo zaposleni. Ja sam stručni saradnik u prosveti, a suprug je vlasnik privatne firme. Suprug je pre tri godine podigao kredit stavivši našu kuću pod hipoteku. Tek nedavno sam saznala da je polovinu novca pozajmio prijatelju uz dogovor da će ratu plaćati po pola. Naravno prijatelj je prestao da učestvuje u otplati i suprug plaća ratu sam. Pošto on ne može da je plaća sam prinuđeni smo da prodajemo vrednosti koje smo stekli zajedno jer nam iz banke šalju upozorenja da će uzeti kuću. Ja nikako ne mogu da oprostim suprugu što je mojoj deci uskratio siguran krov nad glavom i normalne egzistencijalne uslove, kao i što je sve uradio bez mog znanja, kao da su prijatelji važniji od nas. Ne mogu da imam odnose sa njim i potajno ga prezirem iako razgovaramo. Smatram ga nezrelim i neodgovornim. Mislim da to ne mogu sama da prevaziđem i stalno se preispitujem trebam li se sa decom vratiti kod roditelja ali nikako da odlučim. Kako da mu to oprostim i da li je to uopšte nešto što se oprostiti treba, ne mogu u sebi da nađem odgovor.
Srdačan pozdrav.

Poštovani,
Problem zbog kojeg Vam se obraćam doveo je sestru i mene u jednu bezizlaznu situaciju i imamo utisak da se vrtimo u krug, šta god da pokušamo da uradimo. U pitanju su naši roditelji i njihov odnos, a samim tim i naš odnos sa njima. Ja imam 43 god, udata sam, imam dvoje dece i lep i skladan brak. Sestra ima 40 god, neudata, radi na prekookeanskom brodu i posle svakih 6 meseci dolazi kući na odmor. Mama ima 65, a tata, 72 godine i od kako sestra i ja znamo za sebe oni se ceo život oko nečeg svađaju i raspravljaju. Tata je inače dijabetičar, skoro 10 godina, ali nije insulinski zavistan. U tom njihovom odnosu sestra i ja smo veoma često bile " tampon zona", svaka na svoj način, kako je znala i umela. Skoro da ne pamtimo duže periode bez trzavica i svađa. Povodi su razni i imamo utisak da im neki poseban povod nije ni potreban. Kao da ne umeju drugačije da žive. Tata je bio ljubomoran i često mami prebacivao, bez razloga, razne stvari. Mama je radila jedno kraće vreme i to često prebacuje tati, jer kaže da joj nije davao da radi dok smo mi bile male. Svađe im često počinju oko sitnica da bi se veoma brzo proširile u veće sukobe i tada se često spominju stvari iz prošlosti, iz nekih prethodnih svađa. Nakon toga mama zaćuti, neće da komunicira sa tatom, ako i progovori onda je gruba. Tata tad pokušava da izgladi situaciju, ulagije se, radi sve što zna da bi njoj prijalo i kad mama malo popusti, nastupi kraće zatišje i onda opet po starom. Sestra i ja u tim situacijama pokušavamo da ih smirimo. Pokušavamo da razgovaramo sa njima, odvojeno, pa onda i sa oboma. Tata tada daje obećanja, mama sumnja, jer zna da to ne traje dugo. Pokušavale smo i sa nekom vrstom pretnji, u smislu da ja neću dolazati kod njh sa decom dok se ne srede, ili da će sestra da iznajmi stan kad dođe na odmor i slične stvari. Jedno vreme sam htela da počnem da izmišljam probleme u svom braku, da vide kako je to, kako se ja osećam, ali nisam uradila. I tako se vrtimo u krug. Veoma smo iscrpljene od svega. Svaka od nas hoće svoj mir i želimo da se posvetimo onome što imamo. Ja porodici, sestra poslu, vezi. Znamo da i oni pate zbog svog odnosa, da nisu srećni. Znamo da nas roditelji vole, da su požrtvovani, ali kako da im objasnimo koliko patimo zbog njihovog ponašanja? Nemojte da mislite da im to nismo rekle. Sve smo pokušale. Ili bar mislimo da jesmo? Gde je granica u odnosima roditelj-dete? Da li smo nas dve pogrešile što smo se mešale u njihov odnos i htele da imamo mir u roditeljskoj kući? Govoromo im da imaju dosta godina i da ostatak života treba što bolje da prožive, a u njihovom slučaju je to sloga, dan bez svađe. Zaboravila sam da kažem da smo kao porodica veoma vezani i zato svi patimo, svako na svoj način. Kako da im pomognemo, kako da se ponašamo sestra i ja? Tata ne bi pristao da ide u neko savetovalište, a mama bi, što mu je i predlagala. Pismo je obimno, ali nisam znala kako na kraći način da objanim celu priču.
Hvala na strpljenju očajne sestre.