Savremene tehnološke i trgovačke mogućnosti, omogućile su kompanijama da nesnalažljive pro...
Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.
Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.
Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.
Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.
Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.
Kod dr Miodraga Stankovića možete zakazati pozivom na broj 063/687-460 ili putem našeg sajta Stetoskop.info.
Poštovani doktore,
prosto ne znam odakle bi počela. Živim u braku za koji sam verovala da je, ništa bolji niti gori od drugih. I suprug i ja smo privrženi deci. Zajedno smo prevalili dosta toga preko glave. Za dvadeset godina braka to je i normalno. Moram spomenuti da smo u brak stupili u 20-oj godini života iz ljubavi. Moj suprug je dosta zatvorena osoba, komunikacija mu nije jača strana. U poslednjih godinu dana je svadljiv i razdražljiv. U pokušajima (a bilo ih je bezbroj) da razgovaram sa njim sklon je da me verbalno vređa i ima potrebu da mi na taj način nanosi bol. Što se tiče bračnog života, njegove potrebe su uvek bile veće od mojih. O tome nikada nismo razgovarali jer se naša komunikacija svede na to da ja iz svega moram da izađem kao krivac. I pored svega živela sam u ubeđenju da je naš brak dobar, sve dok pre nekoliko nedelja nisam saznala da ima ljubavnicu. Kada sam mu rekla i pitala ga šta sada, želeo je da pokušamo ponovo. Progutala sam ponos i pokušala. Naša deca imaju pravo da žive pored oba roditelja, spoznala sam da se moja osećanja i pored svega nisu ugasila. Dve nedelje je naizgled sve bilo kako treba. Trudili smo se oboje i ja sam pomislila da ima nede dok ga nisam zatekla da se ponovo dopisuje sa tom ženom. Sam čin prevare mi nije bio toliko strašan koliko osećaj da me je ponovo slagao. Tada mi je rekao da on ne zna zašto ima potrebu da me stalno gura od sebe, vređa, da ne zna da li ikada više može i da me dotakne. Pitala sam ga takođe da li mu je stalo do te žene. Rekao je da nije. U njegovim očima ja sam postala neko ko ne vredi ništa. Ponudila sam mu da odemo u bračno savetovalište da potražimo pomoć. Rekao je da on prvo želi da ode sam kod neuropsihijatra da vidi šta se to sa njim dešava. Otišao je na nekoliko dana da sabere misli. Ne znam koliko je bitno i da napomenem to da je bio zavisnik od alkohola ali da u poslednjih 12. godina ne pije. I tada se pred kraj ponašao kao lud i pomogla sam mu da to prevaziđemo zajedno, odlazila sam sa njim kod neuropsihijatra i nekoliko meseci je pio i lekove između ostalog i "Oikamid" ako se ne varam. Sada kaže da je on sam rešio da prestane da pije i sam odlučio i rešio problem. Nešto u meni govori da je zapao u krizu i da mu je potrebna pomoć da bi uopšte mogli da rešavamo naše bračne probleme, ali ja jednostavno ne vidim izlaz kada me on neće, i pitam se ponekad da li je on uopšte vredan još jednog pokušaja.