Poštovani doktore,
prosto ne znam odakle bi počela. Živim u braku za koji sam verovala da je, ništa bolji niti gori od drugih. I suprug i ja smo privrženi deci. Zajedno smo prevalili dosta toga preko glave. Za dvadeset godina braka to je i normalno. Moram spomenuti da smo u brak stupili u 20-oj godini života iz ljubavi. Moj suprug je dosta zatvorena osoba, komunikacija mu nije jača strana. U poslednjih godinu dana je svadljiv i razdražljiv. U pokušajima (a bilo ih je bezbroj) da razgovaram sa njim sklon je da me verbalno vređa i ima potrebu da mi na taj način nanosi bol. Što se tiče bračnog života, njegove potrebe su uvek bile veće od mojih. O tome nikada nismo razgovarali jer se naša komunikacija svede na to da ja iz svega moram da izađem kao krivac. I pored svega živela sam u ubeđenju da je naš brak dobar, sve dok pre nekoliko nedelja nisam saznala da ima ljubavnicu. Kada sam mu rekla i pitala ga šta sada, želeo je da pokušamo ponovo. Progutala sam ponos i pokušala. Naša deca imaju pravo da žive pored oba roditelja, spoznala sam da se moja osećanja i pored svega nisu ugasila. Dve nedelje je naizgled sve bilo kako treba. Trudili smo se oboje i ja sam pomislila da ima nede dok ga nisam zatekla da se ponovo dopisuje sa tom ženom. Sam čin prevare mi nije bio toliko strašan koliko osećaj da me je ponovo slagao. Tada mi je rekao da on ne zna zašto ima potrebu da me stalno gura od sebe, vređa, da ne zna da li ikada više može i da me dotakne. Pitala sam ga takođe da li mu je stalo do te žene. Rekao je da nije. U njegovim očima ja sam postala neko ko ne vredi ništa. Ponudila sam mu da odemo u bračno savetovalište da potražimo pomoć. Rekao je da on prvo želi da ode sam kod neuropsihijatra da vidi šta se to sa njim dešava. Otišao je na nekoliko dana da sabere misli. Ne znam koliko je bitno i da napomenem to da je bio zavisnik od alkohola ali da u poslednjih 12. godina ne pije. I tada se pred kraj ponašao kao lud i pomogla sam mu da to prevaziđemo zajedno, odlazila sam sa njim kod neuropsihijatra i nekoliko meseci je pio i lekove između ostalog i "Oikamid" ako se ne varam. Sada kaže da je on sam rešio da prestane da pije i sam odlučio i rešio problem. Nešto u meni govori da je zapao u krizu i da mu je potrebna pomoć da bi uopšte mogli da rešavamo naše bračne probleme, ali ja jednostavno ne vidim izlaz kada me on neće, i pitam se ponekad da li je on uopšte vredan još jednog pokušaja.
Poštovana, bilo je dosta pisama u kojima se pominje bračna prevara koja izaziva snažnu bračnu krizu. Pre nego vam direktno odgovorim potrebno je napomenuti da generalno, postoji razlika u shvatanju bračnog neverstva među polovima. Dakle generalno, muškarci lakše i češće ulaze u takve trouglove, prilaze seksualnim avanturama bezličnije nego žene, ali mnogo teže nego žene praštaju neverstvo. Razlike (a ne opravdavajuće činjenice) imaju biološku i psihološku pozadinu. Biološka leži u činjenici da su muškarci više nagonska, a žene više emocionalna bića, kao i da je opstanak vrste daleko više vezan za aktivnost žena (koje rađaju ograničen broj dece i više brinu o njima) nego za muškarce (koji mogu da oplode na hiljade jajnih ćelija). Psihološki razlozi takođe potiču od nešto niže otpornosti muškaraca na stres nego žena, tako da tenzije u braku obično teže podnosi muškarac jer razlika u hormonima, načinu vaspitavanja muškaraca (učenje pokazivanja emocija, stvaranja bliskih veza i odnosa sa ženama, rešavanje problema) uz nešto jače nagonske potrebe, u mnogome hendikepiraju muškarce da sa emocionalnom napetošću izađu na kraj. Otuda mnogi taj stres smanjuju odlascima na utakmice, pecanje, kafanu, kompjutere, preteranim radom, a često i upuštanjem u vanbračne veze. Moguće je da vaš suprug nije naučio da u bliskim relacijama (kakva je sada sa vama, a ranije možda i sa svojom majkom i možda devojkama pre vas) rešava emocionalne probleme kroz otvorenu komunikaciju. Niste napisali kakav je seksualni život, ali se on u braku inače najkasnije gasi, međutim ako postoji razlika i u seksualnim apetitima, to takođe može biti motivator za kompenzovanje neozadovoljenih potreba. Međutim, da ne bi ovaj odgovor koji piše muškarac, ličio ustvari na zastupanje drugog muškarca, predlažem da zaiste budete istrajni u predlogu da odete u bračno savetovalište i sa bračnim savetnikom otvorili teme od značaja za vaš partnerski odnos, komunikaciju, rešavanje problema, načine izbegavanja rešavanja problema. Možda on i uspe da izađe samostalno iz lične krize o kojoj govorite (kao što je prestao i da pije), ali se pitam na koji način će to uticati na vašu relaciju i vašu krizu u braku, ako vi ostanete po strani i prihvatite ulogu krivca. Srdačno
Pitanje broj: #15909
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 29. 11. 2008.prosto ne znam odakle bi počela. Živim u braku za koji sam verovala da je, ništa bolji niti gori od drugih. I suprug i ja smo privrženi deci. Zajedno smo prevalili dosta toga preko glave. Za dvadeset godina braka to je i normalno. Moram spomenuti da smo u brak stupili u 20-oj godini života iz ljubavi. Moj suprug je dosta zatvorena osoba, komunikacija mu nije jača strana. U poslednjih godinu dana je svadljiv i razdražljiv. U pokušajima (a bilo ih je bezbroj) da razgovaram sa njim sklon je da me verbalno vređa i ima potrebu da mi na taj način nanosi bol. Što se tiče bračnog života, njegove potrebe su uvek bile veće od mojih. O tome nikada nismo razgovarali jer se naša komunikacija svede na to da ja iz svega moram da izađem kao krivac. I pored svega živela sam u ubeđenju da je naš brak dobar, sve dok pre nekoliko nedelja nisam saznala da ima ljubavnicu. Kada sam mu rekla i pitala ga šta sada, želeo je da pokušamo ponovo. Progutala sam ponos i pokušala. Naša deca imaju pravo da žive pored oba roditelja, spoznala sam da se moja osećanja i pored svega nisu ugasila. Dve nedelje je naizgled sve bilo kako treba. Trudili smo se oboje i ja sam pomislila da ima nede dok ga nisam zatekla da se ponovo dopisuje sa tom ženom. Sam čin prevare mi nije bio toliko strašan koliko osećaj da me je ponovo slagao. Tada mi je rekao da on ne zna zašto ima potrebu da me stalno gura od sebe, vređa, da ne zna da li ikada više može i da me dotakne. Pitala sam ga takođe da li mu je stalo do te žene. Rekao je da nije. U njegovim očima ja sam postala neko ko ne vredi ništa. Ponudila sam mu da odemo u bračno savetovalište da potražimo pomoć. Rekao je da on prvo želi da ode sam kod neuropsihijatra da vidi šta se to sa njim dešava. Otišao je na nekoliko dana da sabere misli. Ne znam koliko je bitno i da napomenem to da je bio zavisnik od alkohola ali da u poslednjih 12. godina ne pije. I tada se pred kraj ponašao kao lud i pomogla sam mu da to prevaziđemo zajedno, odlazila sam sa njim kod neuropsihijatra i nekoliko meseci je pio i lekove između ostalog i "Oikamid" ako se ne varam. Sada kaže da je on sam rešio da prestane da pije i sam odlučio i rešio problem. Nešto u meni govori da je zapao u krizu i da mu je potrebna pomoć da bi uopšte mogli da rešavamo naše bračne probleme, ali ja jednostavno ne vidim izlaz kada me on neće, i pitam se ponekad da li je on uopšte vredan još jednog pokušaja.
Poštovana, bilo je dosta pisama u kojima se pominje bračna prevara koja izaziva snažnu bračnu krizu. Pre nego vam direktno odgovorim potrebno je napomenuti da generalno, postoji razlika u shvatanju bračnog neverstva među polovima. Dakle generalno, muškarci lakše i češće ulaze u takve trouglove, prilaze seksualnim avanturama bezličnije nego žene, ali mnogo teže nego žene praštaju neverstvo. Razlike (a ne opravdavajuće činjenice) imaju biološku i psihološku pozadinu. Biološka leži u činjenici da su muškarci više nagonska, a žene više emocionalna bića, kao i da je opstanak vrste daleko više vezan za aktivnost žena (koje rađaju ograničen broj dece i više brinu o njima) nego za muškarce (koji mogu da oplode na hiljade jajnih ćelija). Psihološki razlozi takođe potiču od nešto niže otpornosti muškaraca na stres nego žena, tako da tenzije u braku obično teže podnosi muškarac jer razlika u hormonima, načinu vaspitavanja muškaraca (učenje pokazivanja emocija, stvaranja bliskih veza i odnosa sa ženama, rešavanje problema) uz nešto jače nagonske potrebe, u mnogome hendikepiraju muškarce da sa emocionalnom napetošću izađu na kraj. Otuda mnogi taj stres smanjuju odlascima na utakmice, pecanje, kafanu, kompjutere, preteranim radom, a često i upuštanjem u vanbračne veze. Moguće je da vaš suprug nije naučio da u bliskim relacijama (kakva je sada sa vama, a ranije možda i sa svojom majkom i možda devojkama pre vas) rešava emocionalne probleme kroz otvorenu komunikaciju. Niste napisali kakav je seksualni život, ali se on u braku inače najkasnije gasi, međutim ako postoji razlika i u seksualnim apetitima, to takođe može biti motivator za kompenzovanje neozadovoljenih potreba. Međutim, da ne bi ovaj odgovor koji piše muškarac, ličio ustvari na zastupanje drugog muškarca, predlažem da zaiste budete istrajni u predlogu da odete u bračno savetovalište i sa bračnim savetnikom otvorili teme od značaja za vaš partnerski odnos, komunikaciju, rešavanje problema, načine izbegavanja rešavanja problema. Možda on i uspe da izađe samostalno iz lične krize o kojoj govorite (kao što je prestao i da pije), ali se pitam na koji način će to uticati na vašu relaciju i vašu krizu u braku, ako vi ostanete po strani i prihvatite ulogu krivca. Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima