Imam 32 godine i na proleće planiram venčanje. Moj budući suprug i ja imamo završene ekonomske fakultete, četiri godine smo u vezi i odlično se slažemo. Međutim ja sam nezadovoljna i depresivna. Promenila sam do sada pet poslova i nisam uspela da se izborim ni za svoju poziciju, a ni platu. Sve su to bili uglavnom poslovi sa srednjom školom koji nisu dobro plaćeni. Nemam uticajne prijatelje koji bi mi pomogli da dođem do nekog trajnijeg i kvalitetnijeg posla.S a budućim suprugom je ista situacija. Sve pokušavamo sami da rešimo, jer drugog izbora i nemamo. Ono što mene brine je kako čovek da nauči da živi u takvoj neizvesnosti? Pošto planiram trudnoću, erovatno ću dobiti otkaz, jer radim kod privatnika, a ko zna kada ću naći drugi posao. I kada ću početi da radim u svojoj struci, treba li to da bude sa 40 godina? Naravno tu je i finansijska nesigurnost. Nekada mislim da sam previše ambiciozna i da većina ljudi živi kao i ja. Ipak, ne mislim da su moje želje prevelike, samo želim normalan život. Ne sanjam luksuz. Osećam da živim jedan promašen život, jer vidim da me u budućnosti čeka samo mučenje i neizvesnost.
Kako da pomognem sebi i koje to meni osobine nedostaju da postignem ono što želim? Najgore je što problemi tek predstoje, a ja se već osećam umorno.

Poštovani,
molim Vas za savet, pomoć. Naime, radi se o mom ocu. On ima 58 godina, prirodno je mršav čovek, 1,75 cm.visok, nikada nije imao preko 60 kg. Uvek je imao dobar apetitet i dobro je jeo. Znači, dor.+ručak+večera. Radio je je kao vozač 40 god. radnog staža i 2004 god.odlazi u penziju. Zvanično rešenje dobija 2005god. Zima prolazi sasvim ok. mislim on se dobro osećao i nije imao nikakvu krizu. Medjutim, proleće 2005.god.počinju krize, tipa, kao neko samosažaljevanje, kao strah da sada kada je on otišao u penziju nećemo imati od čega da živimo, pa onda priča, ja sam uradio ovo i ovo, tom i tom, a šta sam dobio za uzvrat. Moj tata je radio u velikom gigantu. Uvek dobro zaradjivao i ima dobru penz., ali baš dobru. Moj brat radi u banci jedan od direktora, znači dobra plata, super položaj, ima 32.god. Ja radim kao ref.spoljnje trgovine, dobra plata kako i položaj, 28 god nisam udata, duga veza i već pred venčanjem. Mama ne radi i nikada nismo imali problema u porod. Inače moj otac je mnogo dobar čovek, jednom rečju porodica koju bih poželela svako da ima. Tada on na inicijativu mog rodjaka koji radi u bolnici, odlazi na sve preglede, gde je sve ok. i naravno otišao je kod neuropsihijatra koji mu je prepisao terapiju nakon koje je njemu bilo dobro. U stvari vratio se u normalu. Nije išao na kontrole, smatrao je sve je ok., pa nema potrebe da ide. Medjutim, prošle godine u martu mesecu, podigao je nešto teško. Kada je posle toga seo da jede počela mu je muka i preznojavanje i nije mogao da nastavi da jede.Od tada kreću problemi. Jutarnja mučnina, nervoza želuca, kao teško disanje. I on kaže da mu je najgore kada leži, jer on ujutru kaže da nema donjeg stomaka i da mu se to sve povuče gore pod dijafragmu. Izgubio mu se apetit. Naravno da smo se uplašili, jer on je na pocetku pričao da mu se pomerio želudac i da mu to stvara mučninu. Išao je da namešta želudac, ali nije mu bilo bolje. Kako kažu jeste se pomerio i kao nameste, ali njemu nije dobro. Posle višenedeljnog ubedjivanja mama na svoju ruku zakaže privatno kod gastro. Radio je ul.želuca kako i celog stomaka, zatim gutao sondu, radio pasaž creva. Hormone na štitnu žlezdu, neki gl. tumor marker i markere na jetru, debelo crevo i ne znam šta još ne. Snimao pluća, krvu sliku i sve je ok. Moram napomenutu da je on sam uzeo na svoju ruku da pije lorazemap od 2,5 mg.ujutru i uveče. Meni nije bilo jasno u svemu tome kada ga ja pitam što pije to on kaže da mu je onda lakše, što meni nije bilo ok., ako je želudac u pitanju. On je tvrdio da mu je to želudac i posle svih tih ispitivanja. Medjutim, na majčino ponovo insistiranje odlazimo po preporuci jedne dobre preijateljice kod neurops.privatno.Ona mu daje terapiju da pije, ali njemu se i dalje javljaju isti simptomi.
Ja bih Vas molila da mi odgov. šta Vi mislite o ovome. Hoću Vaše stručno mišljenje? Šta Vi predlažete, kako i šta dalje, jer mi stvarno ne znamo šta da radimo više!!!
Molim Vas za pomoć! Izvini te na ovakom dugom e-mailu, ali nisam mogla drugačije.
ZABRINUTA

Poštovani,
moja majka ima ozbiljne psihičke probleme, a ja i cela porodica ne znamo kako da joj pomognemo. Naime, prošle godine, posle dugogodišnje bolesti, izvršena joj je transplatacija jetre u inostranstvu. Pre mesec i po dana morala je na novu intervenciju pošto su joj se žučni kanali prilično zapušili. Sve to je uspešno završeno, a sada kada se vratila kući ona upada u neku depresiju i danima plače, odbija hranu. Uvek je bila u centru pažnje zbog teške bolesti - hepatit B i ispunjavali smo joj svaku želju, a to i dalje radimo. Ne znam, dolazim do zaključka da to i nije tako dobro i da smo izabrali pogrešan put da joj pomognemo.
Šta da radimo?

Poštovani,
molim Vas da mi pomognete, tj. mojoj ćerki. Ona ima 19 godina. Bila je kod psihijatra koji joj je odredio dijagnozu F 92. Prepisana joj je terapija Eftil 1/2-1/2-1, Flunisan (20mg) 1-0-0 i Lorazepam (1mg) 1-1-2. Ovu terapiju koristi već 6 nedelja, a nisam zadovoljna kako na nju deluje. Plače nekontrolisano (za razliku od pre primene terapije) stalno joj se spava i koristi svaki slobodan trenutak za to, rastrojena je, koncentracija joj je vrlo slaba, samo bi se ''mazila'' za razliku od pre kada je bila u granicama prihvatljivog za njen uzrast. Dalje, bila je vrlo dobar učenik u gimnaziji, a sada je dobila već nekoliko jedinica, a ne može da uči, a plače zbog ocena jer nema ''snage'' da ih ispravi. Sa njenim prihijatrom se ne možemo konsultovati jer je na subspecijalizaciji i neće biti tu našem gradu do kraja godine. Pored nas roditelja, zabrinuta je i ona sama.
MOLIM VAS koliko je u Vašoj moći ovim putem da nas posavetujete šta da preduzmemo, jer već i njeni vršnjaci primećuju i govore joj da je kao drogirana.
Zahvalna unapred.
S poštovanjem,
Rada

Prošli put sam Vam pisala o mom takoreći psihološkom problemu. Napisala sam Vam da imam problema da kontaktiram sa mužem i da mislim da je to njegova krivica. Ovo kažem, jer pre nego što je on počeo da me izbegava sve je bilo u redu između nas. U početku sam pokušavala da razgovaram sa njim na miran i lep način i da vidimo u čemu je problem. Ali svaki put kad bi ja pokušala on bi mi kratko odgovorio da nije raspoložen . Polako sam počela da se povlačim u sebe i svu tu njegovu hladnoću i odbojnost prema meni krivila sebe. Tek posle nekoliko meseci takvog njegovog ponašanja mene su hvatali ti napadi ljubomore. Jer na početku mu nisam ništa govorila posle nekoliko neuspešnih pokušaja da otvoreno razgovaram sa njim ja sam se povukla. E sada on je onaj stari za koga sam se udala, ali ja imam problem. Ne mogu da ga podnesem sve mi smeta kod njega, a ne želim da mu kažem jer bi se naljutio i sve to potiskujem u sebi. Ali, osećam da je svakim danom sve gore i gore. Imam dvoje dece koji male dece koji nas obožavaju i mene i njega, pa zato i ne razmišljam o razvodu. Kako da pomognem sebi da opet budem ona stara vedra i srećna.
Molim Vas nešto konkretnije.
Unapred se zahvaljujem.