Pozdrav, poštovani doktore! Imam 15 godina,Ja sam skeptična ličnost a pri tome perfekcionista,volim da planiram svoju budućnost i radim sve samo što je korisno za mene :odličan sam đak bavim se sportom a prventveno vodim računa o zdravlju(hrani i piću)hranim se u skladu sa svojom krvnom grupom uzimam sve vitamine ,kalcij,magnezijum...Moj je cilj ustvari biti potpuno zdrav to na prvom mjestu,a zatim uspješan,ta moja skeptičnost ima jednu dobru stranu a to je da nikad neću uraditi ništa što bi za mene bilo imalo opasno,a njena loša strana je upravo razlog zbog kojeg sam se vama obratio za pomoć, naime mene zabrinjavaju razne stvari koje me mogu ugroziti,prvenstveno mislim na zdravlje strepim da ne dobijem neku bolest iako nema šanse ni 0.0001% da obolim a toga postajem tek svjestan kad me uhvati strah za nekom drugom bolešću.Dat ću vam jedan primer:Čujem za neku bolest i odmah to povezujem samnom: npr. sjećam se kad sam bio mali čuo sam da se može dobiti rak ako se zguli mladež i ja to odmah povezujem samnom, znao sam svako malo provjeravati da li su mi svi mladeži na mjustu....,Sada sam najviše ugrožen kako god nešta sasznam ja se prepanem na primer kada sam čuo da ako se proguta dlaka od psa, ako je zaražen ehinokokusom može se čovjek inficirati i onada je to vrlo teško stanje vrši se operacija a čovjek može i da umre.Kada sam to sazno ja sam danima crpio informacije sa interneta da bi se uvjerio da je za to mala šansa, ali i kada sam se uvjerio da to imaju psi isključivo na selima koji jedu meso (živo) od stoke koja mora pritom biti zaražena ,tek,sam se tad malo smirio ali i dalje perem ruke kad god hoću jesti nešto, primer uzeti žvaku, jel razmišljam ko je sve mogao dirati pare a da je na ruci imao jajašce ehinokokusa i tako ga prenjet na moje ruke,tako isto primer za sidu kada sam to saznao prepao sam se i ako sam sve o tome naučio, a prepao sam se jer sam razmišljao da li je cura sa kojom sam se ljubio imala u ustima krvi a ja ranicu pa mi mogla prenje sidu.(IAKO JE ONA MOŽE IMATI SAMO 0,01%),to su sve gluposti kojim se ja opterećujem i koje me prođu kad mi dođe novi problem i tada su mi te stvari jako smješne i pitam se kako je to mene uopšte moglo opterećivati.Ali mene ne opterećuju samo bolesti već i druge stvari ,a što se tiče bolesti opterećuju me samo one koje mogu biti smrtonosne i či se simptomi javljaju dosta kasnije od oboljevanja.(znači moram dosta čekati da bi saznao......)Mene opterećuju stvari samo koje mi mogu život ugroziti na primer čujem za proročanstvo Nostradamusa za 3 svjetski rat i ja se time opterećujem sve dok ne pronadjem dovoljno dokaza da se to neće obistiniti ili dok mi ne dodje novi problem i pod uticajem njega zaboravim ovaj.Ali bojim se i ljudi koji mi zaprjete a dobro znam da mi ništa ne bi učinili. Ja se tješim da je to samo pubertet . Danas sam čuo za bolest hipohondriju i pročitao sam da je to isključivo za one koji se opterećuju bolestima, a ja se opterećujem svime što mi može ŽIVOT ugroziti(samo život) I od muve pravim medvjeda sa bujnom maštom. Ja sam svjestan da moja opterećenja nemaju osnove ni 1 % šanse i da se ne trebam opterećivati ali se ipak opterećujem.Ja bi vas zamolio za pomoć da mi kažete šta mi je činiti čuo sam da se poslije hipohondrije mogu dobiti :paranoja,shizofrenija,a ja sam se posebno prepao paranoidne shizofrenije jer sam slušao na televiziju koliko je to opasno.Možete mi reći kolike su mi šanse da obolim od takve nekakve psihičke bolesti i kakve bi preventne mjere trebao napraviti da do toga ne dodje. ŽELIM SE RJEŠITI OVOG BEZVEZNOG OPTEREĆIVANJA I OSJEĆAM NEKU MOĆ DA SAM KONAČNO NA PUTU DA NADJEM RJEŠENJE I PREVENTNO REAGUJEM ZA BUDUĆNOST I MOLIM VAS DA MI POMOGNETE. HWALA PUNO !!!

Dobar vam dan. Naime imam sina koji je ove godine prvi put otisao na ekskurziju na kojoj mu nije bilo bas lepo . Ima 9 god. Kaze da je tamo bio sam , da nije mogao da dugo zaspi i da je uvece plakao. To se nastavilo i po njegovom povratku . Kaze da zeli da spavamo sa njim , da se boji mraka i da je ponekad tuzan iako je do tada spavao sam u svom krevetu. Preko dana kaze da mu je sve ok. no kada se vreme spavanja priblizi on pocinje da bude tuzan, tj.da se seti ekskurzije i kako je tamo on jedini plakao i da mu je zbog toga krivo.Inace on je dete koje voli da je dobar u svemu, tj.tesko podnosi kada gubi. To vec traje 2,5 nedelje te vas pitam dali bi se trebao obratiti nekom decijem psihologu ili je to normalna pojava za dete njegovog uzrasta . Hvala

Postovani doktore, imam 17 god i problem koji je mozda drugima besmislen ali mene jako muci. Naime moj otac je jako strog ii dok svi iz mog drustva imaju foru za izlazak i do dva ili tri ujutru ja mogu da ostanem u gradu najkasnije do pola dvanest. Prakticno to znaci da uopste ne mogu da izadjem jer svi lokali i svi moji drugovi izalze onda kada ja trebam da se vratim kuci. nebrojeno puta sam razgovarala i razgovarala s njim, ali na kraju bi razgovor zavrsila porazena i placuci, jer on nikako da pristane. Svesna sam da je napolju opasno u to vreme i da nije zdravo za moj organizam, ali ja zelim da bar ponekad izadjem sa drustvom makar do 1. od toliko nerviranja, uzaludnih razgovora i osecaja izolovanosti u drustvu sva se stresem i suze mi odmah polaze na oci cim neko bar malo pocne da razgovara na tu temu. Nerviraju me tudja pitanja zasto ne izlazim i sto svakome trebam da objasnjavam. Osecam da me svi cudno gledaju zbog toga i da me zale sto ne podnosim. Zbog toga sam se jako povukla u sebe i jako sam nesigurna, cutljiva. Cini mi se da je svima dosadno u mom drustvu. Vise zivim u masti nego u realnosti i to me izludjuje. Inace sam vukovac i osnovnoj skoli i sada u srednjoj i stvarno se trudim da pkazem da sam primerna i zrela osoba ali nista ne pomaze i cesto zelim da odustanem od svega i od zivota.. hvala unapred na bilo kakvoj vrsti pomoci

postovani, Imam sina od 11 godina i imam velikih problema. On je pametan decak i odlican ucenik. Ono sto me brine to je njegova agresivnost, odbojnost koju oseca prema meni i dozivljava me kao nekog ko ga mrzi. Cak mi i kaze da me mrzi. Osecam da sam toliko postala nemocna da uticem na svoje dete a on to imam utisak koristi. Suprug ga kad mi kaze tako nesto istuce i onda je sve gore. Govori mi cesto ruzne reci kao da ne shata da to ne treba da radi. Tesko uci u smislu da mu je sve tesko da radi, zaboravlja domace zadatke, kada se potuče u skoli i učiteljica mu kaže da ima smanjenu ocenu iz vladanja na njega to ne utice. Ja i suprug imamo neskladan brak, ali se u poslednje vreme toliko trudimo da sve bude u redu i spustimo loptu, da sa njim razgovaramo svakog dana da mu objasnimo da mora da roditelje postuje i da ne sme da se ponasa tako drsko ni prema roditeljima ni prema drugarima. On to shvata da je samo on ugrozen da je on uvek krivac. Pruzili smo mu sve što je pozeleo, kada dobije nesto bude srecan, ali posle isto nastavlja. Kada nemozemo da mu izađemo u susret tu je galama, negodovanje, svađa. Par puta je rekao kako će da ode od kuce, vodila sam ga kod psihologa, pedagoga, oni kazu da je veoma pametno dete ali njemu ni kazna ni pohvala nista ne znače. Kada dobije po guzi kaze da to njega ne boli i da mu batine ništa ne znace. Nemoguce je razgovarati sa njim u pojedinim momentima. Mnogo se plasim jer sve manje znam da izađem na kraj sa njim a krece i pubertet. Stalno kaze kako ga smaram, kada ga ostavim on ne odnosi domace, kada dobije minuse kaze nece vise i tako sve u krug. Nece da cita ni lektiru ni knjige sve mu je opterecenje a ja ne mogu da pustim svoje dete da bude ravnodusno prema svemu. Trenira ajkido, vodim ga stalno na treninge. stalno mu smeta drustvo koje je puno zajedanja, podrugivnja, ko ima vise i tesko podnosi nepravdu, stalno hoce nesto da istera, tu je na mene ja sam kasno shvatila da to nicemu ne vodi, i hocu njemu na vreme da ukazem da je to uzaludna bitka. Ja sam dete roditelja koji imaju nesrecan brak, otac nam nikad nije posvecivao paznju, stalno sam gledala svađe svojih roditelja, majku kako pati i ostaje u braku zbog nas i nema gde i danas se to nije promenilo, ali ja sam se trudila da budem uz svoju majku i da budem dobro dete, odrekla sam se i detinjstva i mladosti zbog njihovih problema trudeci se da budem most da se ne tuku,svađaju i sl. Sada mi se proslost nastavlja a trudila sam se da budem sve ono što moji roditelji nisu bili prema meni. Naravno po suprugu sam ja kriva za sve, zivimo u zajednici i iskreno ni ja nemam gde. Sada zivim zbog deteta i hocu da ga izvedem na pravi put, s tim da moj suprug stalno insistira na tome da je on vec formorana licnost i da je kasno, ja to necu da prihvatim, ja se menjam i sa 35 godina i stalno se trudim da se prilagodim drugima izgubila sam i sebe, samo svoj zivot ne zivim. Molim vas da mi pomognete i date savet sta da radim, postoji li literatura koju mogu da procitam da mi pomogne da bolje shvatim svoje greske, da mogu da prepoznam sta ga muci i dam mu pravi savet, da primenim nesto sto ce uticati, jer sve sto sam do sada probala dalo je samo privremene rezeltate. Unapred zahvlana. Zabrinuta majka.

Kako bi ste okarakterisati dete koje ide u treci razred osnovne skole, koje je sa osobinama hiperaktivnog deteta, nekomunikativno,dete koje kad dodje u goste ne kaze ni dobar dan, pripija se uz majku i stidi se, zaume neko mesto i gleda tv, rodjen je u osmom mesecu . Pre polaska u skolu bio je u obdanistu, slabo se druzio sa drugom decom, igrao se sam, a na testiranju za skolu nije sklapao recenice.U skoli je dobio dobrog ucitelja, ne seta po ucionici kao na pocetku prvog razreda, dosta stvari se promenilo.Uci sa majkom voli matematiku i engleski koji mu idu vise nego dobro gotovo odlicno ali njegovo uklapanje u drustvo i okolinu koja ga okruzuje nije odgovarajuce njegovom uzrastu. Napominjem da dete ima neku cudnu gojaznost bez obzira na ishranu. Krupniji je od ostale dece. Ide u redovnu skolu a ne u skolu za decu sa posebnim potrebams. Tako da je glavno pitanje kako dete resocijalizovati i usmeriti na osamostaljivanje. Hvala .