Imam 15 godina i sada bi trebalo da krenem u srednju skolu.U osnovnoj skoli sam imala dosta drugarica i drugara,ali van skole ne bas mnogo.Imam taj problem da ne dopustam ljudima da mi se priblize i nikada se necu obratiti prva nekome,ako se ta osoba prvo ne obrati meni i pokusa da ostvari neki kontakt.Inace nisam mnogo stidjiva osoba,ali ne znam kako da ovo prevazidjem i sama ostvarim neki kontakt...Posto ipak krecem u srednju skolu...

> OTAC SAM 13g DJECAKA KOI IMA TIKOVE U RAZNIM OBLICIMA PRVO JE BILO ZMIRKANJE PA JE PRESTO POSLE TOGA ZABACIVANJEM RAMENOM PA JE I TO PRESTO E SADA DRMA GLAVOM TO JE SVE POCELO POSLE NASEG ODMORA KADA JE VIDIO PUNU MASU TURISTA BOJECI SE DA MU SE MLADI BRAT NE IZGUBI MOJE PITANJE DALI TO SE MOZE DOBITI OD SOKA TJ. STRESA. BILI SMO U AUSTIJI TJ.GDJE ZIVIMO KOD DJECIJEG PSIHOLOGA .ON NAM JE REKAO DA JE TO DJECIJA RUZNA NAVIKA KOJA CE BITI PA PROCI MEDUTIM TO TRAJE VEC 6 GOD. MOLIMO VAS ZA POMOC GDJE DA SE OBRATIMO I IMALI LIJEKA ZA TO UNAPRIJED HVALA

Postovani dr Stankovic, kao i sve ocajne majke, i ja sam prvo potrazila pomoc na internetu, a Vi me molim Vas uputite gde dalje. Moj sin ima 8,5 godina. Sa svojim bioloskim ocem ne zivi od njegovih 1,5 god, razvedeni smo. Vidjaju se 2 puta nedeljno (po sat u proseku), jer otac ne moze vise vremena da provodi sa njim. Od njegove 3. god. sa nama je moj drugi suprug, sa kojim imam i devojcicu od 2 god, koji ga zaista voli kao rodjeno dete i maximalno se trudi oko njega, u svakom pogledu. Rodjen je na vreme, kao normalna i zdrava beba. Bio je do polaska u kolektiv - vrtic (3,5 god.) veoma povucen, a onda se "preokrenuo". Postao je hiperaktivan, u pravom smislu te reci! Postao neposlusan, nemiran beskrajno, ne drzi ga mesto, nema paznju, nema koncentraciju... Do polaska u skolu i nekako smo izdrzavali i pripisivali sve njegovoj nezrelosti. Isli smo za onom: "Sve ce to skola dovesti u red!" Od kada je posao u skolu stvari se nisu promenile. Uciteljica je imala prituzbe da je ne slusa, ustaje za vreme casa, dovikuje se sa drugarima, jurca "kao muva bez glave" po hodnicima za vreme odmora, gura drugare...Domaci zaboravlja, knjige ne pakuje sam, nije u stanju da prenese jednu obicnu poruku npr. kada je roditeljski. Ne interesuju ga film, knjige, neke normalne igre koje igraju njegovi vrsnjaci, sport...Zivi u svetu crtanog filma i njegovog omiljenog drugara i to je sve. Postaje pun nekih kompleksa: "Necu tu majicu bez rukava, debele su mi ruke!" Ili pak: "Ne zelim sandale, imam ruzme prste na nogama!" I tada nastaje histerija! Plakanje, dranje, vriska... Kod zubara postane nemoguc: dere se, svadja, histerise... Primetili smo da i dok se igra sa drugarima (ima samo jednog drugara i jednu drugaricu), negoduje cim nije po njegovom i tada je u stanju da napusti igru i sedi kuci sam, jer nije po njegovom! Svoju mladju sestru zna grubo da udari, da joj kaze ruzne reci, da "proklinje sto se rodila", da je mrzi...Tako da smo uvek na oprezu da je ne povredi. Ona, kao i svaka mladja sestra, ga obozava! I trudili smo se da ga njen dolazak na svet sto manje ugrozi, Nismo pokazivali preteranu neznost pred njim, ali smo ga ipak ucili da mu je to sestra i da treba da je voli. Ne dozvoljava joj da priviri u njegovu sobu, a ako to ipak uradi u stanju je da tako zaurla, da uplasi i nas! Ne dozvoljava nikakve prozivke od drugara, odmah burno i besno reaguje i plasimo se da ce povrediti neko dete. Recimo, veceras je tako udario - gurnuo svoju drugaricu na ivicu stola, zato sto ga je nesto isprovocirala! Dete je moglo ozbiljno da se povredi, na srecu nije. Bio je istog momenta kaznjen, ali je sve to kratkog daha. Pocinju ljudi da nas izbegavaju, jer je grub i nasilan. Pocinjem da izbegavam i ja njih, jer se stidim ponasanja svoga deteta i osecam kao los roditelj! Napomenucu, da je veliki emotivac, vezan za nas oboje (ocuha i mene). Jos uvek piski nocu u krevet (vodili smo ga na ispitivanja, nema fizioloski problem - dakle psiholoske je prirode). Mozda sam pisala "s brda s dola", ali razumecete. Zaista sam ocajna. Mi smo zaista jedna normalna porodica, ne svadjamo se, nema grubih reci, zivimo u slozi i harmoniji. Ja imam odlican odnos sa svojim bivsim suprugom. Nikada ni tu nisu pale teske rece ili ne daj Boze tuce, pa da on ima neke traume od toga. Mazen je, pazen i voljen od svih nas. Jedino ima malo nedostatak oca, jer je on sprecen da ga vidja koliko bi zeleo, posto je nedavno zasnovao novu porodicu. Molim Vas dajte mi savet kako da vaspitavam svoje dete? Beskrajne price u nedogled sa njim ne pomazu, kritike, kazne, ukidanja omiljenih stvari, batine ("po guzi")... Osecam da stvari polako izmicu kontroli, a ima samo 8,5 godina. Sta ce biti za koju godinu? Strepim da ga vodim u drustvo, jer ce me opet osramotiti! Mislim da mu treba strucna pomoc. Unapred mnogo hvala.

Poštovani, Moja sestra ima dvoje dece, devojčicu od 3 godine i dečaka od godinu i po dana. Moj sestrić Luka, stalno sisa prst. Njemu je palac non stop u ustima, pa jos kažiprst gurne u jednu od nozdrva. S jedne strane, upoznati smo sa teorijom da deca sisaju prst kada se osećaju nevoljeno, a sa druge strane da im je taj prstić uteha i način da se smire, pa da sisanje prsta ne treba shvatiti kao lošu naviku. Mene brine ova prva teorija. On živi stvarno u porodici gde ima puno ljubavi. Moja sestra i zet se stvarno vole, a svoju dečicu obožavaju. Nikada ih nisu udarili. Ponekad viknu, ali i to je retko. Puno vremena provode sa decom, obzirom da su oboje profesori, pa im je radno vreme kraće od 8 sati. Međutim, obzirom da je moja sestričina Mina jako vezana za svoju mamu, sklona je da Luku izgura iz maminog krila. Kada je bio manji, često ga je udarala bez bilo kakvog razloga. On je jadničak već i navikao, pa nije ni reagovao. Tek bi je ponekad počupao iz sve snage. Da li je moguće da takvo ponašanje njegove sestrice, kao i činjenica da je ona izuzetno ćudljiva i definitivno jača i upornija od njega, mogla da dovede do osećaja nevoljenosti ili sam ja malo predimenzionirala problem sisanja prstića. Inače, u njegov život su aktivno pored mame i tate, uključene i dve bake i ja kao tetka. On je jako dobro dete, izuzetno aktivno i vrlo drago. Voli da grli ljude, oduševljavaju ga male životinje, pogotovo male bebe. Svoju sestricu posebno obožava i imitira, ali je se i plaši. Kada se rasplače, odmah stavlja prst u usta i plač je gotov. Nikada nije histerisao. Šta vi mislite? Da li je ovo samo prolazno, ili mu prstić služi kao sretstvo za smirenje, ili se dete možda stvarno oseća nevoljeno? Pozdrav od tetke

decak od pune 4 godine slabo prica kaze tata mama seka maca a kada odemo kod lekara on nece da prica odmah nista vec kad se malo oslobodi dal treba da idemo kod lekara il sta bi vi predlozili unapred hvala