Postovani doktore, imam 17 god i problem koji je mozda drugima besmislen ali mene jako muci. Naime moj otac je jako strog ii dok svi iz mog drustva imaju foru za izlazak i do dva ili tri ujutru ja mogu da ostanem u gradu najkasnije do pola dvanest. Prakticno to znaci da uopste ne mogu da izadjem jer svi lokali i svi moji drugovi izalze onda kada ja trebam da se vratim kuci. nebrojeno puta sam razgovarala i razgovarala s njim, ali na kraju bi razgovor zavrsila porazena i placuci, jer on nikako da pristane. Svesna sam da je napolju opasno u to vreme i da nije zdravo za moj organizam, ali ja zelim da bar ponekad izadjem sa drustvom makar do 1. od toliko nerviranja, uzaludnih razgovora i osecaja izolovanosti u drustvu sva se stresem i suze mi odmah polaze na oci cim neko bar malo pocne da razgovara na tu temu. Nerviraju me tudja pitanja zasto ne izlazim i sto svakome trebam da objasnjavam. Osecam da me svi cudno gledaju zbog toga i da me zale sto ne podnosim. Zbog toga sam se jako povukla u sebe i jako sam nesigurna, cutljiva. Cini mi se da je svima dosadno u mom drustvu. Vise zivim u masti nego u realnosti i to me izludjuje. Inace sam vukovac i osnovnoj skoli i sada u srednjoj i stvarno se trudim da pkazem da sam primerna i zrela osoba ali nista ne pomaze i cesto zelim da odustanem od svega i od zivota.. hvala unapred na bilo kakvoj vrsti pomoci
Poštovana, adolescencija je period neprekidne borbe između adolescenta u dobijanju što veće autonomije i roditelja u uskraćivanju te autonomije koje je najčešće motivisano potrebom da se zaštiti dete. Ali napominjem roditelja, kao množine, a ne samo jednog od njih. Ukoliko živiš sa oba roditelja, a samo jedan donosi pravila, a ostali ukućani se tim pravilima samo povinuju onda je moć apsolutna, a porodica funkcioniše kao u diktatorskim režimima gde svi trpe uključujući i diktatora koji živi u stalnom strahu od gubitka moći. Naravno, od ovakvog pisanja ti nećeš imati velike pomoći, ali evo i par praktičnih saveta. Ukoliko se dvoje zaglave u komunikaciji ili je ona isključivo jednosmerna, pravilo je: PROŠIRI krug ljudi koji će učestvovati u dogovaranju i odlučivanju. Pre svih drugog roditelja ili staratelja. Time se uvode i principi demokratije koji su supritni diktaturi. Pre toga, bilo bi korisno da svoje prijatelje pozoveš kući da roditelji upoznaju one sa kojima izlaziš, tako da će i stepen opasnosti kojem si izložena "tamo negde napolju" (kao da je Dosije X u pitanju) realnije procenjen. Sa druge strane, neki adolescenti kojima su uskraćeni izlasci dovlače društvo kući sa taktikom da roditeljima dosade pa da oni sami počnu da insistiraju da se ili oni (roditelji) ili on/ona maknu iz kuće. Drugi prave dogovore sa roditeljima koje obaveze i poslove treba završiti preko dana da i se dobili ekstra sati uveče. Neki prave spisak mogućih načina ostajanja duže napolju, pa isprobavaju jednu po jednu alternativu, ali je bitno da se ne zadržavaju na jednoj ponavljajući baš onu neuspešnu taktiku. Možeš i da se raspitaš kako su drugi uspeli da ubede svoje matorce oko izlaska. Osamljivanje, plakanje, nesigurnost je najteža taktika koja podrazumeva prikrivanje diktature oca i nepostojanja taktike u sopstvenom osamostaljivanju koju tvoje društvo očigledno prepoznaje, a pitanjima želi da pomogne. Pozdrav
Pitanje broj: #7158
Postovani doktore, imam 17 god i problem koji je mozda drugima besmislen ali mene jako muci. Naime moj otac je jako strog ii dok svi iz mog drustva imaju foru za izlazak i do dva ili tri ujutru ja mogu da ostanem u gradu najkasnije do pola dvanest. Prakticno to znaci da uopste ne mogu da izadjem jer svi lokali i svi moji drugovi izalze onda kada ja trebam da se vratim kuci. nebrojeno puta sam razgovarala i razgovarala s njim, ali na kraju bi razgovor zavrsila porazena i placuci, jer on nikako da pristane. Svesna sam da je napolju opasno u to vreme i da nije zdravo za moj organizam, ali ja zelim da bar ponekad izadjem sa drustvom makar do 1. od toliko nerviranja, uzaludnih razgovora i osecaja izolovanosti u drustvu sva se stresem i suze mi odmah polaze na oci cim neko bar malo pocne da razgovara na tu temu. Nerviraju me tudja pitanja zasto ne izlazim i sto svakome trebam da objasnjavam. Osecam da me svi cudno gledaju zbog toga i da me zale sto ne podnosim. Zbog toga sam se jako povukla u sebe i jako sam nesigurna, cutljiva. Cini mi se da je svima dosadno u mom drustvu. Vise zivim u masti nego u realnosti i to me izludjuje. Inace sam vukovac i osnovnoj skoli i sada u srednjoj i stvarno se trudim da pkazem da sam primerna i zrela osoba ali nista ne pomaze i cesto zelim da odustanem od svega i od zivota.. hvala unapred na bilo kakvoj vrsti pomoci
Odgovoreno: 02. 07. 2008.Poštovana, adolescencija je period neprekidne borbe između adolescenta u dobijanju što veće autonomije i roditelja u uskraćivanju te autonomije koje je najčešće motivisano potrebom da se zaštiti dete. Ali napominjem roditelja, kao množine, a ne samo jednog od njih. Ukoliko živiš sa oba roditelja, a samo jedan donosi pravila, a ostali ukućani se tim pravilima samo povinuju onda je moć apsolutna, a porodica funkcioniše kao u diktatorskim režimima gde svi trpe uključujući i diktatora koji živi u stalnom strahu od gubitka moći. Naravno, od ovakvog pisanja ti nećeš imati velike pomoći, ali evo i par praktičnih saveta. Ukoliko se dvoje zaglave u komunikaciji ili je ona isključivo jednosmerna, pravilo je: PROŠIRI krug ljudi koji će učestvovati u dogovaranju i odlučivanju. Pre svih drugog roditelja ili staratelja. Time se uvode i principi demokratije koji su supritni diktaturi. Pre toga, bilo bi korisno da svoje prijatelje pozoveš kući da roditelji upoznaju one sa kojima izlaziš, tako da će i stepen opasnosti kojem si izložena "tamo negde napolju" (kao da je Dosije X u pitanju) realnije procenjen. Sa druge strane, neki adolescenti kojima su uskraćeni izlasci dovlače društvo kući sa taktikom da roditeljima dosade pa da oni sami počnu da insistiraju da se ili oni (roditelji) ili on/ona maknu iz kuće. Drugi prave dogovore sa roditeljima koje obaveze i poslove treba završiti preko dana da i se dobili ekstra sati uveče. Neki prave spisak mogućih načina ostajanja duže napolju, pa isprobavaju jednu po jednu alternativu, ali je bitno da se ne zadržavaju na jednoj ponavljajući baš onu neuspešnu taktiku. Možeš i da se raspitaš kako su drugi uspeli da ubede svoje matorce oko izlaska. Osamljivanje, plakanje, nesigurnost je najteža taktika koja podrazumeva prikrivanje diktature oca i nepostojanja taktike u sopstvenom osamostaljivanju koju tvoje društvo očigledno prepoznaje, a pitanjima želi da pomogne. Pozdrav
Pregledajte odgovore po oblastima