Prof. dr Bojana Dimitrijević

"Borba" sa neurotskim siptomima nije laka, cesto i zato sto od strane sredine ili cak i medicinskog osoblja, pacijent nema dovoljno podrske i razumevanja, te mu se nekada prebacuje da preteruje, da je previse okupiran time i da treba da "misli pozitivno". Imate srece da Vas porodica razume i podrzava, ali to nije razlog da previse razgovarate o tome sa njima, bar iz dva razloga: najpre zato sto oni brinu vise ukoliko ih stalno izvestavate o novitetima u vasim smetnjama, a drugo sto pricajuci o tome i Vi dodatno fiksirate misli na zdravstveno stanje, sto ne bi trebalo da bude Vas cilj. Istina je da sada treba snagom volje da se vratite u uobicajeni ritam aktivnosti, i lekovi Vam znacajno pomazu u tome, ali to podrazumeva da istovremeno treba sto manje da analizirate svoje smetnje i da sto manje podrzavate razgovore na tu temu (i o Vasim i o smetnjama ljudi koji pomenu da i oni imaju neke tegobe), a da se sto vise bavite drugim stvarima. Dobra organizacija vremena i sto ispunjeniji dan ucunice da imate manje vremena da se u mislima time bavite, a videcete i sami da sto manje pricate o tome, ili na pitanja zabrinutih odgovarate da Vam je sada dobro, smetnje ce biti sve blaze i redje. Crne misli koje pominjete verovatno nisu toliko intenzivne posto vec sebe opisujete kao saljivdziju i komunikativnog coveka, dakle, nemojte sebe svrstavati u kategoriju depresivnih jer time u svojoj glavi potencirate problem. Ukoliko insistirate na tome da su Vasi problemi veliki, oni ce poceti vremenom da Vam izgledaju jos veci! Nemojte se opterecivati ni tezom da biste mogli povrediti nekog od bliznjih, ukoliko to nije toliko uporna misao koja Vam se javlja. Ukoliko to jeste, postoji mogucnost da Vase smetnje nemaju samo kvalitet anksiozno-deoresivnih smetnji, vec i elemente kompulzivnih misli, za koje je moguce da treba dopuniti terapiju koju uzimate, ali se o tome morate konsultovati sa neuropsihijatrom, odnosno insistirati na tome da imate cesto takve misli, ukoliko su one zaista tako ceste i predstavljaju Vam toliko opterecenje.

Problemi koje opisujete odgovaraju slici anksioznih smetnji, ne toliko u smislu potpune disfunkcionalnosti koju bi podrazumevala fobija, već pre kontinuirane napetosti i nelagodnosti koja Vas onespokojava i čini nesposobnim da relaksirano razgovarate i funkcionišete, a svaka greška koju je u tom stanju lako napraviti, izvor je nove napetosti. Niste napisali da li ste se ikada povodom svog problema javljali nekom stručnom licu. Vaše subjektivno osećanje je, verujem, varijabilno, pa se nekad oko istih smetnji osećate manje opterećeno, a nekada više. Bilo bi veoma korisno za Vas da se javite nekom terapeutu koji bi Vas uputio u tehnike relaksacije kako biste olakšali doživljaj unutrašnje napetosti i pri tom lakše funkcionisali u konkretnim situacijama. Iako sa stručne strane gledišta, Vaše smetnje ne spadaju u kategoriju težih psihičkih smenji, Vaše subjektivno stanje sigurno govori drugačije i verujem da se veoma neprijatno osećate. Niste pomenuli da li je postojao neki događaj ili problem koji biste mogli povezati sa početkom smetnji, ali nije isključeno da je neki spoljašnji ili unutrašnji konflikt isprovocirao početak smetnji. Samim tim, ukoliko biste razrešili taj potencijalni konflikt (koga ne morate aktuelno ni biti svesni) uz pomoć terapeuta, mogli biste bolje kontrolisati eventualno buduće pojavljivanje ovih i sličnih smetnji.

Zaista je interesantno da Vas pitanje staro ovoliko godina jos uvek muci,a li cu ipak pokusati da na njega odgovorim. Dakle, dijagnoza emocionalne neyrelosti ne daje se na osnovu izgleda, vec na osnovu opseznije procene, u okviru koje postoji i obracanje paznje na elemente samopovredjivanja ili tetovaze, koji se smatraju jednim od znakova nize emocionalne zrelosti. Ne samo kada je u pitanju regrutacija, vec i mi u svakodnevnoj klinickoj praksi pitamo pacijente sa li imaju tetovaze, ili oziljke od samopovredjivanja, kao dosta vazan dijagnosticki znak. Smatra se da emocionalno zrela osoba ima u vidu da su to oziljci i tetovaze koje ostaju zauvek, pa se teze odlucuje za takvu vrstu "obelezavanja", odnosno, sami znaci samopovredjivanja ukazuju na visoku napetost koja trazi ventil kroz secenje ziletom ili drugim ostrim predmetima ili gorenje zarom cigarete, a sve to ukazuje u najmanju ruku na elemente izvesne psihicke nestabilnosti. Naravno da je moguce da ste od vremena samonanosenja tih povreda imali dovoljno dug period da sazrete i da budete emocionalno zreli, u skladu sa svojom dobnom grupom, cak i o vreme Vase regrutacije, a posebno dalje tokom zivota, ali su oziljci ipak ostali kao Vase vecito obelezje koje je mozda tada nepravedno prevagnulo u stranu postavljane dijagnoze. Zasto je u dijagnozi stajalo /12 ne znam, jer nikada nisam radila u vojnoj ustanovi i smatram da su to oznake koje su specificno vezane za njihovu klasifikaciju vojnika (jer takve oznake u zvanicnoj klasifikaciji ne postoje), ali moje iskustvo sa ljudima koji su mi pokazivali dokumentaciju ponetu iz vojske je da je kod regrutacije ova kategorija emocionalne nezrelosti vrlo siroko shvacena i da se u nju smestaju sve potencijalne psihicke smetnje, zbog kojih nadlezni smatraju da je sposobnost za sluzenje vojnog roka ogranicena. To bi ustvari trebalo da bude mera zastite i za samog regruta koji mozda nije u stanju da sa lakocom podnese proces adaptacije na zahteve vojnog roka, kao i mera opreza u odnosu na moguce incidentne situacije do kojih bi moglo doci na terenu psihicki posebno osetljive licnosti. Kako god bilo, smatram da je ono sto je zaista vazno kako se Vi sada osecate i cinjenica da se tokom zivota svako od nas menja, pa cak i ako smatrate da Vam je ovakvim rasporedom ucinjena nepravda, nastojte da Vas to vise ne opterecuje jer je, nadam se, dalji tok vaseg zivota pokazao da ste zreli i adekvatni. Pozdrav.

Imam utisak da sa suprugom koju više, kako kažete, ne volite, niste napravili bilo kakvu vrstu pripreme ili dogovora, kao što bi bilo očekivano za ljude koji su već više od četvrt veka zajedno i trebalo bi da se dobro poznaju. Ukoliko je Vaša supruga protiv razvoda, verovatno ipak postoji neki način ili preko neke njoj bliske osobe, da se porazgovara ili učini spremnijom da razume da zajednički život uz mržnju nije ni za nju dobar. Ni Vi, rekla bih, niste postupili najtaktičnije, i stvorili ste situaciju kakva se desila, da i Vaša nova izabranica bude u situaciji da joj bude nelagodno. Pokušajte da razmislite ko bi bila osoba od autoriteta za nju, da sa njom ljudski i razumno porazgovara i da joj ukaže na sve okolnosti, što će možda ublažiti posledice dosadašnjih neprijatnosti. Ovakva situacija ne može se prekratiti po kratkom postupku, a da ne donese neprijatnosti i teškoće.