Poštovana Biljana, 

Postprođajne psihičke smetnje javljaju se češće nego što obično o tome znamo, pa se onim ženama koje se nađu u takvom problemu čini da su jedine kojima se tako nešto dešava, i zbog toga se još teže osećaju. Samim tim što ste iz prethodne krize izašli bez posledica, to je dobar znak da imate stabilno psihičko zdravlje koje se u toj, veoma kompleksnoj situaciji, kratkoročno poljuljalo. Nema garancije ni za jednu porodilju da li će posle porođaja naići postporođajna kriza. Ukoliko je jednom već došlo do toga, postoji mogućnost da se i posle drugog porođaja ponovi, ali može da bude i bez ikakvih psihičkih smetnji. Shvatam da Vam je planiranje trudnoće utoliko teže, ali sada bar imate naznaku da već pre porođaja treba da se obratite psihijatru sa ovim pitanjem da biste, ukoliko do psihičke krize dođe, odmah počeli da uzimate određenu terapiju pa će kriza proći mnogo brže i lakše nego prošli put, ukoliko je uopšte bude. Nastojte da se ne opterećujete toliko razmišljanjem o tome u planiranju naredne trudnoće, jer već znate koliko je zadovoljstvo biti majka, pa kad znate da je već dugo vremena proš otkako ste prevaziči posleporodjajnu krizu, znate da ste dovoljno snazni da i potencijalnu sledecu prevazidjete i da ce sve biti u redu. Važno je da u svemu što planirate imate podršku porodice i svojih bliskih koji će biti uz vas za sve nove obaveze i eventualne probleme koje budete imali, jer ćete tako lakše ući u novu trudnoću i sa manje briga je izneti.

Panični napadi su veoma su teški onome ko ih doživljava, a onima sa kojima živite, ponekad neshvatljivi, pa su neretko skloni da obezvređuju Vaš doživljaj koji panični napad nosi. Vaši simptomi su dobro poznati svima onima koji se suočavaju sa problemom poput Vašeg, sa "strahom od straha", kako bismo mogli nazvati bojazan da do napada opet ne dođe. Mnogi pacijenti se produžavanjem medikamentozne terapije na neki način "štite" od potencijalnog ponavljanja smetnji. Terapiju bi trebalo ukidati postepeno, samim tim što i sami kažete da ste se "navukli" na Xalol. Zato je preporučljivo da se, u ovom procesu postepenog odvikavanja, redovno tokom nekog vremena javljate profesionalcu (psihijatru) koji će postepeno dozirati smanjivanje leka i/ili psihologu sa kojim ćete, kroz psihoterapiju, olakšavati napetost potenciranu novom i za vas zastrašujućom, situacijom, koja je vezana za dobrovoljno "odbacivanje" odbrambene terapije. Verujem da biste se bolje osećali kada biste živeli bez obaveze da svakodnevno mislite o terminima za uzimanje lekova i da biste, ukoliko se pokaže da su lekovi sada nepotrebni, osećali mnogo više samopouzdanja i ličnog zadovoljstva. Zar to nije dobar razlog da pokušate da se oslonite na sopstvene psihičke snage, umesto na lekove? Napominjem da je preporučljivo praćenje od strane stručnjaka za to vreme, kako biste taj krizni period lakše savladali.

Poštovana Vesna,

Vaše pitanje ne sadrži dovoljno podataka na osnovu kojih bih mogla da imam jasniju sliku o tome da li ste do sada pokušavali da ostvarite neku vezu ili ste previše povučeni i na osnovu čega ste doneli zaključak da se do sada nije pojavio neko s kim biste mogli da budete u vezi. Ukoliko ste zatvoreni i stidljivi, možda ne dajete sebi dovoljno mogućnosti da upoznate osobu koja bi Vam odgovarala makar za pokušaj zbližavanja, ako ne za vezu. Možda se u krugovima u kojima se krećete ne nalazi odgovarajući tip ili profil mladića kakvog imate u svojim predstavama željenog partnera. Pogodno je da proširujući krug ljudi sa kojima se najčešće srećete, pokušate da promenite i proširite krug novih ljudi sa kojima tom prilikom možete da dođete u kontakt. Možda se tu nalazi neko zanimljiv? S druge strane, ukoliko imate specifična očekivanja od toga koga biste želeli za partnera, možda Vas ona ograničavaju samim tim što je veoma teško naći realnu osobu koja je ista kao ona iz vaših želja. Nekada nas krutost predstava i očekivanja o tome kakav je partner koga želimo dovodi u situaciju da u onima koje srećemo ne prepoznajemo potencijalne poželjne mogućnosti. Ukoliko Vaš problem nije ni u Vašoj stidljivosti, niti u preteranim očekivanjima, moguća su mnoga druga tumačenja vaše usamljenosti, o kojima bih mogla da komentarišem ukoliko biste mi dali malo više podataka o svom problemu. Hormonski poremećaj koji pominjete je veoma široka kategorija u koju spada mnogo različitih pojavnih smetnji. Ukoliko govorite o prevelikoj gojaznosti ili recimo o pojačanoj maljavosti, to verovatno može biti razlog za vaše povlačenje ili nesigurnost u kontaktima, ali sa samom činjenicom da još niste našli mladića za sebe, ne mora biti povezano.

Autogeni trening je priznata i veoma korisna metoda koja se veoma široko može koristiti kod neurotskih smetnji, pa i kod anksioznih i depresivnih stanja. Nemam informaciju o tome da se kod nas održava takav kurs, ali imate mnoštvo priručnika koji vas uvode u AT, koje su vema razumljive i za obrazovanog laika, pa se možete njima pomoći (iako verujem da ste do sada već takve priručnike i nabavili). Ukoliko smatrate da Vam nije dovoljno to što možete da pročitate, možda će Vam koristiti da se javite u neku od medicinskih ustanova za zaštitu mentalnog zdravlja gde ćete sa neuropsihijatrom/psihologom proći kroz osnovne tehnike AT koje ćete, naknadno sami, lakše primenjivati bez dileme da li to radite na pravi način.

Ako ste upoznati sa psihoanalitičkom teorijom, verovatno prepoznajete u Vašem problemu nešto što potiče iz Edipalnog perioda, odnosno jaku incestuoznu vezanost muškog deteta prema majci, koja se razrešava u prvim godinama razvoja i obično se ne pojavljuje u kasnijim godinama života, bar ne kao ovako otvorena potreba. Da biste razrešili ovaj problem, najbolji put je da se obratite psihoterapeutu psihoanalitičke orijentacije koji će Vam pomoći da razrešite ovaj, kao i druge probleme, koji verovatno postoje, a vezani su za ovaj prvi. Dobri stručnjaci ovog profila postoje na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja u Nišu. Samostalno rešavanje ovakvih teškoća je dosta teško jer podrazumeva duboki rad na sebi.