Pre skoro godinu dana sam počela da imam simptome paničnih napada udruženih sa agorofobijom. To mi se desilo u Beogradu gde sam studirala. Nisam smela da idem sama u prevoz, niti sam smela da idem sama iz kuće, na kraju nisam smela sama da budem ni u kući jer sam se plašila. Manifestacija tog straha je jako udaranje srca, znojili su mi se dlanovi, gušenje, osećaj da ću pasti u nesvest. Obratila sam se psihijatru u Palmotićevoj, ali mi nisu mnogo pomogli. Onda sam se vratila kući i u mestu u kojem živim uz porodicu i momka otpočela lečenje. Posećivala sam psihologa i plus imala i medikamentoznu terapiju, pila sam Flunisan i Ksalol, koje mi je prepisao psihijatar. Sada mi se čini da je sve prošlo, funkcionišem sama i čini mi se da je sve gotovo kao pre, osim što ne smem da putujem daleko negde, ali informišući se o svom problemu saznala sam da može biti recidivirajućeg karaktera, a još je gore što sam se takoreći navukla na Ksalol, iako mi je rečeno da prestanem da ga uzimam, ja se plašim da ću u tom slučaju opet imati tegobe od pre.
Panični napadi su veoma su teškionome ko ih doživljava, a onima sa kojima živite, ponekad neshvatljivi, pa su neretko skloni da obezvređuju Vaš doživljaj koji panični napad nosi. Vaši simptomi su dobro poznati svima onima koji se suočavaju sa problemom poput Vašeg, sa "strahom od straha", kako bismo mogli nazvati bojazan da do napada opet ne dođe. Mnogi pacijenti se produžavanjem medikamentozne terapije na neki način "štite" od potencijalnog ponavljanja smetnji. Terapiju bi trebalo ukidati postepeno, samim tim što i sami kažete da ste se "navukli" na Xalol. Zato je preporučljivo da se, u ovom procesu postepenog odvikavanja, redovno tokom nekog vremena javljate profesionalcu (psihijatru) koji će postepeno dozirati smanjivanje leka i/ili psihologu sa kojim ćete, kroz psihoterapiju, olakšavati napetost potenciranu novom i za vas zastrašujućom, situacijom, koja je vezana za dobrovoljno "odbacivanje" odbrambene terapije. Verujem da biste se bolje osećali kada biste živeli bez obaveze da svakodnevno mislite o terminima za uzimanje lekova i da biste, ukoliko se pokaže da su lekovi sada nepotrebni, osećali mnogo više samopouzdanja i ličnog zadovoljstva. Zar to nije dobar razlog da pokušate da se oslonite na sopstvene psihičke snage, umesto na lekove? Napominjem da je preporučljivo praćenje od strane stručnjaka za to vreme, kako biste taj krizni period lakše savladali.
Panični napadi i agorafobija
Pre skoro godinu dana sam počela da imam simptome paničnih napada udruženih sa agorofobijom. To mi se desilo u Beogradu gde sam studirala. Nisam smela da idem sama u prevoz, niti sam smela da idem sama iz kuće, na kraju nisam smela sama da budem ni u kući jer sam se plašila. Manifestacija tog straha je jako udaranje srca, znojili su mi se dlanovi, gušenje, osećaj da ću pasti u nesvest. Obratila sam se psihijatru u Palmotićevoj, ali mi nisu mnogo pomogli. Onda sam se vratila kući i u mestu u kojem živim uz porodicu i momka otpočela lečenje. Posećivala sam psihologa i plus imala i medikamentoznu terapiju, pila sam Flunisan i Ksalol, koje mi je prepisao psihijatar. Sada mi se čini da je sve prošlo, funkcionišem sama i čini mi se da je sve gotovo kao pre, osim što ne smem da putujem daleko negde, ali informišući se o svom problemu saznala sam da može biti recidivirajućeg karaktera, a još je gore što sam se takoreći navukla na Ksalol, iako mi je rečeno da prestanem da ga uzimam, ja se plašim da ću u tom slučaju opet imati tegobe od pre.
Odgovoreno: 11. 04. 2007.Panični napadi su veoma su teški onome ko ih doživljava, a onima sa kojima živite, ponekad neshvatljivi, pa su neretko skloni da obezvređuju Vaš doživljaj koji panični napad nosi. Vaši simptomi su dobro poznati svima onima koji se suočavaju sa problemom poput Vašeg, sa "strahom od straha", kako bismo mogli nazvati bojazan da do napada opet ne dođe. Mnogi pacijenti se produžavanjem medikamentozne terapije na neki način "štite" od potencijalnog ponavljanja smetnji. Terapiju bi trebalo ukidati postepeno, samim tim što i sami kažete da ste se "navukli" na Xalol. Zato je preporučljivo da se, u ovom procesu postepenog odvikavanja, redovno tokom nekog vremena javljate profesionalcu (psihijatru) koji će postepeno dozirati smanjivanje leka i/ili psihologu sa kojim ćete, kroz psihoterapiju, olakšavati napetost potenciranu novom i za vas zastrašujućom, situacijom, koja je vezana za dobrovoljno "odbacivanje" odbrambene terapije. Verujem da biste se bolje osećali kada biste živeli bez obaveze da svakodnevno mislite o terminima za uzimanje lekova i da biste, ukoliko se pokaže da su lekovi sada nepotrebni, osećali mnogo više samopouzdanja i ličnog zadovoljstva. Zar to nije dobar razlog da pokušate da se oslonite na sopstvene psihičke snage, umesto na lekove? Napominjem da je preporučljivo praćenje od strane stručnjaka za to vreme, kako biste taj krizni period lakše savladali.
Pregledajte odgovore po oblastima