Postovani, u pitanju je moja majka. Ja sam se udala sa 20 g jer sam bila trudna, tada sam pauzirala studije. Rodila sam bebu, zavrsila studije, zaposlila se, rodila drugu bebu. Sada imam skoro 30 godina. Sestra od ujaka se pre neki dan udala sa 17 g, pobegla od kuce, haos opsti. U mom razgovoru sa svojom majkom ona je tu sestru stavila ispred mene, rekavsi da sam i ja kao ona. Mala je spornog morala iako ima tako malo godina. Rekla sam majci da nije lepo sto me na taj nacin vredja. Ona je tada osula paljbu na mene po svim frontovima. Vredjala me, na neki nacin kune moje cerke i da se one tako sutra ophode prema meni. Ne zeli da prica sa mnom, 3 nedelje me nije okrenula telefonom, pod izgovorom da je moja obaveza da nju zovem, prica da je ne postujem, da sam joj puno loseg u zivotu uradila. Kaze da me gajila, sve mi dala itd. Nikad joj nisam naudila, jedini oslonac sam joj bila, uvek joj drzala stranu, svaki dan je zvala kad sam se udala. Ona sada to sve porice. Srce mi se cepa. Imala je jako tezak zivot sa mojim ocem. Pun stresa. Uvek sam je psihicki dizala. Nas konflikt je zapoceo jer je zaboravila da sam ja njeno dete, a ta mala bratanica je kako kaze njena krv. . . Moram jos nesto reci: pre dve godine je umislila da je neko postavio bubice za prisluskivanje po kuci. Svuda je trazila. Nije htela da se javlja na telefon i istu tu malu sto je sad brani, vredjala i kritikovala zbog ponasanja. Mislim da je to neki psihicki problem. Izvinite sto sam ovoliko pisala. Ali verujte, nakon svega, ni ja ne mogu da funkcionisem kako treba. To njeno ponasanje lose utice na mene. Boli me i srce i dusa. I na kraju pocnem i sebe da preispitujem gde gresim. . . Sta da radim? Hvala vam najlepse na svemu. Izvinite zbog opsirnosti. Mada, dva dana da pisem, bilo bi malo

Imam 18 godina. Moj problem je nezdrava, bolesna atmosfera u kući, u tom smislu da imam jako loš odnos sa majkom, a i sa ocem. Stalno se sukobljavamo i svađamo. Koliko god se ja preispitujem, mislim da ipak uzrok problema ne može biti do mene (njihovog deteta) nego do njih. S jedne strane, moja majka jedan dan bi sve učinila za mene, sve mi pomaže, kuva mi sve najbolje, uvek me je štedela od svih kućnih poslova, a onda s druge strane kada dođe do sukoba mišljenja drugi dan ona poludi i krene da psuje, da me kune, da viče po kući, a ja to stvarno više ne mogu da podnesem. Nakon takvih njenih živčanih ispada ja ne mogu danima da se oporavim. Evo i večeras smo se svađale i meni je sad jako loše, sva drhtim i plačem. Ona uopšte ne može i neće da se kontroliše u toj svojoj živčanosti. Ja ponekad ćutim i trpim, i tada ona po pola sata zvoca, i onda kad ja u nekom trenutku puknem i odgovorim joj onda tata krene da mene ućutkuje i govori mi da prestanem, a ja sve vreme do tad ćutim, a njoj ništa ne sme da kaže! Znam da ćete mi reći da dođem kod psihologa, ali kako će mi psiholog konkretno pomoći? Najviše bih volela da ne živim sa njima, ali to je sada nemoguće jer ne mogu sama da se izdržavam, kako da zaradim za samostalan život? Ja ne vidim način da majku promenim, a kako ja u svemu tome da sačuvam sebe i svoje zdravlje i svoj mir? Moram da kažem da u detinjstvu nikada nisam oskudevala ni u čemu materijalnom (ali sada smo u prilično oskudnoj materijalnoj situaciji), dok u emotivnom jesam oskudevala. Roditelji me nikada nisu ni zagrlili ni poljubili, nekako kao da su se stideli toga, stideli se pokazivanja emocija. 

Imam 27 godina i dešava mi se u periodima u toku godina da imam panične napade praćene depresijom. Simptomi su nedostatak energije, strah od ljudi, otvorenog prostora, znojenje dlanova, lupanje i preskakanje srca, osećaj nesvestice, gubitak vazduha. To je sve počelo sa mojih 10 god. kada mi se otac razboleo i preminuo od teške bolesti. Od tada, imala sam veoma težak period iz koga sam uspela da se oporavim i nastavim normalnim životom. Povoljno je uticala promena okoline, jer sam promenila grad kada sam krenula u srednju školu. To mi se godinama nije dešavalo do studija, zbog čega sam kao student koji je bio na budžetu i dao dve godine u roku, pala treću god. Nakon čega sam se ispisala zbog nemogućnosti da plaćam školarinu. Zatrudnela sam i dobila dete, što mi je povratilo energiju. Imala sam veoma težak period opet zbog psihičkog maltretiranja svekrve s kojom smo živeli do pre nekoliko meseci. Priredila nam je pravi pakao, u kom je bilo zaista neizdrživo živeti. Da nekako skratim, počela je opet da me hvata neka vrsta depresije, nedostatka energije, straha, imam tremu kada treba negde da izađem, razmišljam da li će mi se nešto desiti, tražim utehu u svom "skloništu" (kod kuće) , jer doživljavam da me je sramota da me neko vidi u tom stanju panike. Sada je blaže stanje, jer nije još došlo do nekog konkretnog napada panike. Uvek sam se sama izbavljala iz ovakvih situacija, samoanalizom, znam uglavnom šta je uzrok, ali ne mogu ponekad da sprečim posledicu. Volim da imam pod kontrolom većinu stvari u životu, što možda i to još dodatno pogoršava na neki način moje stanje koje se odvija van moje kontrole. Inače sam veoma optimistična osoba što je možda čudno tj. kontadiktorno, društvena, pozitivna, velika podrška svim ljudima kojima to treba, a najviše suprugu. Ja znam da je to zbog stresa i teškog života koji sam iskusila kao mlada, a i sada kako je kriza i posao se teško nalazi. Samo da napišem da sam imala bezbrižno i srećno detinjstvo do trenutka smrti moga oca, koji mi je bio glavna figura u životu. Ovo mi je prvi put da se obraćam nekome u vezi mog problema, jer uvek krizu prebrodim sama, šta god da je u pitanju. Nemam neko konkretno pitanje, možda neki savet, znam da bi razgovor pomogao sa psihologom, ali lekove ne bih nikako konzumirala, jer volim da sam bistre glave, a i smatram da su suvišni. Ja znam da ću se opet vratiti u normalu i da će mi se povratiti energija, ali se pomalo osetim istrošenom u tom procesu. Izvinite na opširnom tekstu, ali mi je trebalo da kažem nekome ko razume ovakvo stanje. 

Poštovani, imam problema sa anksioznošću preko godinu dana. Simptomi su otežan udah važduha i blaga tahikardija 85 u sec. Radim posao u struci, prosjecne plate, a ovi simptomi mi se jedino pojavljuju na poslovnim sastancima, pa sebi izgledam smijesan i nekako se borim sa tim. Idem kod psihijatra ali mi on upućuje psihoterapiju, a jedino može privatno, iako jedini radim u kuci. Napminjem da sam jako mrsav i visok, i to me tisti, volim zene, ali nemam hrabraosti ni jednoj prici, ujedno bio sam najbolji student u svojoj generaciji i imao mnoge nagrade, ali sa svojih 24 godine shvatam da bez ljubavi i intezivnog seksa, tesko mogu vise. Imam problema sa socijalnom interakcijom ali imam iq 122, iako ne smatram sebe nesto pamentnim, kad ne umijem uputiti kompliment djevojci niti imam hrabrosti prici, ne zelim ljubav koliko seks. Ujedno ne pijem, ne pusim, ne drogiram se, jedino na svoju ruku posledljih 2 mjeseca uzimam lexilium pola doze od 1, 5mg. Po prirodi sam hipohondar, valjda zato sto vidim da mnogi su muskulaturno dominantniji od mene i jako sam potisten. Pokusao sam sa meditacijom, fiskulturom, teretanom, knjigama iz popularne psihologije, klasicnom muzikom, jedino sto mi pomaze jesto sopenov noknutno. Ako moyete odgovoritite, ako ne u svakom slucaju hvala sto ste omogucili da kazem svoj problem ljudima koji mnogi vise znaju jer veci strucnjaci od ovih nasih iz pg.

Poštovani, već dva meseca se osećam jako loše. Naime, od kako sam raskinuo prvu emotivnu vezu u svom životu, i pošto se to vrlo loše završilo, probemi su počeli da se nagomilavaju. Prvo sam izgubio jesenje ispitne rokove na fakultetu, bilo kakvu želju za učenjem, ali i druženjima i socijalnim životom uopšte. Prvih mesec dana mi je svako smetao, vršen je pritisak na mene zbog ispita, slabo sam spavao i nisam imao volju ni za šta. U poslednjih mesec dana uspevam da spavam zbog obaveza, ali misli su mi konstno uznemirujuće. Ležem, budim se i po ceo dan mislim na jednu jedinu stvar - svoju prethodnu vezu. Uz to smatram da imam i socijalnu anksioznost koja se jedno vreme smanjila i u poslednje vreme ponovo pojavila, prosto osećam se neugodno i smatram da me svi ljudi gledaju. Kada nisam savladan umorom, potrebno mi je i više sati da zaspim, a snovi su mi puni košmara koje nikada do sada nisam sanjao i ispunjeni su samo jednom osobom. Sada posle nekog vremena mislim da nemam problem sa raskinutom vezom, ali moje konstantno stanje nezadovoljstva primećuju svi oko mene, a po prirodi sam vrlo ozbiljna osoba. Sve to mi smeta u obavljanju svakodnevnih obaveza jer sam odličan student aktivan na mnogim poljima, ali sem bežanja u velike obaveze i samovanja ne izdržavam ni u jednoj drugoj situaciji. Molio bih vas za mišljenje i savet za ponašanje. Lično ne mislim da imam neki klinički oblik depresije, ali ni manifestacije toga mi nisu potpuno jasne. Da li bi poseta psihologu ili psihoterapeutu bile od pomoći?