Imam 27 godina i dešava mi se u periodima u toku godina da imam panične napade praćene depresijom. Simptomi su nedostatakenergije, strah od ljudi, otvorenog prostora, znojenje dlanova, lupanje i preskakanje srca, osećaj nesvestice, gubitak vazduha. To je sve počelo sa mojih 10 god. kada mi se otac razboleo i preminuo od teške bolesti. Od tada, imala sam veoma težak period iz koga sam uspela da se oporavim i nastavim normalnim životom. Povoljno je uticala promena okoline, jer sam promenila grad kada sam krenula u srednju školu. To mi se godinama nije dešavalo do studija, zbog čega sam kao student koji je bio na budžetu i dao dve godine u roku, pala treću god. Nakon čega sam se ispisala zbog nemogućnosti da plaćam školarinu. Zatrudnela sam idobila dete, što mi je povratilo energiju. Imala sam veoma težak period opet zbog psihičkog maltretiranja svekrve s kojom smo živeli do pre nekoliko meseci. Priredila nam je pravi pakao, u kom je bilo zaista neizdrživo živeti. Da nekako skratim, počela je opet da me hvata neka vrsta depresije, nedostatka energije, straha, imam tremu kada treba negde da izađem, razmišljam da li će mi se nešto desiti, tražim utehu u svom "skloništu" (kod kuće) , jer doživljavam da me je sramota da me neko vidi u tom stanju panike. Sada je blaže stanje, jer nije još došlo do nekog konkretnog napada panike. Uvek sam se sama izbavljala iz ovakvih situacija, samoanalizom, znam uglavnom šta je uzrok, ali ne mogu ponekad da sprečim posledicu. Volim da imam podkontrolom većinu stvari u životu, što možda i to još dodatno pogoršava na neki način moje stanje koje se odvija van moje kontrole. Inače sam veomaoptimistična osoba što je možda čudno tj. kontadiktorno, društvena, pozitivna, velika podrška svim ljudima kojima to treba, a najviše suprugu. Ja znam da je to zbog stresa i teškog života koji sam iskusila kao mlada, a i sada kako je kriza i posao se teško nalazi. Samo da napišem da sam imala bezbrižno i srećno detinjstvo do trenutka smrti moga oca, koji mi je bio glavna figura u životu. Ovo mi je prvi put da se obraćam nekome u vezi mog problema, jer uvek krizu prebrodim sama, šta god da je u pitanju. Nemam neko konkretno pitanje, možda neki savet, znam da bi razgovor pomogao sa psihologom, ali lekove ne bih nikako konzumirala, jer volim da sam bistre glave, a i smatram da su suvišni. Ja znam da ću se opet vratiti u normalu i da će mi se povratiti energija, ali se pomalo osetim istrošenom u tom procesu. Izvinite na opširnom tekstu, ali mi je trebalo da kažem nekome ko razume ovakvo stanje.
Vi nikada do sada nista popričali sa stručnim licem o takvoj vašoj pretranoj vezanosti za figuru oca, a to bi bilo od pomoći jer, iako Vi sami nekako izlazite na kraj sa Vašim problemima anksioznosti i depresije, ipak u tome trošite puno energije, a da pritom niste našli pravi uzrok svojih strahova. Vi možete izabrati da tako radite i dalje i da sačekate momenat kada će simptomi da se smanje, ali ako želite stvarno sebi pomoći onda je potrebno da se posavetujete sa stručnjakom. Ako u bilo čemu preterujemo posledice su evidentne. Vi imate psihičku snagu, ali je nužno da naučite i tehnike psihološke samopomoći što možete na psihoterapiji isključivo.
Depresija nakon smrti oca
Pregledajte odgovore po oblastima