Imam 18 godina. Moj problem je nezdrava, bolesna atmosfera u kući, u tom smislu da imam jako loš odnos sa majkom, a i sa ocem. Stalno se sukobljavamo i svađamo. Koliko god se ja preispitujem, mislim da ipak uzrok problema ne može biti do mene (njihovog deteta) nego do njih. S jedne strane, moja majka jedan dan bi sve učinila za mene, sve mi pomaže, kuva mi sve najbolje, uvek me je štedela od svih kućnih poslova, a onda s druge strane kada dođe do sukoba mišljenja drugi dan ona poludi i krene da psuje, da me kune, da viče po kući, a ja to stvarno više ne mogu da podnesem. Nakon takvih njenih živčanih ispada ja ne mogu danima da se oporavim. Evo i večeras smo se svađale i meni je sad jako loše, sva drhtim i plačem. Ona uopšte ne može i neće da se kontroliše u toj svojoj živčanosti. Ja ponekad ćutim i trpim, i tada ona po pola sata zvoca, i onda kad ja u nekom trenutku puknem i odgovorim joj onda tata krene da mene ućutkuje i govori mi da prestanem, a ja sve vreme do tad ćutim, a njoj ništa ne sme da kaže! Znam da ćete mi reći da dođem kod psihologa, ali kako će mi psiholog konkretno pomoći? Najviše bih volela da ne živim sa njima, ali to je sada nemoguće jer ne mogu sama da se izdržavam, kako da zaradim za samostalan život? Ja ne vidim način da majku promenim, a kako ja u svemu tome da sačuvam sebe i svoje zdravlje i svoj mir? Moram da kažem da u detinjstvu nikada nisam oskudevala ni u čemu materijalnom (ali sada smo u prilično oskudnoj materijalnoj situaciji), dok u emotivnom jesam oskudevala. Roditelji me nikada nisu ni zagrlili ni poljubili, nekako kao da su se stideli toga, stideli se pokazivanja emocija.
U pravu ste kada kažete da Vi ne možete promeniti svoje roditelje. Takođe, svesni ste da Vam nisu pružali ili pak nisu umeli da pruže dovoljno topline i ljubavi, dok materijalno niste oskudevali. Verovatno da ni oni sami nisu sebe bezuslovno voleli, pa zato ni Vama to ne mogu da pruže. Potrebno je da ih prihvatite takve kakvi oni jesu, ali da se istovremeno i naučite zaštiti od izliva besa i agresivnosti upućenih ka Vama onda kada stepen njihove napetosti toliko naraste da ste im Vi (pogotovu majci) najlakša meta. Sve ovo nije Vam lako postići jer ste i sami u osetljivim godinama puberteta. Ipak, pokušajte da iznađete način tako što ćete se što više baviti nečim što volite, družiti se više sa vršnjacima, baviti se sportom i sl. Takođe, ako je ikako moguće, zaposlite se negde bar privremeno kako biste se okupirali radom i prestali da razmišljate o nima. Dođite na razgovor kod pshologa ako ovo ne uspe.
Ja imam 17 godina i ne mogu da podnesem moje roditelje niti bilo koga u kući, najmlađa sam i najviše se iskaljuju na meni. Imam brata i odvajaju nas, ja stvarno njega volim i nemam ništa protiv njega, dok sa druge strane svi u kući nas odvajaju - ja sam najgora, a on je najbolji... A po čemu? Po tome što on ne izlazi iz sobe, a ja sam sa njima stalno. Majku ne mogu da podnesem više, plačem svako veče. Brat mi se oženio i svi gledaju na njih dvoje kao u Boga. Ako u cjeloj kući isprljaju sve suđe ili nešto drugo, ja sam kriva ako nije oprano. Ja sam za sve kriva, pa evo i večeras očistila sam koliko sam mogla, preumorna sam, spavala sam a i učila. Nisam pomjerila neki veš sa poda i onda su krenuli da se deru oboje na mene. Ne mogu više da ih podnesem, kunem se. Niko ne vidi moje suze, niti bilo šta. Svi vide moju lošu stranu, svađam se sa majkom stalno jer ne mogu da je podnesem prosto. Pitam se zašto me je rodila ako će nas odvajati, a ona to radi najviše! To me boli, ubija me to ali svi misle ti si ljubomorna, ti si bezobrazna, ti si odvratna. Zašto niko ne može da shvati kako me to boli? Eto snajka je vidjela jedina da nas odvajaju i upitala je majku:Zašto to radiš? Ona je samo iznenađeno i pomalo začuđeno pogledala i odgovorila joj:Niko ne odvaja,ona je samo ljubomorna. Znate kako zaboli kada majka kaže mi smo više gledali da pravimo njegov rođendan nego njen, što zaista i jeste tako, meni za rođendan 2-3 drugarice, a njemu 15 ljudi. Gdje je tu pravda? Razmišljam samo da idem od kuće, stvarno i zaista. Guše me ovi zidovi, nemam više ni svoju sobu. Dala sam je bratu kako bi imali svoj mir, a ja…dole sam nesrećna i tužna i povređjena jako, a niko to ne vidi…
Loš odnos sa roditeljima
Komentari na pitanje: #141107
Ja imam 17 godina i ne mogu da podnesem moje roditelje niti bilo koga u kući, najmlađa sam i najviše se iskaljuju na meni. Imam brata i odvajaju nas, ja stvarno njega volim i nemam ništa protiv njega, dok sa druge strane svi u kući nas odvajaju - ja sam najgora, a on je najbolji... A po čemu? Po tome što on ne izlazi iz sobe, a ja sam sa njima stalno. Majku ne mogu da podnesem više, plačem svako veče. Brat mi se oženio i svi gledaju na njih dvoje kao u Boga. Ako u cjeloj kući isprljaju sve suđe ili nešto drugo, ja sam kriva ako nije oprano. Ja sam za sve kriva, pa evo i večeras očistila sam koliko sam mogla, preumorna sam, spavala sam a i učila. Nisam pomjerila neki veš sa poda i onda su krenuli da se deru oboje na mene. Ne mogu više da ih podnesem, kunem se. Niko ne vidi moje suze, niti bilo šta. Svi vide moju lošu stranu, svađam se sa majkom stalno jer ne mogu da je podnesem prosto. Pitam se zašto me je rodila ako će nas odvajati, a ona to radi najviše! To me boli, ubija me to ali svi misle ti si ljubomorna, ti si bezobrazna, ti si odvratna. Zašto niko ne može da shvati kako me to boli? Eto snajka je vidjela jedina da nas odvajaju i upitala je majku:Zašto to radiš? Ona je samo iznenađeno i pomalo začuđeno pogledala i odgovorila joj:Niko ne odvaja,ona je samo ljubomorna. Znate kako zaboli kada majka kaže mi smo više gledali da pravimo njegov rođendan nego njen, što zaista i jeste tako, meni za rođendan 2-3 drugarice, a njemu 15 ljudi. Gdje je tu pravda? Razmišljam samo da idem od kuće, stvarno i zaista. Guše me ovi zidovi, nemam više ni svoju sobu. Dala sam je bratu kako bi imali svoj mir, a ja…dole sam nesrećna i tužna i povređjena jako, a niko to ne vidi…
Pregledajte odgovore po oblastima