Sabina Karadinović: Dijabetes me je usmerio da postanem osoba kakva sam danas

Većina nas je preležala boginje bez po muke i s pokojim ožiljkom, koji nas podseća na period detinjstva i uporne pokušaje naših majki da nam sklone ruke s lica sprečavajući nas da se raskrvarimo od siline češanja. Ali šta se dešava onda kad stvari pođu nepredviđenom putanjom i kad ožiljak od boginje nije vidljiv golim okom?

Još kao malena petogodišnjakinja, Sabina Karadinović je saznala da boluje od dijabetesa tip 1. Ona je danas profesionalna rukometašica i diplomirani defektolog, uprkos dvadesetogodišnjem savezniku - dijabetesu.

Ovčije boginje - izazivač dijabetesa

Verovatno se svi sećamo vremena kad su boginje počele da se šire u vrtiću u koji smo išli. Naše majke bi nas tad baš namerno slale u vrtić da bismo ih što pre dobili i preležali, dok smo još deca. Upravo tako je postupila i Sabinina mama, pa su ubrzo i Sabina i njena mlađa sestra dobile boginje. Međutim, na nju su boginje delovale na drugačiji i neuobičajen način. Njena sestra je dobila osip po telu, kao što je bilo očekivano, dok Sabina nije dobila ni jednu jedinu tačkicu. Iako je nastavila da se kreće među inficiranom decom, na njoj se nije primetio nijedan simptom boginja. 

Sve se okrenulo naglavačke kad je njenoj sestri infekcija prošla, a Sabina je počela da dobija veoma čudne tegobe. Naime, pila je mnogo vode, čak i po 5 litara na dan. Osećala je vrtoglavice i mučnine, ali kao petogodišnje dete, nije znala šta je zapravo u pitanju. U roku od mesec dana, izgubila je 10kg i to je bio alarm njenoj majci, koja je počela ozbiljno da brine o zdravlju svog deteta.

"Jedne noći, oko 3 ujutru, probudila sam se, jer sam imala jako veliku potrebu za vodom. Mislim da sam bila u stanju da popijem 2L odjednom." - rekla nam je Sabina. "Odmah tog jutra, mama i tata su me odveli na Institut za majku i dete gde su mi izmerili šećer. Zapanjujuće za sve nas, rezultat je bio 38.9 mmol/L. Posle brojnih ispitivanja, utvrdili su da je virus koji je kod druge dece izazvao bezazlene boginje, meni zapravo oštetio pankreas. Nije bilo vremena za čekanje - odmah su me hospitalizovali i tamo sam ostala čak 3 meseca."

'Drago mi je što sam dijabetes dobila kao dete'

Prvi pokušaj terapije nije dobro prošao. Sabina je loše reagovala na insulin koji joj je propisan i šećer u krvi je bio veoma nestabilan. Kako kaže, tada se osećala vrlo malaksalo, nervozno i nije imala energiju koja joj do tada nije manjkala i bila sastavni deo nje i njenog odrastanja. Uz sve to, bila je jako mršava, a mučnine su je pratile svakog dana. U jednom trenutku počeo je da joj slabi i vid: 'Napokon smo promenili doktora i otišla sam kod dr Zamaklar u Kliničkom centru koja mi je odmah promenila terapiju. Stanje je napokon stabilizovalo.'

Sabinina mama i ona su, s prekidima, 6 meseci ostale u Centru za osobe s dijabetesom u Bukovičkoj banji, gde su učile kako se daje insulin i kako će im život izgledati. Uporedo s tim, njena mama je dala sve od sebe da se samostalno edukuje i čita o dijabetesu što više može, kako bi mogla da olakša svojoj ćerkici odrastanje: 'Mama i ja smo mnogo razgovarale o ovoj temi od prvog dana. Ona mi je pomogla da shvatim ozbiljnost situacije, ali tako da se ne osećam usamljeno i drugačije od druge dece. Nikad mi nije branila da, na primer, pojedem parče torte kad idem na rođendan. Sećam se da bi mi rekla da slobodno pojedem torte koliko želim, ali da kad dođem kući obavezno kažem koliko sam i šta sam jela da bi znala koliko insulina treba da mi da i od čega mi najviše skače šećer. Na taj način smo i ona i ja zajedno učile kako se s dijabetesom živi.'

Kako nam je rekla, život sa šećernom bolešću ju je naučio odgovornosti: 'Tačno znam kako mi dan počinje i kako se završava. Majka me je naučila, ne samo kako da dam sebi insulin, nego i kako da prihvatim to kao nešto normalno. Smatram da uopšte nije loše što sam bila veoma mala kad sam dobila dijabetes. Da sam ga kasnije dobila, kao adolescent, nisam sigurna kako bih se snašla. Kao dete mnogo lakše usvojiš nove navike.'

Majčinska ljubav ne poznaje granice

'Najviše u svemu ovome sam zahvalna svojoj majci. Ne mogu da Vam opišem koliko se trudila - noćima je spavala pored mene, učila, čitala knjige, spremala zdravu hranu... Odmah je prihvatila moje stanje i svemu me je naučila.' - naglašava nam.

'Iako mi mama nikad nije ništa branila, nisam radila stvari koje bi mene dovele u opasnost. Sama sam uvidela da kad vodim računa, osećam se i izgledam dobro.'

Za razliku od Sabinine mame, njen otac je teže prihvatio njeno stanje: 'Teško mu je palo ovo saznanje. Nije znao šta je dijabetes do tada. Ja sam njegovo prvo dete, pitao se - kako je moguće da budem bolesna? Nikada nije mogao da prihvati da ću doživotno primati insulin, za njega je to bila katastrofa. Iskreno mi je nedostajala njegova podrška, ali je dobro što sam je od svih ostalih u svojoj okolini imala.'

'Ne očekujte razumevanje bez transparentnosti'

'Imala sam sreću da su profesori u osnovnoj i srednjoj školi razumeli kroz šta prolazim. Moja mama je od prvog dana bila vrlo transparentna, čak je otišla kod nastavnika fizičkog, rekla da imam šećer i objasnila mu kako funkcionišem, kako ne bi došlo do padova šećera. Bila sam disciplinovana, nisam izbegavala fizičko, ali sam znala da prepoznam kada i šta mogu da radim, a profesor je to dobro razumeo.' - rekla nam je, sećajući se najlepših, školskih dana.

Još tada je shvatila da posle svakog obroka mora da bude fizički aktivna, da preskače vijaču 15-20 minuta, da vozi bicikl ili da prošeta napolju: 'Već tada sam otkrila vezu između šećera, insulina i fizičke aktivnosti.'

'Nikad nisam imala problem s davanjem insulina u školi, niti na bilo kom drugom javnom mestu. Nisam izlazila s časova da bih to obavila, svi su oko mene znali šta radim. Ne ustručavam se oko ovakvih stvari, to je nešto što je potpuno normalna stvar, a bez koje ja ne mogu da živim.'

'Dijabetes me je usmerio da postanem osoba kakva sam danas'

Za razliku od drugih tinejdžera, koji su prolazili svoje buntovničke faze, Sabila je bila veoma odgovorna i samosvesna. 'S obzirom na to da sam naučena da ne uskraćujem sebi ništa na silu, razvila sam dobar odnos sa onim što unosim u sebe. Zbog toga nikad nisam ostajala željna bilo čega. Kada bih izlazila, znala sam da sebi moram da dam malo više insulina ukoliko odlučim da popijem čašu pića. Tako sam isprogramirana od malena i to sam prihvatila kao normalan način života. Dijabetes me je usmerio da postanem osoba kakva sam danas - dobro organizovana i brižna prema sebi.'

'Dijabetes me je naučio da preispitujem svoje odluke i da upoznam sebe bolje i to ne samo kada govorimo o šećeru, već i onome što je u glavi - šta osećam i mislim i gde je moje mesto u ovom svetu. Imam utisak da bez njega ne bih naučila o životu dobre lekcije, ne bih imala ograničenja i na tome sam mu zahvalna.'

Rukomet - ljubav na prvu loptu

Sabina je počela da trenira taekvondo kada je imala 6 godina i bila veoma uspešna u tome - čak tri godine zaredom je bila prvak države. Klub se u jednom trenutku preselio, a roditelji nisu imali vremena da je vode na treninge i zbog toga je prestala da trenira: 'Mlađa sestra je jednog dana posle škole donela letke jednog rukometaškog kluba. Tada sam rekla sebi da bih volela da probam. U rukomet sam se zaljubila posle prvog treninga. Već sledeće godine sam pozvana da igram za reprezentaciju i tu sam se zadržala 3-4 godine. Nažalost, imala sam probleme s devojkama koje su igrale sa mnom. Kada su shvatile da sebi dajem insulin, pričale su da se drogiram. Iako je to bilo veoma ružno, nikada to nisam uzimala k srcu. Svoje nevaspitanje su ponele od kuće i to je isključivo njihov problem.'

Tokom studija, Sabina je radila u teretani i uporedo trenirala rukomet. Shvatila je da joj režim ishrane ljudi koji dolaze na treninge u teretanu izuzetno prija i da joj se performans poboljašava kada pre treninga pojede ugljene hidrate, koji sprečavaju padove u šećeru tokom fizičke aktivnosti. I danas, kada je zvanično trener u teretani i nakon 15 godina profesionalnog bavljenja rukometom, ona tačno zna kako i šta da jede u zavisnosti od intenziteta i učestalosti treniranja, ali se nepredviđene situacije uvek mogu desiti: 'Ne mogu da kažem da mi se nije dešavalo da mi šećer, na primer, tokom utakmice, padne, ali mi je komunikacija s trenerom zato odlična. Samo jedna reč je dovoljna i on bi znao šta mu je činiti. Često mu stavim u džep čokoladicu i stoji kod njega za vreme utakmice, za svaki slučaj.'

'Na igranje rukometa mnogo utiče psiha. Nekad ne možeš da proceniš da li je u pitanju pad šećera ili samo zamor. U nekoliko navrata se dešavalo da mi usred utakmice padne šećer, ali bih u tim momentima sebe ubedila da sam dobro i nastavljala bih da igram. Uvek odigram celu utakmicu.'

Sabina nam je rekla da je pre 6 meseci sam došla iz Austrije, gde je igrala za tamošnji rukometaški klub Feldkirch. Opisala nam je da postoje određeni problemi s kojima se susretala: 'Sa sobom u inostranstvo možete da ponesete terapiju za samo 3 meseca, najviše. Za 7 dana treba da idem u Dubai i ponovo ću se suočiti s tim problemom. Čak nisam ni sigurna da li tamo postoji baš ovaj insulin koji ja koristim, a meni je upravo on neophodan. To zapravo predstavlja jedino ograničenje za odlazak.'

'Ni zbog čega se ne kajem'

Kako nam je rekla, davanje insulina za nju ne predstavlja bilo kakvu zagonetku. U potpunosti joj je jasno kako ishrana i tipovi insulina deluju na njeno telo. Prima ga 4 puta dnevno, a ponekad i 3, kada ima intenzivnije treninge: 'Pre 2 meseca sam bila na kontroli kod endokrinologa. Ponudila mi je da stavim insulinsku pumpu, ali meni je šećer stvarno dobar, te mi nije potrebna sada. Moj problem s pumpom je taj što ona sama dozira, a ja se komfornije osećam kad to radim za sebe. Moje doze i jedinice zavise od toga da li ću u toku dana imati 2, 3 ili nijedan trening, a to pumpa ne može da zna. Zato mi uopšte ne smeta bockanje - igle su malene, svoje stanje držim u sopstvenim rukama i osećam se odlično.'

'Ne kajem se ni zbog čega u svom životu - sve greške koje napravim i sve odluke koje donesem, to uradim svesno. Najvažnije mi je da sam srećna i da sam dobro, a dijabetes me ne sprečava da živim baš kao i svi drugi.'

Sabinini prijatelji je cene i poštuju kad vide kako uklapa svoje obaveze i životni stil. Rekla nam je da ljudi ne mogu da veruju kad shvate da ona uopšte nema potrebu za nezdravom hranom ili slatkišima: 'Jednostavno je - kad mi se nešto jede, ne ustručavam i pojedem. Osim što nemam neku potrebu za tim stvarima, volim i lepo da izgledam, što nikako ne može da se slaže s nezdravim životom. Više mi se isplatim da se pravilno i zdraov hranim - mene je to dobitna situacija.'

'Svoje zdravlje možemo sačuvati sitnim promenama'

Kada smo je pitali zašto je važno držati dijabetes pod kontrolom, ona nam je rekla: 'Dijabetes  je tihi ubica i to je veoma važno imati na umu. Pogoršanja se dešavaju postepeno, pa je to nekad teško i primetiti. U jednom periodu, kada sam manje vodila računa, pogoršao mi se vid i dobila sam naočare. Kada se šećer kontroliše, mnogo se bolje osećaš i to te gura dalje da nastaviš s donošenjem dobrih odluka. Onda kada je šećer loš, čoveku ni do čega nije - nije nam do šetnje, druženja, izlazaka... Zato je važno držati dijabetes pod kontrolom - da bismo imali normalan život, bili srećni i zadovoljni, a verujte mi, to je veoma jednostavno. Danas se osećam kao da nemam šećer - za mene ograničenja ne postoje. Sve dok od mene same zavisi moje dobrostanje i zdravlje i dokle god ga mogu držati u svojim rukama, neće biti bilo kakvih problema.'

'Ljudi treba da shvate da je veoma loše opterećivati se oko bolesti i ne prihvatiti je kao nešto sasvim normalno. Ograničenja mogu biti psihički teška, ali vremenom, uz dobre i zdrave navike će se organizam i sam izboriti s nekim stvarima. U mom slučaju, ukoliko pojedem čokoladicu, šećer će porasti tek malo i ubrzo se sam od sebe spustiti.' - rekla nam je Sabina. 

'Bilo ko može dobiti dijabetes - veoma često je skrivena bolest. Ukoliko primetite bilo kakve sumnjive promene, javite se stručnjaku i ako se otkrije dijabetes, što pre počnite da se bavite sportom koji vama prija. Mnogi ljudi s dijabetesom beže od fizičke aktivnosti i plaše je se, a ne shvataju da od nje mogu dobiti samo benefite. Nekada svoje zdravlje možemo sačuvati nekim vrlo sitnim promenama.'