Bojana Jovanović: Dijabetes je veliki životni učitelj

'Mlada je duša mekom vosku podobna.' - Dositej Obradović, "Život i priključenija"

Svi znamo da se navike stvaraju kad smo mali. Tada je, poput vrućeg voska, lako uklopiti dete u kakav god kalup da mu postavimo. Majke i očevi nas uče kako da držimo kašiku, viljušku i nož, kako se vezuju pertle i vozi bicikl. Poznato je da još kao deca stičemo navike i u ishrani. Sve to što smo tada naučili, najverovatnije ćemo primenjivati čitav život. 

Upravo zato se smatra da je dijabetes tip 1, kada ga dobiju deca, mnogo lakše podneti. Iz jednog kalupa u drugi je lako pretopiti se, dovoljno je samo zagrejati vosak. Međutim, kako se dijabetes tip 1 podnosi onda kada se vosak polako pretvara u gvožđe?

'Prve simptome sam dugo gurala pod tepih'

U Bojanin život je dijabetes ušao mnogo pre nego što joj je on dijagnostikovan: 'Te 2018. godine, bila sam na ekskurziji s odeljenjem. Već tada sam krenula da primećujem da se nešto čudno dešava, što baš ne liči na mene. Bila sam veoma umorna nakon što sam se vratila kući, a to definitivno nije zato što je ekskurzija bila bog zna koliko naporna. Moji roditelji su primetili takođe da nešto sa mnom nije u redu. Mnogo sam spavala i koliko god da sam provela vremena odmarajući i spavajući, nikako nisam mogla da se odmorim. Bila sam malaksala, bezvoljna i veoma žedna. Konstantno sam pila vodu i nikako nisam mogla da utolim žeđ. Osećala sam se kao da voda samo prolazi kroz moje telo i da ono uopšte ne uzima vodu koju pijem, jer bih malo-malo išla u toalet. Koliko god da sada znam da su ovi simptomi očigledno simptomi hiperglikemije, tada sam to gurala pod tepih, plašeći se onoga što zapravo može biti po sredi.'

Prošlo je nekoliko nedelja, a ovi problemi se nisu poboljšali. Bilo je vreme da se povodom ovoga nešto uradi, te je Bojana 4. decembra otišla da proveri krvnu sliku: 'Sećam se da su mi rekli da dođem sutradan po rezultate, ali su me istog dana pozvali iz laboratorije i rekli da hitno moram da dođem. Tada sam se zaista uplašila, nisam znala šta me čeka kada se pojavim tamo i šta će mi reći. Kada sam došla po svoje rezultate, hitno sam poslata na Institut za majku i dete, jer su rezultati krve slike bili užasni.'

'Dok sam išla do Instituta, svašta mi se motalo po glavi, bila sam u velikoj panici, a kada su mi rekli šta je u pitanju, da je 'samo' šećer povišen, laknulo mi je. Nisam bila svesna koliko će mi se samo život promeniti i da je dijabetes sve, samo ne, "samo šećer". Nisam znala šta me čeka zapravo i šta to sve podrazumeva život s dijabetesom.'

Prvi susret s dijabetesom donosi usamljenost

Bojana je hospitalizovana na Institutu za majku i dete jer je bilo neophodno uvesti joj terapiju koju će koristiti od tog momenta, pa do kraja svog života: 'Prvi dani u bolnici su bili užasni. Osećala sam se izolovano i kao da sam jedina na svetu koja ima ovu bolest. Nisam mogla da prihvatim da ću se bockati zauvek. Čak niko u sobi gde sam ja bila nije imao dijabetes, te me je to navelo da se osećam još gore, jer nisam imala ni sa kim da podelim muke niti da porazgovaram o ovome što mi se dešava.'

Kada su je prebacili u drugu sobu, Bojana je osetila olakšanje: 'Verovatno su lekari i sestre videli koliko sam klonula duhom, te su me smestili u sobu u kojoj je bila devojka s dijabetesom. Ona je bila moja enciklopedija, sve što sam želela da znam mi je ona rekla. Pričale smo satima, pomogla mi je da se osetim prihvaćeno i ne tako usamljeno.'

'Kada su me konačno otpustili iz bolnice, sledeći korak mi je bio odlazak u Bukovičku banju, gde sam prošla detaljnu obuku o svojoj bolesti, edukaciju o tome kako se s ovim stanjem živi i nosi, te kako da vodim svoj život što normalnije, bez smetnji i prepreka koje bi dijabetes mogao da nosi, da ga ne kontrolišem. Tada me je zaista sve stiglo i pomirila sam se sa činjenicom da će od sada moja svakodnevica biti malo drugačija od mojih vršnjaka. Gledala sam oko sebe decu koja sa samo 5-6 godina sama sebi daju insulin, odriču se slatkiša i menjaju svoj život bez muke, tako da su mi upravo ta deca bila velika inspiracija. Ako se oni ne žale i guraju kroz ovo s osmehom na licu, mogu i ja!' - priseća se. 

Šamar realnosti i suočavanje s novim životom

Nakon povratka kući, Bojana je shvatila da će neke navike koje je do tada imala morati da promeni: 'Pre nego što mi je dijagnostikovan dijabetes, zaista nisam vodila računa o svom zdravlju. Pa kojoj mladoj osobi pada na pamet da brine o tim stvarima? Jela sam nezdravu hranu, slatkiše, masno, nisam mnogo bila fizički aktivna... Zaista nisam mnogo vodila računa o sebi i svom telu.'

'A onda, kao poručen, pojavio se dijabetes i naučio me mnogim lekcijama. Lupio mi je šamar realnosti i ja danas na to gledam kao na opomenu da ne smem da zapostavljam sebe i da će se svaka moja odluka i radnja jasno odraziti na moje zdravlje. Sada kada se osvrnem na sve to, ja sam izuzetno zahvalna na tome i na činjenici da se situacija tako odigrala, jer da nije, ko zna kakav bih odnos imala sad prema svom zdravlju, a vrlo je verovatno da ne bih menjala neke svoje loše navike.'

Odricanje slatkih poroka

Kada su joj lekari rekli da će od sad njena ishrana potpuno drugačije izgledati, Bojani je to teško palo: 'Obožavala sam slatkiše, a omiljna hrana, i dan danas kada se setim, su mi palačinke iz Pinkoia. Tada su mi "srušili Sneška", jer sam shvatila da mi sve ono u čemu sam do tad uživala više neće biti "dozvoljeno". Vremenom sam naučila kako da svoju omiljenu hranu prilagodim tako da mi ne izaziva skokove i padove šećera, tako da bude ukusna i da zadovolji moje potrebe za slatkim, a da ne sadrži rafinisani šećer i ostale sastojke koji ometaju kontrolu ovog stanja. Naravno, ne mogu da kažem da mi je bilo lako. I dan danas mi se desi da pojedem nešto što možda ne bi trebalo, ali generalno normalno funkcionišem i vodim zdrav život.' 

'Pratim mnogo stranica koje se bave kuvanjem, pa od njih učim kako da svoju ishranu uklopim tako da bude zdrava i ukusna.' - kaže nam. 'Dosta se informišem po ovom pitanju i trudim se da mi ishrana bude što raznovrsnija. Prilagođavam se uslovima u kojima se nalazim. Pošto sam u studentskom domu, hranim se u menzi, ali i kupujem sebi namirinice koje su mi neophodne. 

'Menza je stvarno super opcija! Mnogo mi znači što su obroci tamo prilagiđeni za sve potrebe studenata i u tačno određeno vreme je hrana spremna. Postoji čak i hrana koja je dijetalna. Uglavnom na ručak idem u menzu, a doručak i večeru sama spremam.'

'Dijabetes me ne definiše'

S obzirom na to da je dijabetes dobila u svojim tinejdžerskim godinama, sa 17 godina, kada se prirdono prioriteti menjaju i osoba postaje samostalnija i buntovnija, pitali smo je kako je njena okolina reagovala na njenu dijagnozu i da li se susretala s nerazumevanjem ili drugim izazovima: 'Imala sam sreću da je moja okolina prihvatila moje stanje s mnogo razumevanja. Nikad nisam dolazila u školu u kritičnom stanju, ali su svi od starta znali da dijabetes nije šala i trudili su se da nauče kako da reaguju u situacijama u kojima bi mi trebala neka pomoć. Ni danas se ne susrećem s nerazumevanjem, ali dijabetes nije prva stvar o kojoj pričam kad upoznam nekog. Smatram da sam mnogo više od dijabetesa. On mene ne definiše, pa tako mi on nije glavna tema u razgovorima s ljudima.'

'I dalje sam mlada i volim da izlazim, te dajem sebi slobodu da nekad nazdravim, ali strogo pratim svoje stanje.' - ističe Bojana i dodaje: 'Uvek sa sobom imam merač za šećer i insulin, pa u glavi računam koliko smem da se počastim, a koliko jedinica da dam. Mogu da se pohvalim da sam umerena u svemu što radim, te nikad ne preterujem, ali dajem sebi prostor da se ne osećam drugačije od drugih mladih ljudi s kojima se družim.'

Osim izlazaka, mladost sa sobom nosi i studiranje. Svi znamo da je studentski život buran. Mnogo se uči, a malo spava. Često su predavanja celodnevna, spremanje ispita naporno, a za sopstvene potrebe vremena često manjka. Baš zbog toga, pitali smo je kako usklađuje studiranje sa svojim stanjem i da li joj je takva dinamika izazovna: 'Uglavom uspevam da uskladim sve obaveze sa svojim zdravljem. Ipak mi je ono na prvom mestu. Za davanje insulina i merenje šećera se uvek nađe vremena, svakako to ne oduzima više od nekoliko minuta. Naravno, dijabetes nekada ume da bude nepredvidiv, pa budem malo umorna ili malaksala, ali u tim momentima prioritizujem sebe i dam sebi vremena da se moje stanje stabilizuje. Ne mislim da je umor specifičan samo za mene ili ljude s dijabetesom, sve nas nekada sustigne umor koji nakupljamo, te onda moramo izdvojiti vreme za sebe. Sve je to ljudski i potpuno normalno.'

'Ako pomognem i jednoj osobi, moj zadatak je obavljen'

Bojana smatra da je edukacija u dijabetesu izuzetno važna. Mladi ljudi, kada dobiju dijabetes, često ne znaju kako će njihov život nakon postavljanja dijagnoze izgledati, te je odlučila da se posveti upravo tome: 'Znam koliko je meni trebalo podrške i koliko sam bila zbunjena kada sam dobila svoju dijagnozu. Svaki savet sam upijala kao sunđer. Upravo iz tog razloga, otvorila sam Instagram nalog i YouTube kanal gde delim svoje iskustvo s drugim mladim ljudima koji se nalaze u istoj poziciji u kojoj sam se ja našla. Verujem da će moje reči pomoći nekome, a mišljenja sam da, ako samo i jednoj osobi olakšam svakodnevicu, moj zadatak je obavljen. Ja sam tada srećna i zadovoljna, a trenutno me dosta ljudi prati. Javljaju mi se s pitanjima na koja s uživanjem odgovaram, traže savete, zajedno dolazimo do rešenja nekih problema koje život s dijabetesom nosi, tako da se osećam kao da sve ovo radim zbog nekog višeg cilja. Uživam u svakom koraku koji napravim kreirajući sadržaj, a verujem da to mnogima znači.'

'Život sa dijabetesom ume da bude baš izazovan. Trenutno bih mnogo volela da počnem da treniram. Dosta sam aktivna u toku dana što se tiče šetanja, ali bih volela da krenem na neki sport ili ples. Sport može umnogome da pomogne osobama s dijabetesom da regulišu svoj šećer, a pomaže i opštem dobrom raspoloženju. Svi treba da budemo fizički aktivni, tako da mi je sledeći cilj upravo to - da neđem sport kojem ću se istinski posvetiti i u kome ću uživati.'

'Mi smo ono što unosimo u sebe'

Dijabetes je veliki životni učitelj. Jednom kada se s njime susretnete, on će vas navesti da preispitate mnoge odluke i da promenite ceo život: 'On je u mom životu ostavio veliki trag. Promenila sam mnoge stavove. Navike su se obrnule naopačke, a percepcija, pre svega, u vezi s ishranom mi se značajno pomerila. Danas sam fokusirana na to da edukujem ljude kako treba da izgleda ishrana dece od rođenja, a i moje studiranje se poklapa s time.'

'Za kraj, mogu otvoreno da kažem sledeće: Mi smo ono što unosimo u sebe. Postoji mit da je zdrava hrana skuplja u odnosu na nezdravu, ali istina je sasvim suprotna. Nezdrava ishrana će nas daleko više koštati na duže staze. Jednom kada zbog nje izgubimo sopstveno zdravlje, shvatićemo koja je njena cena. Upravo iz ovog razloga, pozivam sve da krenu malim koracima da ispravljaju svoje navike. Počnite malim koracima i nećete ni osetiti koliko ćete daleki put preći za kratko vreme. Menjajte se, da biste što duže ostali zdravi i srećni.'