Dragan Delić: Dijabetes nije kočnica - možete sve što zamislite!

Zašto ljudi vole proslavljanje Nove godine? Činjenica je da nas ono asocira na neka bezbrižnija vremena, kada bismo kao deca kitili jelku s mamom, otpakivali poklone sa svojim roditeljima i pokušavali da ostanemo budni do ponoći kako bismo uhvatili Deda Mraza na delu. Nekad bi nam se i deka pojavio na vratima tik pred Novu godinu u kostimu našeg omiljenog darodavca i tada ne bi bilo srećnijeg deteta na ovom svetu od nas. 

Za Dragana, Nova godina 2008. je potpuno izgubila svoju prazničnu atmosferu i umesto boravka u toploj sobi okićenih prozora i jelke, on ju je proveo u sobi Dečije bolnice u Novom Sadu.

Stres kao okidač dijabetesa

Dragan je saznao da ima dijabetes tip 1 kada je imao 10 godina. Kako nam je rekao, u tom periodu, kada je neko dete, ne može se lepo razumeti priroda takvog stanja: 'Čak i kada sam otišao u dečiju bolnicu u Novom Sadu, za mene je sve to bilo čudno i pomalo frustrirajuće, jer se sve veoma brzo dešavalo, a pritom sam u bolnicu ušao tačno 31. decembra, za Novu godinu. Sećam se da mi je to jutro baka dala za doručak čokoladno mleko i kad sam u Domu zdravlja u Rumi izmerio šećer, vrednost je bila 19. Dok sam stigao u bolnicu, vrednost više nije bila merljiva."

Sve je počelo kada se našao u situaciji gde je umalo došlo do saobraćane nesreće. Rekao nam je da je u tom trenutku prošao kroz ogroman stres i da pretpostavlja da se zbog toga započeo proces stvaranja dijabetesa: 'To je bio neki mlad, nažalost pijan, vozač. On je vozio neverovatno velikom brzinom, nije kočio uopšte, bukvalno je za par sekundi nestao odatle i auto se više nije video u daljini.'

Nekoliko meseci nakon tog događaja, Draganovi roditelji su se razveli, što je on izuzetno teško podneo: 'Kasnije, kada sam bio hospitalizovan, čak su se i doktori  složili da moj dijabetes nije nešto što sam nasledio, već je bio prouzrokovan dešavanjima koja su na mene loše uticala.'

Polako, od deteta koje je bilo aktivno, skakalo, trčalo kao i većina dece, postao je dete koje konstantno leži: 'Imao sam problema sa učestalim mokrenjem, što je jedan od indikatora hiperglikemije. Čak ni moji roditelji nisu tačno znali šta je u pitanju. Ali eto, tog jutra jednostavno nisam mogao da ustanem iz kreveta i otac je odlučio da mora da vidi šta se dešava. Odveo me je u Dom zdravlja, izmerili su mi šećer u krvi u laboratoriji i videli da je u pitanju poveća količina šećera. Tada su me uputili u Novi Sad.'

'E onda dolazimo do tog momenta o kom sam vam pričao - na šalteru ručnim aparatom nisu mogli da mi izmere šećer, a granica do koje taj aparat meri je 35.' - napominje nam i dodaje: 'Tri puta su mi radili analizu krvi zato što glavni tehničar nije mogao da veruje koji rezultat vidi - šećer mi je bio 39,4 mmol/L. Sećam se tog broja i dan danas, iako se jedva sećam bilo čega što se dešavalo u bolnici tog dana.'

'Bio sam u polusvesnom stanju kada sam stigao u bolnicu. Od tog dana, narednih devet dana sam bio hospitalizovan.'

'Cela ta situacija je bila nadrealna.' - rekao nam je. 'Što je još čudnije, neke stvari su mi bile zanimljive! Davanje insulina, merenje šećera... Imao sam divan tim lekara i sestara koji su mi predstavili sve ovo na način koji je detetu od 10 godina izuzetno interesantan - uče vas da dajete insulin tako što vam daju gumenu igračku koja simulira pritiskanje kože pri samom davanju insulina. Sam insulin mi je bio interesantan kao malom detetu. Za mene je to bilo nešto šareno, nešto što se vrti i klikće. U tom prvom periodu mogu reći da nisam shvatao i nisam doživeo dijabetes kao nešto ozbiljno.'

'Nisam imao težak period navikavanja - naprotiv...'

Rekao nam je da smatra da to što je bio dete u trenutku kada je dobio svoju dijagnozu ima svoje prednosti: 'Moji roditelji su me lako naučili obavezama koje sam morao da ispoštujem u smislu vremena kada treba da kontrološem šećer, kada treba da dam insulin, šta smem, a šta ne smem da jedem. Ne mogu da lažem i da kažem da nisam imao momente kada sam želeo da jedem čokoladu, kao i sva druga deca u školi, kada sam hteo da popijem flašu soka, a nisam smeo.' 

I pored ovih željica koje u tom trenutku nije mogao sebi da ispuni, rekao nam je da nije imao težak period navikavanja na tu novinu u svom životu: 'Mislim da je bilo izazovnije u srednjoj školi. Svi znamo da je to period kada otkrivamo nove stvari - izlaske, društvo, sve što prati te godine. Doktori su moje roditelje upozorili da vode računa. Svi moji drugovi su izlazili bez razmišljanja o bilo čemu, dok sam ja uvek u jakni imao merač za šečer i insulin.'

Rekao nam je da nikada nije imao porive da radi 'zabranjene stvari', čak ni u tom tinejdžerskom periodu: 'Naravno, ne mogu da kažem da nikad nisam uzeo nešto što ne bi trebalo ili da nikada ne pojedem ništa slatko. Kada mi se jede, na primer, čokolada, uzmem dve kockice. Jednostvno - od desete godine sam se navikao da tako živim i zaista nemam problem sa tim. Kasnije sam tokom fakulteta, pri studiranju medicinskih nauka, shvatio koliko preterivanje u piću, hrani i alkoholu nije dobro ni za koga, a kamoli za nekoga ko ima dijabetes.'

'Kada me neko pita, onako laički, da li držim dijabetes-dijetu, ja kažem: “Ne, ja samo zdravo jedem.” Ne držim nikakve dijete, jednostavno se hranim zdravo, jedem na vreme, raspoređeno, ne jedem previše, a ni premalo. Moja ishrana je normalna ishrana, zdrava ishrana, koja ima tačan tajming i količinu, a takva bi trebalo da bude kod svih ljudi, nevezano za to da li imaju šećernu bolest ili ne. Na hranu gledam kao na gorivo, a ne kao na emocionalnu podršku i smatram da je to izuzetno zdrav odnos sa hranom. 

'Pratio sam priče po forumima i žao mi je što vidim da ima dosta ljudi koji nisu mogli psihički da se izbore sa ovime, na način na koji sam to ja uradio. Nikada nisam dijabetes gledao kao neki problem koji mene sputava, što sam i dokazao svim aktivnostima kojima sam se tada bavio, a bavim se i dan danas.'

Dijabetes i hobi? Moguće je!

Rekao nam je da često od ljudi s dijabetesom čuje da nešto ne mogu da urade baš zbog toga. Upravo zato je odlučio da sruši taj mit i da dokaže da ne postoji bilo šta što bi ga sprečilo da radi ono što želi: 'Jedna od prvih stvari jeste da sam se učlanio u Crveni krst Rume. Kasnije, kada sam napunio 18 godina, sam postao član Nacionalnog tima crvenog krsta Srbije za delovanje u nesrećama. Imao sam veoma rigorozne obuke i radio sam u uslovima za koje bi neko rekao da nisu baš pogodni za osobe s dijabetesom. Imao sam obuke spasavanja pri poplavama i rad u toku elementarnih nepogoda. Svi se sećamo poplave u Obrenovcu. Tada sam bio nov član tima i nisam mogao ja lično da spasavam nekoga iz kuće koja je potopljena, ali sam danonoćno bio u trijažnim centrima.'

Osim što se posvetio radu u Crvenom krstu, Dragan se bavi i muzikom. Svira nekoliko instrumenata, među kojima su tambura, gitara i bas: 'Svirao sam u gradskom tamburaškom orkestru, išao na turneje, često van Srbije i to autobusom. To su putovanja koja traju desetak sati, gde se jede u autobusu, prima insulin i meri šećer. Tokom srednje škole sam bio u rok bendu i svirao po pubovima, klubovima u drugim gradovima, ali me nikada ništa nije spečilo da kažem ljudima da sačekaju 10 minuta zato što moram da izmerim šećer, dam insulin ili pojedem nešto.'

'Zahvalan sam ljudima iz mog okruženja'

Ljudi ga često pitaju kako uspeva da uklopi takav stil života sa svojom bolešću. Rekao nam je da se za ovakve stvari najlakše odvoji vreme, jer je to nešto što je u smislu količine, potpuno zanemarivo: 'Tih desetak sekundi davanja isnulina i 15 minuta jela me zaista nikada nije sprečilo da uspešno obavim bilo koji zadatak.'

'Smatram da je najbitnije da osoba s dijabetesom drži svoju bolest pod kontrolom, a ne da dijabetes kontroliše osobu koja boluje od njega. To je neki moj moto, koji je vezan za dijabetes. Ja se držim toga i zaista svima preporučujem da tako gledaju na stvari.'

'Nikada nisam imao problem da kažem nekome da imam dijabetes.' - napomenuo je. 'Zahvalan sam svim ljudima koji su bili u mom okruženju i koji su na pravi način postupali sa mnom. Krenimo od učiteljice, nastavnika u osnovnoj školi, pa profesora u srednjoj i sada višoj školi. Imam sreće da su svi ljudi s kojima sam morao da budem u kontaktu u toku svog dana primili ovu vest onako kako treba i ponašali se u skladu sa tim. Ista situacija je i na poslu sada.'

'Ja sam sanitarni ekološki inženjer po struci i jedna od aktivnosti kojom se u poslednje vreme bavim jeste Covid-19, što obuhvata testiranje ljudi, dezinfekciju bolnica, javnih ustanova, ambulanti, hitne pomoći, škola i vrtića. Radili smo neke zaista zahtevne poslove, bio sam svakodnevno izložen ljudima koji su bili pozitivni, ali ja nikada nisam dobio koronu, prvenstveno jer sam se pridržavao svih mera bezbednosti.'

'Svima sam dokazao - ekstremni sport i dijabetes IDU zajedno!'

Dragan svoje slobodno vreme voli da provodi baveći se fizičkom aktivnošću, prvenstveno AirSoft-om. S obzirom na to da to spada u ekstremnije sportove, on uvek sa sobom u torbi nosi 10 čokoladica i insulin i tačno zna kako da se ponaša u slučajevima da dođe do hipoglikemije: 'Poznato je da fizička aktivnost smanjuje nivo šećera u krvi. Naravno, ne moraju svi da trče maraton, ali umesto toga se može ići u teretanu, trenirati kod kuće, šetati po kraju. Jednostavno - bilo koja fizička aktivnost u kojoj god meri da se obavlja, troši i šećer. Bilo koja fizička aktivnost je poželjna, od šetanja do bavljenja ekstremnim sportom, čime se ja bavim. Kroz bavljenje AirSoft-om, prepešačim po 7km šume i planine, što je fizički naporno, ali naravno, mere predostrožnosti koje ja sprovodim su tu da spreće bilo koji problem koji mi se može desiti. Poenta je da bilo šta od rekreacije, od najobičnije šetnje - pola sata na dan, do samih ekstremnim sportova, je nešto što nikako ne može da škodi, već je preporučljivo.'

'Tokom srednje škole sam se bavio i rukometom, u čemu sam bio jako uspešan, međutim, nakon jedne povrede sam morao da prestanem.' - rekao je i na to dodao: 'Kroz sve što sam radio, što se tiče sporta i aktivnosti u okviru Crvenog krsta, koje su zahtevale da budem i po 18 sati na terenu, dokazao i sam i sebi i drugima da je moguće držati dijabetes pod kontrolom i da mi zaista nikada nije smetao ni u čemu.'

'Pre ovog razgovora sam razmišljao o temi koju treba da pokrijemo i razmišljao sam da li postoji nešto što možda nisam mogao da ostvarim zbog dijabetesa i shvatio sam da sam zaista sve ostvario što sam planirao.'

'Svi treba da znaju kako se daje insulin i meri šećer'

Veoma veliku ulogu u razbijanju tabua i prihvatanju ovakvog stanja, igra edukacija. Dragan nam naglašava da je vrlo rad da pomaže svima kojima je pomoć potrebna kada je dijabetes u pitanju: 'Često pomažem deci prijatelja mojih roditelja koji se tek susreću sa dijabetesom, ali i drugoj deci, kroz razgovor i savetovanje. Takođe, i kroz neke svoje primere i iskustva sam im objašnjavao da ne treba da dozvole da dijabetes njih kontroloiše i da ih usporava u bilo čemu. U neku ruku, moja inicijativa je bila, na ličnom nivou da pomognem ljudima oko sebe objašnjavajući im stvari, bodreći ih, pogotovo klince. Nažalost, dosta prijatelja mog oca imaju decu sa dijabetesom. Neki od njih to nisu na najbolji način podneli, ali zaista sam se trudio dok sam još uvek živeo u Rumi, da sve slobodno vreme koje imam provedem sa njima razgovarajući i davajući im lične primere. Od muzike, do sporta, škole, studiranja i posla - život osoba sa dijabetesom se ne razlikuje od života ostalih ljudi.'

Rekao nam je da je edukacija važna, ne samo za osobe koje imaju dijabetes, već za bilo koga: 'Moj najbolji drugar, iako nema veze sa medicinom i zdrav je kao dren, zna da da insulin, da prepozna simptome hipoglikemije, zna kako se šećer podiže kada zatreba. Uvek sam razmišljao o tome da ne bi bilo loše uvesti u udžbenike prve pomoći i kako dati insulin i kako izmeriti šećer.'

Da bi nam obrazložio važnost ovakve edukacije, opisao nam je specifičnu situaciju koja mu se nedavno desila. Naime, slučajno se nađao na proslavi rođendana, gde se desilo da je jednom dečku pozlilo do te mere da je bio potpuno dezorijentisan: 'Nažalost, niko od prisutnih nije znao šta da radi sa njim. U torbici je imao i merač za šećer i insulin. Još jedna od srećnih okolnosti je ta da je primao istu terapiju koju i ja primam, pa sam znao šta mu je neophodno. Niko od njih nije znao da upotrebi aparat za šećer, a jako je prosto. Naravno, svi znamo da je najveći bauk kada smo mladi i izađemo u grad, da nekome pozli toliko da moramo da pozovemo Hitnu pomoć. Dečku je tada šećer bio 27, pri čemu je hiperglikemija sa alkoholom jako opasna stvar. Iz ličnog iskustva znam da je osećaj hiperglikemije sličan osećaju pijanstva. A ako na to dodate i nekontrolisan unos alkohola… Na svoju odgovornost, što možda nije opravdano, dečaku sam dao određenu dozu brzodelujućeg insulina, ali se to pokazalo kao nešto što ga je spasilo. Kada sam ga doveo u Hitnu pomoć, povratila mu se svest, mogao je da odgovara na pitanja, pri čemu je kasnije izgovorio rečenicu da je preskočio dozu insulina, jer je žurio da stigne na rođendan. Nažalost, naučio je lekciju na pogrešan način, kao i svi prisutni na tom rođendanu. Zato je od neizmerne važnosti znati neke osnove kada je kontrola dijabetesa u pitanju.'

Buđenje iz kome kao iz filmova

Tokom Draganove borbe, iako ohrabrujuće, nije uvek teklo samo med i mleko: 'U jednom trenutku tokom srednje škole mi je propisan pogrešan insulin. Dva i po meseca sam primao pogrešnu terapiju koja je završila ketoacetozom. Jednog jutra sam se probudio i povraćao do te mere, da sam povraćao nakon što popijem gutljaj vode. Sećam se hitne pomoći, sećam se da mi je šećer bio 27, posle 12 jedinica brzodelujućeg insulina je pao na 26, što je bilo neshvatljivo. U tom momentu, meni organizam više nije reagovao na insulin. Sećam se truckanja ka ambulanti i trenutka kada se budim u koronarnoj jednici, bez odeće na sebi, s rukama punim braunila, prikačenim EKG aparatom, monitorom sa radom srca kao iz filmova. Sećam se da je to bio prvi put kada sam se zaista uplašio i prvi put kada sam zbog dijabetesa prvi put zaplakao. To je bilo pre 5 godina, 10 dana sam proveo u bolnici, a u komi sam bio nekoliko sati.'

Njegova porodica je to veoma teško podnela. Rekao nam je da i dan-danas njegovi roditelji osećaju krivicu što njihov sin živi s dijabetesom: 'Jako mi je žao što ne mogu da im dam do znanja da ne treba da krive sebe, jer se uvek može pronaći rešenje pomoću kog sve može da funkcioniše. Njima je sve to palo teže nego meni. Majka je u neku ruku uspela da pređe preko toga, ali otac je čak 14 godina kasnije, jako potresen mojim stanjem, zbog čega mi je neizmerno žao. Trudim se da ih usmerim da ne razmišljaju o tome na takav način, jer im svim svojim aktivnostima konstantno govorim: "Vidiš da mogu!” Trudim se da im pokažem da to što imam dijabetes nije ništa zbog čega treba da tuguju i da sebe krive. Ne mogu reći da sam malo stvari ostvario u svim segmentima u koje sam se ikada upustio.'

'Za sebe smatram da sam zdraviji od većine ljudi koji nemaju bolest kao takvu, dijabetes. Naravno, nije mi bilo tek tako lako da se naviknem na neke novitete u životu, ali sam se jednostavno pomirio s tim da određene stvari moraju da se prihvate. To je viši cilj.'

'Ja to mogu, ja to znam, ja ću uspeti!'

Na kraju našeg razgovora, Dragan je naglasio: "Znam da je jako teško menjati životne navike. Potpuno razumem ljude koji su u poznijim godinama oboleli od dijabetesa i ne uspevaju da usklade svoj život s njim. Međutim, samo treba shvatiti da je dijabetes bolest koja se kontroliše, koju mi kontrolišemo, a ne bolest koja kontroliše nas. Kada je pod kontrolim, mi vodimo najnormalniji mogući život bez ikakvih granica. Meni to što ne smem da jedem slatko, nije bilo kakava kočnica. Kada se malo bolje pogleda, zašto uopšte smatramo da je kočnica to što ne smemo da pojedemo pola čokolade odjednom? To ni za koga nije zdravo. S druge strane, sad postoji toliko opcija i za slatkiše za nas koji moramo da kontrolišemo šećer u krvi. Tako da bih još jednom naglasio - gledajte na dijabetes kao na nešto što vi kontrolišete. On se veoma lako da kontrolisati ako merite šećer redovno, savesno koristite terapiju i bavite se fizičkom aktivnošću. Važno je generalno biti fizički aktivan i ne dozvoliti da nas psiha sabotira.'

'Važno je reći sebi: "Ja to mogu, ja to znam, ja ću uspeti!” Možda će nam biti potrebno malo više vremena, ali ukoiko smo uporni i istrajni, sve je moguće. Ja sam to dokazao i samom sebi, kao i ljudima koji me poznaju. Ovo ne kažem jer sam tako negde čuo, pročitao ili odgledao - ja sam to doživeo.'