Pozdrav patim od anksioznosti vec neko vreme ne pijem lekove smatram da sam pre imala laksi oblik, a od nedavno se vise ne plasim nikakvih fizickih tegoba i nestale su sve sada imam unutranje jasnije od jednom sam pocela da osecam unutrasnji nemir i od tada sam stalno razdrazljiva placem za svaku sitnicu i mnogo zivcana da kazem derem se na ljude oko mene bez razloga a posle mi bas bude krivo. Zanima me da li je to sve sastavni deo anksioznosti? Veoma me uhvati strah da sam luda i ne znam sta da mislim. Hvala unapred na odgovoru.
Poštovana, Da, to što vi opisujete jeste sastavni deo anksioznosti. Pošto se neko vreme već pili lekove mislim da bi bilo dobro da sada ponovo odete na kontrolu. Međutim, suštinski problem sa anksioznošću možete rešiti kroz razgovor sa psihoterapeutom gde ćete doći u dodir sa svojim strahovima pa tako i sa strahom od ludila. .
Dobar dan i unapred hvala na odgovoru. Opisaću vam ukratko svoj život. Rođena u braku kao jedino i neželjeno dete od strane oba roditelja. Ocu sam bila smetnja i kao žensko dete i kao neko ko otima vreme njegovoj supruzi. Majka me nije volela jer je krivila moje rođenje kao razlog nemogućnosti da pobegne od muža nasilnika-ima dete sa njim, šta će reći ljudi, familija, itd. Sa mojih godinu dana majka me ostavlja kod svoje majke na čuvanje i roditelji me uzimaju nazad sebi kada krećem u školu. Detinjstvo mi prolazi uz batine i maltretiranje od strane oba roditelja. Otac je svo vreme bio nasilan i prema majci. Loš život obeležava rat, izbeglištvo, nemaština, očev alkoholizam. . . Sa 18 godina (sada imam 33) pijem preko 40 tableta brufena, kafetina u pokušaju samoubistva-spavam 3 dana ali fatalnog ishoda nema. Roditelji od sramote ni ne pomišljaju da me odvedu lekaru. Od 13 godine imam problem sa podnošenjem hrane, gde me roditelji ubeđuju da sam umišljena i luda i brane da idem kod lekara. Problemi se nastavljaju i do danas, kada analize pokazuju sumnju na kronovu bolest. Zabrana izlazaka, kupovanja odeće koju želim, uzimanje plate su obeležili moju mladost, kao i konstantno ponižavanje i vređanje. Posledice su dijagnoza f41. 2, preporučena mi je psihoterapija ali trenutno ne mogu da je priuštim. Pre 12 godina doživljavam silovanje na sred ulice i pred ljudima koji su to posmatrali kroz kapiju ali nisu hteli pomoći jer nisu hteli ništa sa policijom. To me dodatno poražava-razočarenje u ljudski rod, u život. Posle toga otac tera majku da ide u nemačku da čuva decu-on joj nalazi posao. Majka odlazi, završava u javnoj kući (saznaje da ju je otac prodao nekome i da ju je slagao da joj je našao posao čuvanja deteta) . Ona jedva spašava živu glavu i vraća se i nastavlja život sa njim i samnom kao da ništa nije bilo. Majka se razboljeva od leukemije, 2, 5 godine se bori sa bolešću i umire. Potom mi otac saopštava da je srećan što je majka umrla jer sada napokon može da živi kako hoće sa ženom sa kojom živi u paralelnoj vezi već 35 godina. Još jedan šok za mene. Saznajem da otac ne laže, da je moju majku pravio budalom ceo život. Sve je to bilo previše za mene. Sada živim sa mužem u vanbračnoj zajednici, gde sam nesrećna, ne samo zbog depresije, već mislim da je u pitanju i psihičko izluđivanje od strane njega. Smeta mu da se družim i kominiciram sa ljudima, kako kaže on samo brine za mene-bolje da izbegavam situacije u kojima bih sa nekim popričala pa bih možda pala u iskušenje da s tim nekim prevarim muža. Svojim prijateljima je zabranio da nazovu telefonom kada nije kod kuće, ja sam prekinula kontakt sa svim mojim prijateljima-on mi je objasnio da to nisu nikakvi pravi prijatelji i ucenio me da biram između života pre njega i života kakav on hoće da uredi samnom. Naravno, on živi kako hoće i ne pravi sebi nikakve ustupke. Vaspitali su ga da su sve žene niskog morala i da jedva čekaju da muževima nabiju rogove. Nad njim ima veliki uticaj njegova majka koju on bezpogovorno sluša, čak mislim da njih dvoje imaju razvijem edipalni odnos. Svojoj majci se trudi da priušti sve dok ja živim kraj njega kao prosjak. Konstantno mi prigovara, isleđuje me, čak me je i pratio pre, ništa mi ne veruje. Zbog svega toga više ne izlazim iz kuće sem do prodavnice, nemam utehu ni poštovanje u nikom. On kaže da neće da menja svoje principe jer čvrsto veruje da su ispravni, tako da svaki razgovor na tu temu je fijasko. Do pre 2 godine nisam bila u stanju nikome da kažem-ne. U psihijatrijskom nalazu piše da sam pasivno-agresivna ličnost. Znam značenje te dijagnoze. Želim vas pitati gde da nađem snagu da živim posle svih muka koje sam navela (a to je možda 1% od ukupnih problem u životu) , kako da nađem sredinu sa mužem-ako je moguće? Da li sam labilna ličnost, da li ljudi poput mene uopšte imaju šanse u mojim godinama da se menjaju? Ja se osećam kao prazna ljuštura, od one vesele i pozitivne osobe nema ni traga ni glasa, živim u svom svetu, mimo drugih, izbegavam druge. Potonula sam i psihički i fizički.
Poštovana, Vaša životna priča je zaista potresna i teška. Šta reći nego da iako ste inteligentni i svega svesni to nije dovoljno da prevaziđete svoje emocionalne probleme. Psihoterapija i psihoterapeut mogu pomoći pod uslovom da vi sami sebi zaista želite pomoći, da volite sebe i sebi želite dobro. Pored svih ovih životnih problema koje ste imali to nije lako postići jer niste imali dobar uzor ni u ocu ni u majci. Očajnička potreba za ljubavlju vas gura u neadekvatne veze u kojima se osećate frustrirano i iskorišćeneo i živite bez ličnog dostojanstva. Neophodno je da shvatite da je neophodno da poštujete i volite sebe da bi vas drugi mogli voleti. Jako je važno da znate šta želite od svog života i kako sebe vidite u budućnosti. Razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom bi vam zasigurno koristio da povratite veru u sebe i samopoštovanje, a na taj način da prestanete da se ponašate autodestruktivno.
Imam 19 godina i jos uvek sisam palac, jednostavno ne mogu da se odviknem od toga, pre spavanja, kada mi je dosadno, kada lezim, da li je to navika ili bolest, ja ne znam, ako sam napolju ceo dan necu ni da pomislim na to, ali cim bih dosla kuci otisla bih u sobu i sisala palac i jastucnicu, preko dana i mogu bez toga, ali pre nego da zaspim ne mogu, zbog toga ne nocim kod drugarice, decka i tako to: /
Poštovana, Emocionalna zavisnost je pojava koja može da postoji nezavisno od godina koje osoba ima, ali kod vas je još uvek prisutna i oralna zavisnost koja je karakteristična za sasvim mali uzrast i u tom smislu bih savetovala da se obratite psihoterapeutu radi razrešenja emocionalnih problema.
Poštovani, čak i pod rizikom da ću zvučati banalno, moram ovo reći. Imam neopisiv strah od bubašvaba, počev od nekog zaista mladog uzrasta (recimo 4 godine starosti) , koji se povremenim infestacijama u svojoj kući samo učvršćivao. Trenutno osećam jako uznemireno jer su one ponovo tu i to je nešto što me muči 24 časa dnevno, stvarajući time tenziju u okolini, a pre svega otežavam sebi. Šta da uradim dalje i da li je lečenje fobija nadležnost isključivo psihijatra? Hvala unapred, pozdrav.
Poštovani, Lečenje fobija nije isključivo nadležnost psihijatra. Psihoterapija koju pruža psholog takođe može pomoći. Zato preporučujem da se obratite psihoterapeutu (možete i u dz " jedro" gde radim) i pokušate zajedno sa stručnjakom da u dijaloškom odnosu dođete do uzroka svoje fobije.
Pozdrav! Pijem lekove vec 5 godina, u poslednjih 3, 5 godine a mozda i vise pijem leponex, poslednje 2 godine pijem samo leponex, sramota me da kazem da vec oko 3 godine imam velike probleme sa umorom i pospanosti, nisam se puno borio da resim to, nisam dao 100% sebe, zbog nekog straha da ce mi vecno biti ovako, znaci mogu dugo da spavam, budim se tesko preko dana nisam ni 60% svoje snage, uvati me nalet pospanosti, idem cesto na sport, ali retko kad budem 90-100% svoje snage i odmoran, pre recimo 2 meseca sam se zagrejao da resim ovo pa sta bude bice, otisao sam kod doktorice opste prakse, rekla je da odradim krv odradio krv sve cisto kao suza, pa smo presli na glavnu opciju ukidanje leponexa inace u posednjih 8 meseci pijem 1/4 od 25mg i opet me osamuti, dobio neki novi lek 3 dana ga pio umesto leponexa, par sati nako sto ustanem su mu bila ista kao sa leponexom al mi uvece mnogo bolje bilo, al me taj lek nije radio, plus sam preko dana osecao mucninu vratio se na leponex, nisam mogao izdrzati, onda sam odradio nalaze stitne zlezde i to sve uredu, pritisak puls sve uredu, sad se vracam na opciju leponexa sledece nedelje idem kod svog psihijatra nisam bio dugo kod njega, jer nisam imao neke potrebe, glavni i veliki problem mi je umor i pospanost, a on je to nekako ignorisao (nisam sam se razumeo bas sa njim oko toga) , sve lekove koje sam pio ovog tipa anafranil, remeron itd, imao sam nus pojave, doduse samo sam anafranil pored leponexa pio na duze vreme i imao sam zatvor po 4-7 dana, cim sam prestao vratila mi se stolica posle nekog vremena, iako idem kod psihijatra sledece nedelje ne uzdam se nesto puno u njegove znanje, (mislim da cu ga promenuti) zelim da znam sta vi mislite?
Poštovani, Osim što već 5 godina pijete lekove da li ste se ikada obraćali psihoterapeutu za pomoć? Ako niste savetujem vam da to učinite jer pravi uzrok psihičkih problema nestaje dolaženjem u kontakt sa sobom, svojim emocijama i simptomima koje iimate, a ne samo u prepokrivanju simptoma lekovima. Na taj način postajete zavisni od lekova, a vidnog poboljšanja nema. Ako želite trajno da rešite svoj problem dodjite na psihoterapiju (možete i u naš dz " jedro") .
Da, to što vi opisujete jeste sastavni deo anksioznosti. Pošto se neko vreme već pili lekove mislim da bi bilo dobro da sada ponovo odete na kontrolu. Međutim, suštinski problem sa anksioznošću možete rešiti kroz razgovor sa psihoterapeutom gde ćete doći u dodir sa svojim strahovima pa tako i sa strahom od ludila. .
aida zonjić
psiholog
Pozdrav
Vaša životna priča je zaista potresna i teška. Šta reći nego da iako ste inteligentni i svega svesni to nije dovoljno da prevaziđete svoje emocionalne probleme. Psihoterapija i psihoterapeut mogu pomoći pod uslovom da vi sami sebi zaista želite pomoći, da volite sebe i sebi želite dobro. Pored svih ovih životnih problema koje ste imali to nije lako postići jer niste imali dobar uzor ni u ocu ni u majci. Očajnička potreba za ljubavlju vas gura u neadekvatne veze u kojima se osećate frustrirano i iskorišćeneo i živite bez ličnog dostojanstva. Neophodno je da shvatite da je neophodno da poštujete i volite sebe da bi vas drugi mogli voleti. Jako je važno da znate šta želite od svog života i kako sebe vidite u budućnosti. Razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom bi vam zasigurno koristio da povratite veru u sebe i samopoštovanje, a na taj način da prestanete da se ponašate autodestruktivno.
aida zonjić
psiholog
Pozdrav
Emocionalna zavisnost je pojava koja može da postoji nezavisno od godina koje osoba ima, ali kod vas je još uvek prisutna i oralna zavisnost koja je karakteristična za sasvim mali uzrast i u tom smislu bih savetovala da se obratite psihoterapeutu radi razrešenja emocionalnih problema.
aida zonjić
psiholog
Pozdrav
Lečenje fobija nije isključivo nadležnost psihijatra. Psihoterapija koju pruža psholog takođe može pomoći. Zato preporučujem da se obratite psihoterapeutu (možete i u dz " jedro" gde radim) i pokušate zajedno sa stručnjakom da u dijaloškom odnosu dođete do uzroka svoje fobije.
aida zonjić
psiholog
Pozdrav
Osim što već 5 godina pijete lekove da li ste se ikada obraćali psihoterapeutu za pomoć? Ako niste savetujem vam da to učinite jer pravi uzrok psihičkih problema nestaje dolaženjem u kontakt sa sobom, svojim emocijama i simptomima koje iimate, a ne samo u prepokrivanju simptoma lekovima. Na taj način postajete zavisni od lekova, a vidnog poboljšanja nema. Ako želite trajno da rešite svoj problem dodjite na psihoterapiju (možete i u naš dz " jedro") .
aida zonjić
psiholog
Pozdrav
Prikazano 441-445 od ukupno 2336 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke