Pitanje broj: #138711

Dobar dan i unapred hvala na odgovoru. Opisaću vam ukratko svoj život. Rođena u braku kao jedino i neželjeno dete od strane oba roditelja. Ocu sam bila smetnja i kao žensko dete i kao neko ko otima vreme njegovoj supruzi. Majka me nije volela jer je krivila moje rođenje kao razlog nemogućnosti da pobegne od muža nasilnika-ima dete sa njim, šta će reći ljudi, familija, itd. Sa mojih godinu dana majka me ostavlja kod svoje majke na čuvanje i roditelji me uzimaju nazad sebi kada krećem u školu. Detinjstvo mi prolazi uz batine i maltretiranje od strane oba roditelja. Otac je svo vreme bio nasilan i prema majci. Loš život obeležava rat, izbeglištvo, nemaština, očev alkoholizam. . . Sa 18 godina (sada imam 33) pijem preko 40 tableta brufena, kafetina u pokušaju samoubistva-spavam 3 dana ali fatalnog ishoda nema. Roditelji od sramote ni ne pomišljaju da me odvedu lekaru. Od 13 godine imam problem sa podnošenjem hrane, gde me roditelji ubeđuju da sam umišljena i luda i brane da idem kod lekara. Problemi se nastavljaju i do danas, kada analize pokazuju sumnju na kronovu bolest. Zabrana izlazaka, kupovanja odeće koju želim, uzimanje plate su obeležili moju mladost, kao i konstantno ponižavanje i vređanje. Posledice su dijagnoza f41. 2, preporučena mi je psihoterapija ali trenutno ne mogu da je priuštim. Pre 12 godina doživljavam silovanje na sred ulice i pred ljudima koji su to posmatrali kroz kapiju ali nisu hteli pomoći jer nisu hteli ništa sa policijom. To me dodatno poražava-razočarenje u ljudski rod, u život. Posle toga otac tera majku da ide u nemačku da čuva decu-on joj nalazi posao. Majka odlazi, završava u javnoj kući (saznaje da ju je otac prodao nekome i da ju je slagao da joj je našao posao čuvanja deteta) . Ona jedva spašava živu glavu i vraća se i nastavlja život sa njim i samnom kao da ništa nije bilo. Majka se razboljeva od leukemije, 2, 5 godine se bori sa bolešću i umire. Potom mi otac saopštava da je srećan što je majka umrla jer sada napokon može da živi kako hoće sa ženom sa kojom živi u paralelnoj vezi već 35 godina. Još jedan šok za mene. Saznajem da otac ne laže, da je moju majku pravio budalom ceo život. Sve je to bilo previše za mene. Sada živim sa mužem u vanbračnoj zajednici, gde sam nesrećna, ne samo zbog depresije, već mislim da je u pitanju i psihičko izluđivanje od strane njega. Smeta mu da se družim i kominiciram sa ljudima, kako kaže on samo brine za mene-bolje da izbegavam situacije u kojima bih sa nekim popričala pa bih možda pala u iskušenje da s tim nekim prevarim muža. Svojim prijateljima je zabranio da nazovu telefonom kada nije kod kuće, ja sam prekinula kontakt sa svim mojim prijateljima-on mi je objasnio da to nisu nikakvi pravi prijatelji i ucenio me da biram između života pre njega i života kakav on hoće da uredi samnom. Naravno, on živi kako hoće i ne pravi sebi nikakve ustupke. Vaspitali su ga da su sve žene niskog morala i da jedva čekaju da muževima nabiju rogove. Nad njim ima veliki uticaj njegova majka koju on bezpogovorno sluša, čak mislim da njih dvoje imaju razvijem edipalni odnos. Svojoj majci se trudi da priušti sve dok ja živim kraj njega kao prosjak. Konstantno mi prigovara, isleđuje me, čak me je i pratio pre, ništa mi ne veruje. Zbog svega toga više ne izlazim iz kuće sem do prodavnice, nemam utehu ni poštovanje u nikom. On kaže da neće da menja svoje principe jer čvrsto veruje da su ispravni, tako da svaki razgovor na tu temu je fijasko. Do pre 2 godine nisam bila u stanju nikome da kažem-ne. U psihijatrijskom nalazu piše da sam pasivno-agresivna ličnost. Znam značenje te dijagnoze. Želim vas pitati gde da nađem snagu da živim posle svih muka koje sam navela (a to je možda 1% od ukupnih problem u životu) , kako da nađem sredinu sa mužem-ako je moguće? Da li sam labilna ličnost, da li ljudi poput mene uopšte imaju šanse u mojim godinama da se menjaju? Ja se osećam kao prazna ljuštura, od one vesele i pozitivne osobe nema ni traga ni glasa, živim u svom svetu, mimo drugih, izbegavam druge. Potonula sam i psihički i fizički.