Imam dete u hraniteljstvu, koje sada pohađa drugi razred i još uvek ne može da se skoncetriše na određene zadatke, peva dok radi domaći, ne zna da sabira i oduzima a o tablici množenja, slabo, isto tako slabo čita, piše, ali pamti stvari koje njoj odgovaraju. Rukopis je strašan ništa ne sluša ili ne može da shvati šta se od nje traži. Inače mati je u Vršcu u duševnoj bolnici, dijagnoza mi nije poznata, ali je doživotno na posmatranju. Želim malenoj da pomognem ali neznam kako, da li se radi o disleksiji?
imajući u vidu da se radi o detetu na hraniteljstvu, kao i vašoj zainteresovanosti da detetu pomognete, predlažem da se konsultujete sa više stručnjaka, počevši od psihologa iz centra za socijalni rad koji će vam pomoći u uspostavljanju povezane mreže saradnika koja će se sastojati od školskog psihologa i pedagoga (podrška u školi) i kliničkih psihologa i pedagoga (podrška stručne institucije), a koje će stručno koordinisati dečji psihijatar koji bi trebao i da obavi klinički pregled deteta i predloži adekvatnu dopunske preglede i tretman. Takav je otprilike protokol kakav primenjujemo u ustanovi gde ja radim, a uz podršku i aktivnu stimulaciju u kućnom okruženju od strane hranitelja koji bivaju edukovani kako i šta da rade sa detetom. Okolnosti koje opisujete u vezi deteta i smetnje koje ono pokazuje mogu biti posledica rane razvojne zanemarenosti, ali i specifičnih razvojnih smetnji između kojih može biti i disleksija.
Poštovani,
imam sina od skoro 13 godina, koji je veoma
osetljiv i
emotivan. Mnogo se sekira i za najmanje sitnice, i tada burno reaguje, plače, udara se po glavi i sl. Njegova baka je jako bolesna već nekoliko godina i iako on zna da je bolest neizlečiva (
alchajmer), nikako ne prihvata mogućnost da svakog dana može da se desi da ona umre. Pošto je ona trenutno u
bolnici, on je opsednut brigom za nju i mi u porodici ne znamo kako da se ponašamo, da li i kako da ga pripremamo za njenu smrt ili da mu ulivamo lažnu nadu. Čim kažemo da ne znamo šta će dalje da bude, on počinje
histerično da
plače i
nekontrolisano se ponaša? Molim vas da me posavetujete što hitnije, pošto je pitanje dana kada ćemo morati da ga suočimo sa istinom, kako i na koji način to da uradimo i šta da preduzmemo da bi on umerenije reagovao na probleme koje život donosi?
Unapred hvala
Poštovana,
reakcije koje opisujete kod trinestogodišnjeg dečaka mogu spadati u nekoliko kategorija:
prisilna briga (vi to nazivate opsednutošću),
prenaglašano emocionalno reagovanje u sklopu problema prilagođavanja (vi to nazivate histerisanjem sa samokažnjavanjem) i možda nesagledanim problemom razumevanja socijalnih odnosa i normi ponašanja u sklopu sniženih
sociointelektualnih kapaciteta. Takođe je bitno i sagledati u kojim porodičnim okolnostima se javlja nekontrolisano ponašanje dečaka i kakvu funkciju to može imati za porodicu. To sve treba da sagleda l
ekar specijalista dečje psihijatrije. Pa vam stoga preporučujem i da ga potražite i pomogne dečaku da bolje razume i prohvati neminovne buduće događaje, onda kada se oni dogode,
Srdačno
Obraćam Vam se jer mi je hitno potreban savet, po mogućnosti ne javni nego na mail adresu. Imam sina od 5 godina koji je u zadnjih par meseci osetio
nagon ka samozadovoljavanju. Znam da je to normalno za taj uzrast i nisam mu branila niti ga kritikovala kod njegovih 'igrica" svlačenja i dodirivanja. Zabrinula sam se kad sam primetila da on često dira svoju guzu i to kod njega izaziva erekciju. Npr. leži na stomaku i valjuska se a pri tom dira guzu ili stavlja neku igračku na nju, npr. pištolj. Neki dan smo se šokirali. Videli smo kroz ključaonicu da je sa još jednim drugom od 5 godina, igrao te igrice. Svukli su se i legli jedan na drugoga. Posle mi je rekao da su stavljali pišu u guzu. Strašno sam se uznemirila, jer ne znam ni odakle mu te ideje, nije imao pristupa ni takvim filmovima ni časopisima. Objasnila sam mu da je to sramota i da se tako ne igra sa dečacima. Ali i dalje ne znam zašto ga je to privuklo i zašto stalno dira guzu. Ne znam ni šta da radim ni kako da se postavim u ovakvoj situaciji. Možda je to prolazna faza ali jako sam zabrinuta.
Davno je prošlo vreme kada je za svako ponašanje dece postojalo
psihološko objašnjenje koje je povezivano sa izmišljenim fazama u razvoju deteta: oralnom, analnom itd. Srećom, nauka je prevazišla te istorijske koncepte i sada je stav da ne treba zanemariti mogućnost
"analne fiksiranosti" kao neodrađene faze u razvoju, ali je mnogo bolje proveriti šta se događa u životu deteta koje o seksualnom ponašanju zna mnogo više nego što bi se to očekivalo za njegov uzrast. Pogotovo je važno sagledati da li je dete izloženo bilo kakvom vidu seksualnog lošeg postupnja od strane drugih starijih osoba, a
ukoliko je uključeno u vršnjačku seksualnu igru, treba razmotriti sve to isto i za dete sa kojim je u "igri". Dakle, to je trenutak kada treba da se uključe odrasli i analiziraju kako je dete (bilo vaše bilo tuđe) naučilo takvo ponašanje jer ono ne spada u očekivani razvoj, već je često posledica nekog vida zloupotrebe dece od strane starijih osoba i to nikako ne treba prepustiti slučaju i psihologiziranju, već prijaviti ukloliko se posumnja na zlostavljanje. To ne mora biti vaše dete, ali neko dete obično jeste, koje onda naučenu "igru" pokazuje drugoj deci. Vaše dete ima dovoljno godina da ga možete pitati
kako je naučio takvo ponašanje i od koga, i ko je to drugo dete naučio takvom ponašanju. Čak i dostupnost porno filmovima spada u vid neprimerenog postupanja prema deci.
Poštovani,
Imam
devojčicu od pet godina. Često se
duri, neće da sluša, kad podviknem ili je pošaljem u sobu, počinje plač, vrištanje ali i tad tera po svome,
tvrdoglava je i jednostavno mora da istera svoje, tako da ne znam kako da se ponašam?
Hvala i pozdrav.
Poštovani,
Naučite je da se dogovara ili vi
isterajte svoje onda kada ulazite u "duel" sa petogodišnjom devojčicom, koja će vremenom pomešati ko je kome majka ukoliko je naučite da Vam ne veruje da će te učiniti ono što govorite.
Pozdrav.
Ljudi pametuju previše kada je u pitanju savetovanja pri vaspitanju dece. Interesuje me stručno mišljenje, da li
deca od godinu dana, a i nešto ranije treba ili ne treba da
prate televizijske sadržaje namenjene deci, kao i emisije o životinjama, muzičke emisije i emisije sličnog tipa.
slažem se da ima mnogo mudrovanja, a malo dokaza za izrečeno, pogotovo kada su stručnjaci u pitanju. Oko psihologije razvoja dece zabunu unose stare teorije koje su se bavile nagađanjem (mada nije ni bilo moguće pre sto godina razvijati složene psihološke ekperimente). Izneću svoje mišljenje, koje je potkrepljeno delom teorijom, delom iskustvom, što stručnim što ličnim (roditeljskim). Sa
godinu dana deca su uveliko
perceptivni eksperti koji se veoma zanimaju za ljudska lica i događanja oko njih i radoznalo bi da se upoznaju sa novim iskustvima oko sebe, ako im je osoba od sigurnosti u blizini. Time
unapređuju svoje motorne veštine i uče koje opasnosti treba izbeći a šta ih može zabaviti. Otuda je za taj uzrast
kretanje jako bitno. Gledanje televizije to može ometati pasivozacijom, zbog čega treba ograničiti vreme. Izbor sadržaja je za uzrast od jedne godine je lak, jer deca sama selektuju šta je njima interesantno i korisno (obično su to kratke reklame gde se
slike brzo smenjuju, živih boja uz muziku, zatim emisije u kojima se pojavlju najrazličitije lutke sa ljudskim osobinama i sa puno
muzike i pevanja (otuda su teletabisi tako popularni kod dece i tako omraženi kod odraslih koji od svega vide opasnost da dete ne skoči u neku rupu) čime
deca uče i jezik i elemente jednostavnih ponašanja. Takođe, ne može se za svu decu
generalizovati štetnost ili korisnost gledanja tv-a. Za decu koja su mirna, pasivna, neinicijativna, uzbudljive emisije su od koristi i obrnuto.
imam sina od skoro 13 godina, koji je veoma osetljiv i emotivan. Mnogo se sekira i za najmanje sitnice, i tada burno reaguje, plače, udara se po glavi i sl. Njegova baka je jako bolesna već nekoliko godina i iako on zna da je bolest neizlečiva ( alchajmer), nikako ne prihvata mogućnost da svakog dana može da se desi da ona umre. Pošto je ona trenutno u bolnici, on je opsednut brigom za nju i mi u porodici ne znamo kako da se ponašamo, da li i kako da ga pripremamo za njenu smrt ili da mu ulivamo lažnu nadu. Čim kažemo da ne znamo šta će dalje da bude, on počinje histerično da plače i nekontrolisano se ponaša? Molim vas da me posavetujete što hitnije, pošto je pitanje dana kada ćemo morati da ga suočimo sa istinom, kako i na koji način to da uradimo i šta da preduzmemo da bi on umerenije reagovao na probleme koje život donosi?
Unapred hvala
reakcije koje opisujete kod trinestogodišnjeg dečaka mogu spadati u nekoliko kategorija: prisilna briga (vi to nazivate opsednutošću), prenaglašano emocionalno reagovanje u sklopu problema prilagođavanja (vi to nazivate histerisanjem sa samokažnjavanjem) i možda nesagledanim problemom razumevanja socijalnih odnosa i normi ponašanja u sklopu sniženih sociointelektualnih kapaciteta. Takođe je bitno i sagledati u kojim porodičnim okolnostima se javlja nekontrolisano ponašanje dečaka i kakvu funkciju to može imati za porodicu. To sve treba da sagleda l ekar specijalista dečje psihijatrije. Pa vam stoga preporučujem i da ga potražite i pomogne dečaku da bolje razume i prohvati neminovne buduće događaje, onda kada se oni dogode,
Srdačno
Imam devojčicu od pet godina. Često se duri, neće da sluša, kad podviknem ili je pošaljem u sobu, počinje plač, vrištanje ali i tad tera po svome, tvrdoglava je i jednostavno mora da istera svoje, tako da ne znam kako da se ponašam?
Hvala i pozdrav.
Naučite je da se dogovara ili vi isterajte svoje onda kada ulazite u "duel" sa petogodišnjom devojčicom, koja će vremenom pomešati ko je kome majka ukoliko je naučite da Vam ne veruje da će te učiniti ono što govorite.
Pozdrav.
Prikazano 181-185 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke