Poštovani,
Moj sin ima 23 meseca, zdravo i napredno dete. Već par meseci posle rođenja počeo je da burno reaguje kada ga otac drži, nosi i plače, a smiri se čim ga ja uzmem u naručje. S početka sam mislila da je još mali i da je to zbog toga, ali se do dana današnjeg ništa bitno nije izmenilo. Kada je krenuo u vrtić pre par meseci stanje se pogoršalo jer ga je otac vodio u vrtić pa se i zbog toga ljutio na njega. On jednostavno veći deo dana uopšte neće da se igra sa njim, neće da ga tata presvlači, neće da ga on hrani, neće sa njim da se igra, samo mama. Pošto zna da priča često govori "beži tata", "neće tatu", i tome slično. Otac mora maltene da dubi na trepavicama da bi se on igrao sa njim. Ono što želim da naglasim je sledeće: kad ja nisam tu, kad odem na posao ili bilo gde, njih dvojica se super slažu, ali čim ja dodjem sve se vraća na staro. Mi smo inače u d obrom i normalnom braku, bez većih nesuglasica i moj muž je stvarno ok, tako da ne mogu reći da je on nešto loše uradio, osim što ga je on vodio na privikavanje u vrtić pa ga mali od tad dodatno ne goduje. Meni je sve to jako naporno, jer mali hoće samo sa mnom i celo to stanje mi već predugo traje. Nisam od onih majki koje su previše vezale sina za sebe, naprotiv otac od rodjenja učestvuje u svemu, ali je to maltene na silu jer kao što rekoh naš sin se buni. Ima nekih stvari koje zajedno rade kao što su na primer večernje kupanje, ili kad "vozi" tatin auto, ali i tu je često vuci potegni! Ja pokušavam da ga sa ocem ostavljam samim što češće, da bi se zbližili, ali nema nekih rezultata. Na primer, sa mojim bratom bi i na mesec otišao i sve hoće sa njim, ali sa tatom ne! Meni to baš nije normalno, i zato me zanima šta može da bude razlog tome i kako da se postavimo i suprug i ja.
Veliko hvala.

Poštovani,
Moj dečak ima 11 god. i Daunov sindrom. Problem je što je govor nerazvijen i što polako ulazi u pubertet. Zbunjena sam i nemam više stav. Vrlo burno reaguje, ništa mu ne odgovara. Kome se obratiti za pomoć? Poznato mi je da je Zavod u kralja mMlutina, dosta dobar ali čini mi se da više stavljaju akcenat na mlađi uzrast.
Hvala

Poštovani doktore,

moje pitanje je verovatno slično kao i velikog procenta roditelja kome dete ima 13 godina. Evo o čemu je reč. Sada je šesti razred i ove godine će položiti vrlo dobar. Do sada je njegov uspeh bio odličan. Nema u njegovom ponašanju ništa tragično, ali mi je skrenuta pažnja u školi da je po njihovoj proceni počeo da se druži sa lošim društvom, tj. sa decom koja imaju porodične probleme uglavnom, koja beže sa časova i puše. To je počeo da radi i on. Ja i suprug stalno razgovaramo sa njim, ukazujemo mu da to nije dobro, bilo je tu normalnog razgovora i nekad gubljenja strapljenja i vike ali ne fizičkog nasrtaja. Znamo da je vreme puberteta takvo, da oni hoće sve da probaju, da kopiraju starije itd, ali nas je strah da sve to ne ode u nekom zaista negativnom smeru. Inače što se tiče mene i mog supruga, smatramo da smo normalna porodica, živimo u vremenu u kom živi cela Srbija i izloženi svim stresovima kao i 99% ljudi na ovim prostorima, ali to ne umanjuje našu odgovornost ka svom detetu. Samo da napomenem da ja ne radim i da sam tu za njega, i da se takve stvari dešavaju najviše u školi gde je sve počelo, a sin trenira karate i uspešan je u tome. Molim vas pomozite mi na koji način da mu objasnim da se kloni lošeg društva.

Unapred zahvalna

porodica Lazarević.

Poštovani,

problem je ponašanje moje devojčice koja ima 4g. Odkako je krenula u vrtić (pre god dana) njeno ponašanje je sve gore i gore. Inače je i pre vrtića bila jako živahna i prkosna ali sada je jako bezobrazna. Počela je da se pljuje, tuče, psuje, vaspitačica nije htela da je vodi na ekskurziju zbog toga. Kući je još gora. Kad je pitam zašto to radi, kaže "zato što mi se smeju". Imam osećaj da se ona u vrtiću tako ponaša jer konstantno želi da bude u centru pažnje neshvatajući da to nije dobro. Ja sam već otupela od pričanja ali ona jednostavno ne sluša. Izbegavam da je tučem iako nekad stvarno dobije po guzi ali onda je sve još gore. Kad je kaznim ostajanjem u sobi u stanju je sat vremena da vrišti iako ne sme sama da izađe iz sobe, dok ja ne uđem i ne kažem joj da može da izađe. Onda joj pokušavam objasniti da to nije lepo i zašto nije lepo ali sve to traje 5min i opet po starom. Inače je jako inteligentna ali to pokazuje samo u momentima kada ona želi i koji jako kratko traju. Pažnja joj je kratkotrajna, ništa je ne zanima, ceo dan samo trči, ruši, svadja se. Često kad je pitam nešto ona odgovara nešto što nema veze s tim, tipa "jel znaš da nije lepo to i to" ona odgovara "vidi ptice napolju" i sl. Ona tačno isprobava moje granice a ja sam nemoćna u tome jer na kraju sve bude kako ona hoće jer izluđuje ukućane zbog tog vrištanja i histerisanja. U tim momentima ništa ne pomaže, ni razgovor ni dogovor ni batine. Kako da reagujem u tim situacijama koje su veoma česte tokom dana? Voli vodu jako, pa je pustim pola sata, sat dnevno da se igra s vodom ali to je jedino što nju smiruje i u čemu se ona nalazi. Ne želim da je druga deca ismevaju ili izbegavaju zbog tog ponašanja ili da ima problema danas, sutra u školi. Svesna sam da je to najveća moja greška jer nisam provodila dovoljno vremena uz nju jer sam studirala. Želim da joj se posvetim skroz sada ali ne znam kako da ispravim sve to. Molim vas da mi date konkretan savet kako se ponašati sa takvim detetom.

Hvala vam puno i veliki pozdrav.

Poštovani,

Kako raditi sa detetom koji ima sindrom disleksije? Šta radit ako ga ne prhvataju u školi iako znaju za njegov problem? Kako nastavnici trebaju sa njim da rade?

Hvala