Poštovani,
Molim Vas dajte mi neki savet
imam 15 godina i oko godinu dana sam sa dečkom u vezi, on ima naravno svoje mane na koje se nekako navikavam jer znam da ipak ne može da promeni
problem je u tome što mi je mama rekla da ga više nikad ne želi ni videti ni čuti ni da ga spomenem zbog ponašanja. On zaista ima
težak karakter i zna svašta da kažem, ali ne znam šta sad da radim. Meni je obećao da neće više tako da se ponaša jer mi pravi probleme (a znam da je hteo samo da pokuša da popravi situaciju u kući kod mene) ali to moju mamu ne zanima
inače su mi roditelji užasni i svaku vezu mi uništili, ona mi je svašta rekla preko telefona da nisam mogla da se smirim par sati. Na putu je trenutno i vraća se za koji dan kad dođe znam da će da me smara sa njim i plašim se. Ne znam šta da joj kažem, ne vredi ni da se smiri ni ništa, baš sam se uplašila jer znam da može svašta da mi uradi
trenutno je i on na moru i mnogo mi nedostaje, koju rečenicu da joj kažem da mi ne bi zabranila izlaske. Uopšte ne misli na druge, ništa je ne zanima, u stanju je da me
zatvori u sobu preko celog raspusta
razgovor sa njom ne pomaže, neće da me sluša, može samo da viče i da mi
lupa šamare
molim Vas dajte mi neki savet kako da se ponašam, šta da radim kada dođe! Jer znam da nema efekta kod nje lepo je dočekati sa spremnjenim stanom i slično.
Hvala unapred.
Poštovana, Šamaranje, ograničavanje kretanja i slična maltretiranja koja si opisala spadaju u
zlostavljanje, odnosno ponašanje koje je kažnjivo. Savetujem ti da porazgovaraš otvoreno sa nekim iz familije o tome šta se u kući događa i kakvom si vaspitanju izložena, jer svaki drugi pokušaj i traženje magične rečenice su trenutna rešenja bez jasnog ishoda. Svakako su ti na rasoplaganju i druge mogućnosti kojima pribegavaju tvoji vršnjaci u sličnim situacijama kada se obraćaju centru za socijalni rad i prijavljuju svoje roditelje za nasilje u kući (fizičko i emocionalano). Smatram da je mnogo bolje "otvoriti"
priču o nasilju u kući sa nekim u koga imaš poverenje, a može napraviti uticaj na majku, a ukoliko nema ni jednog drugog rešenja ne treba oklevati ni u traženju pomoći institucija koje su za to angažovane. A što se dečka tiče, ne znam koliko si srećna u vezi sa nekim koga si opisala slično kao majku. Ako jesi, bolje se usresredi na ono što on radi a ne na ono što ti obećava, jer ako krši obećanja, znači da njegova obećanja i ne vrede mnogo, a da su njegovi postupci ustvari ono što on i jeste. Srećno i hrabro
Pozdrav.
Poštovani,
Moja ćerka koja ima 9 godina ima bukvalno od malena naviku da posle npr. nekog njoj uzbudljivog događaja to prepriča ali sama u sobi, šeta gore-dole po sobi,
skakuće i priča sama sa sobom. Dok je bila manja to i nije toliko smetalo ali sada kada ode na primer na ekskurziju ona se unervozi jer ne može da se zatvori sama u sobu. Možda će ovo nekome zvučati smešno, ali ja se stvarno brinem jer je njen otac bio duševno oboleo koliko je ovo normalno jer kojem god psihologu sam se obraćala svi su rekli da je to u redu i da ona na taj način
ispoljava emocije, ako je to tako kada će to prestati?
Unapred Vam hvala na odgovoru.
Poštovana,
Ne mora baš sve što izgleda
neuobičajeno odmah biti i
patološko. Obzirom da Vaša ćerkica ima svoj
ritual od ranog detinjstva ja bih ga tako i posmatrao, a ne kao nekakvo prisilno ponašanje. Rituale i prisile treba razlikovati, pre svega u zadovoljstvu. Rituali se čine sa zadovoljstvom, a
prisilne radnje su tu da ponište neku strašljivu i katastrofičnu misao i uglavnom njihovo izvođenje zamara osobu i prilikom izvođenja ne oseća nikakvu prijatnost. Religiozne osobe osećaju jaku potrebu za posete religijskim hramovima, čitanju ili izgovaranju molitivi ispovedanju i sl. I za to je svakako potrebna doza privatnosti, a ponašanje većine vernika ne predstavlja nikakvu patologiju. Činjenica da Vaša ćerka ima sličnu potrebu (za privatnošću) govori i o kritičnosti u sagledavanju sopstvenog ponašanja u odnosu na druge, ali se verovatno ne želi ni odreći zadovoljstva u navici koju toliko godina održava. Da ne biste imali strepnju zbog njenog ponašanja i sumnje da se radi o "naslednoj" bolesti, savetujem Vam da potražite dečjeg psihijatra sa kojim biste detaljnije razmotrili aktuelno ponašanje.
Pozdrav.
Poštovani,
Psihijatar mi je pre nekoliko dana ustanovio da imam
poremećaj dvostruke ličnosti, uzrokovan besom. Nije mi dao nikakvu medikamentnu terapiju, samo
kognitivnu-bihejvioralnu terapiju. Možete li da mi objasnite koliko može da bude ozbiljan ovaj poremećaj i šta da radim? Pošto sam ja maltretirana u detinjstvu od strane nastavnika, i kad se setim toga obuzme me
jak bes i mržnja, da u tom momentu uradim neku negativnu radnju, a već drugog dana se ne sećam toga. Strašno sam uplašena. Da li treba da nastavim terapiju kod dečijeg psihijatra ili negde drugde? Molim Vas pomozite mi.
Hvala unapred.
Poštovana,
Malo psihijatara se u svojoj karijeri može pohvaliti da je imalo iskustva sa stanjem kakvo je npr.
dvostruka ličnost. Ja se (ne) mogu pohvaliti da sam do sada imao takvo iskustvom. Teorijski, mogu Vam reći da ozbiljnost poremećaja zavisi od učestalosti i
ozbiljnosti učinjenih dela tokom izmene stanja svesti, ali u svakom slučaju je potrebno potražiti psihoterapeuta (nije baš najbitnije koje psihoterapijske orijentacije) ali koji je imao iskustva u radu sa ovim poremećajem i radom sa osobama koje su bile zlostavljane.
Pozdrav.
Poštovani,
Majka sam devojčice od 7 i dečaka od 10 godina. Živimo u kući sa dvorištem, imamo dve mačke koje moja ćerka obožava, nosi ih, igra se sa njima i redovno je upozoravamo na obavezno
pranje ruku posle svakog
kontakta sa životinjama, posebno od kada je pre četiri meseca preležala Salmonelu. Dečak je vrlo razuman i poslušan. Od pre petnaest dana počeo je
preterano da pere ruke, čini mi se na svakih pola sata, ne želi da ga sestra dotakne ako je dirala mačku dok se sam ne uveri da je oprala ruke, pa čak i tada posle njihove igre odlazi i pere ruke. Drugi problem je taj što
ne dodiruje stvari - daljinski upravljač i igračke koje je ona dodirivala. Pokušavam da mu objasnim da mačije dlake neće preći na njega i da se neće razboleti ali on to ne prihvata. Da li je to prolazna faza ili ozbiljniji problem, da li je potrebno da se životinje uklone?
Hvala unapred.
Poštovana,
Najverovatnije se radi o prolaznoj pojavi koja je povezana sa zaista ozbiljnim posledicama u vidu preležane salmoneloze, a pametna dece uče i iz tuđeg iskustva, pa je dovoljno što je video sestru kako boluje. Međutim, pre nego što sve stavimo u koš relativiteta, savetujem da pokušate da sagledate i sopstveni
psihološki i vaspitini uticaj na oba deteta, tako što ćete pokušajte sami sebi da odgovorite na sledeća pitanja. Da li će faza biti prolazna ukoliko vi nastavite na isti način da se obraćate ćerki u njegovom prisustvu? Da li ste očekivali da je moguće da njoj govorite jedno, a da sin razume nešto drugo (manje ozbiljno)? Da li če uklanjanje mački rešiti njegov ponašajni
problem ritualnog pranja ruku, a neće stvoriti novi problem, emocionalnog povređivanja ćerke koju bi lišili mački koje obožava? Da li bi to dovelo do još većeg približavanja (vrlo razumnom i poslušnom i reklo bi se posebnom) sinu, a većem udaljavanja od ćerke? Da li bi vaš drugačiji pristup doveo do drugačijeg ponašanja dece?
Pozdrav.
Poštovani,
Užasno me
grize savest i povređena sam, imam 18 god u završila sam srednju školu. U prvoj god sam prišla jednom
dečku iz škole, nije me pozvao posle toga. Ispala sam smotana i lupala sam gluposti. Ne spavam mirno zbog toga ni dan danas, ego mi je povređen, ali mi se i sviđa nekada toliko da ne znam šta ću pa popusti pa opet. Ne znam da li je to
opsesija ili zaljubljenost koja nije uzvraćena i zato me užasno boli već 3 god. Nisam priznala mami nemam snage niti nameravam. Drugarice znaju. Jedna mi je rekla da zna šta je on pričao o meni i da je nju čak to povredilo. Pričao je da je razmišljao da me iskoristi ali da to nije ništa da ostatak ne sme da mi kaže pošto bi po njenom mišljenju
upala u depresiju. Ja ne mogu više da patim zbog njega i da slušam pesme koje me na to podsećaju kako bi se još više mučila. Posle mi je mahao iz autobusa, pa ogovarao, ali tu nema nade prošlo je 3 god, a ja još mislim na njega. 90% njegovih devojaka je ružnije od mene, i lake su devojke, čak mi je i on to rekao sa gađenjem, njega svaka druga može da ima a ja ne, sa toliko njih sam mogla da budem a sa njim nikada neću moći, i to me psihički razdire, mama vidi da se nešto dešava ja poričem, i grickam nokte do živca što je izluđuje i po tome vidi da se nešto dešava, ne znam kako ovo da prevaziđem, morala sam da budem opširna.
Hvala puno unapred na pomoći. Pozdrav.
Poštovana,
Imaš dovoljno godina da možeš da razumeš da se u životu ne može biti spreman da se u svakom trenutku bude savršen, niti da se dobije baš sve što se želi. Usvajanje tih proverenih činjenica, pomaže nam da ne gubimo vreme i živce zakačinjući se za situacije, predmete i osobe od kojih se ne može očekivati ništa (ili mrvice), već nam pomaže da se racionalnije, odgovornije i efikasnije
prilagodimo realnosti i krenemo ka nečem drugom što nosi nova uzbuđenja. Mnogo pitanja se otvara zašto ti to ne činiš i kakve koristi (da, koristi!) imaš od takvog svog ponašanja i zašto ga se tako kruto držiš? Ako o tome ne možeš razgovarati sama sa sobom (kroz unutrašnji dijalog), niti sa osobama od poverenja (ako ih nemaš potrebno je da ih što pre stekneš), onda potraži psihologa ili adolescentnog psihijatra sa kojima možeš
otvoreno razgovarati o problemu koji si ovde iznela.
Pozdrav
Molim Vas dajte mi neki savet imam 15 godina i oko godinu dana sam sa dečkom u vezi, on ima naravno svoje mane na koje se nekako navikavam jer znam da ipak ne može da promeni problem je u tome što mi je mama rekla da ga više nikad ne želi ni videti ni čuti ni da ga spomenem zbog ponašanja. On zaista ima težak karakter i zna svašta da kažem, ali ne znam šta sad da radim. Meni je obećao da neće više tako da se ponaša jer mi pravi probleme (a znam da je hteo samo da pokuša da popravi situaciju u kući kod mene) ali to moju mamu ne zanima inače su mi roditelji užasni i svaku vezu mi uništili, ona mi je svašta rekla preko telefona da nisam mogla da se smirim par sati. Na putu je trenutno i vraća se za koji dan kad dođe znam da će da me smara sa njim i plašim se. Ne znam šta da joj kažem, ne vredi ni da se smiri ni ništa, baš sam se uplašila jer znam da može svašta da mi uradi trenutno je i on na moru i mnogo mi nedostaje, koju rečenicu da joj kažem da mi ne bi zabranila izlaske. Uopšte ne misli na druge, ništa je ne zanima, u stanju je da me zatvori u sobu preko celog raspusta razgovor sa njom ne pomaže, neće da me sluša, može samo da viče i da mi lupa šamare molim Vas dajte mi neki savet kako da se ponašam, šta da radim kada dođe! Jer znam da nema efekta kod nje lepo je dočekati sa spremnjenim stanom i slično.
Hvala unapred.
Šamaranje, ograničavanje kretanja i slična maltretiranja koja si opisala spadaju u zlostavljanje, odnosno ponašanje koje je kažnjivo. Savetujem ti da porazgovaraš otvoreno sa nekim iz familije o tome šta se u kući događa i kakvom si vaspitanju izložena, jer svaki drugi pokušaj i traženje magične rečenice su trenutna rešenja bez jasnog ishoda. Svakako su ti na rasoplaganju i druge mogućnosti kojima pribegavaju tvoji vršnjaci u sličnim situacijama kada se obraćaju centru za socijalni rad i prijavljuju svoje roditelje za nasilje u kući (fizičko i emocionalano). Smatram da je mnogo bolje "otvoriti" priču o nasilju u kući sa nekim u koga imaš poverenje, a može napraviti uticaj na majku, a ukoliko nema ni jednog drugog rešenja ne treba oklevati ni u traženju pomoći institucija koje su za to angažovane. A što se dečka tiče, ne znam koliko si srećna u vezi sa nekim koga si opisala slično kao majku. Ako jesi, bolje se usresredi na ono što on radi a ne na ono što ti obećava, jer ako krši obećanja, znači da njegova obećanja i ne vrede mnogo, a da su njegovi postupci ustvari ono što on i jeste. Srećno i hrabro
Pozdrav.
Moja ćerka koja ima 9 godina ima bukvalno od malena naviku da posle npr. nekog njoj uzbudljivog događaja to prepriča ali sama u sobi, šeta gore-dole po sobi, skakuće i priča sama sa sobom. Dok je bila manja to i nije toliko smetalo ali sada kada ode na primer na ekskurziju ona se unervozi jer ne može da se zatvori sama u sobu. Možda će ovo nekome zvučati smešno, ali ja se stvarno brinem jer je njen otac bio duševno oboleo koliko je ovo normalno jer kojem god psihologu sam se obraćala svi su rekli da je to u redu i da ona na taj način ispoljava emocije, ako je to tako kada će to prestati?
Unapred Vam hvala na odgovoru.
Ne mora baš sve što izgleda neuobičajeno odmah biti i patološko. Obzirom da Vaša ćerkica ima svoj ritual od ranog detinjstva ja bih ga tako i posmatrao, a ne kao nekakvo prisilno ponašanje. Rituale i prisile treba razlikovati, pre svega u zadovoljstvu. Rituali se čine sa zadovoljstvom, a prisilne radnje su tu da ponište neku strašljivu i katastrofičnu misao i uglavnom njihovo izvođenje zamara osobu i prilikom izvođenja ne oseća nikakvu prijatnost. Religiozne osobe osećaju jaku potrebu za posete religijskim hramovima, čitanju ili izgovaranju molitivi ispovedanju i sl. I za to je svakako potrebna doza privatnosti, a ponašanje većine vernika ne predstavlja nikakvu patologiju. Činjenica da Vaša ćerka ima sličnu potrebu (za privatnošću) govori i o kritičnosti u sagledavanju sopstvenog ponašanja u odnosu na druge, ali se verovatno ne želi ni odreći zadovoljstva u navici koju toliko godina održava. Da ne biste imali strepnju zbog njenog ponašanja i sumnje da se radi o "naslednoj" bolesti, savetujem Vam da potražite dečjeg psihijatra sa kojim biste detaljnije razmotrili aktuelno ponašanje.
Pozdrav.
Psihijatar mi je pre nekoliko dana ustanovio da imam poremećaj dvostruke ličnosti, uzrokovan besom. Nije mi dao nikakvu medikamentnu terapiju, samo kognitivnu-bihejvioralnu terapiju. Možete li da mi objasnite koliko može da bude ozbiljan ovaj poremećaj i šta da radim? Pošto sam ja maltretirana u detinjstvu od strane nastavnika, i kad se setim toga obuzme me jak bes i mržnja, da u tom momentu uradim neku negativnu radnju, a već drugog dana se ne sećam toga. Strašno sam uplašena. Da li treba da nastavim terapiju kod dečijeg psihijatra ili negde drugde? Molim Vas pomozite mi.
Hvala unapred.
Malo psihijatara se u svojoj karijeri može pohvaliti da je imalo iskustva sa stanjem kakvo je npr. dvostruka ličnost. Ja se (ne) mogu pohvaliti da sam do sada imao takvo iskustvom. Teorijski, mogu Vam reći da ozbiljnost poremećaja zavisi od učestalosti i ozbiljnosti učinjenih dela tokom izmene stanja svesti, ali u svakom slučaju je potrebno potražiti psihoterapeuta (nije baš najbitnije koje psihoterapijske orijentacije) ali koji je imao iskustva u radu sa ovim poremećajem i radom sa osobama koje su bile zlostavljane.
Pozdrav.
Majka sam devojčice od 7 i dečaka od 10 godina. Živimo u kući sa dvorištem, imamo dve mačke koje moja ćerka obožava, nosi ih, igra se sa njima i redovno je upozoravamo na obavezno pranje ruku posle svakog kontakta sa životinjama, posebno od kada je pre četiri meseca preležala Salmonelu. Dečak je vrlo razuman i poslušan. Od pre petnaest dana počeo je preterano da pere ruke, čini mi se na svakih pola sata, ne želi da ga sestra dotakne ako je dirala mačku dok se sam ne uveri da je oprala ruke, pa čak i tada posle njihove igre odlazi i pere ruke. Drugi problem je taj što ne dodiruje stvari - daljinski upravljač i igračke koje je ona dodirivala. Pokušavam da mu objasnim da mačije dlake neće preći na njega i da se neće razboleti ali on to ne prihvata. Da li je to prolazna faza ili ozbiljniji problem, da li je potrebno da se životinje uklone?
Hvala unapred.
Najverovatnije se radi o prolaznoj pojavi koja je povezana sa zaista ozbiljnim posledicama u vidu preležane salmoneloze, a pametna dece uče i iz tuđeg iskustva, pa je dovoljno što je video sestru kako boluje. Međutim, pre nego što sve stavimo u koš relativiteta, savetujem da pokušate da sagledate i sopstveni psihološki i vaspitini uticaj na oba deteta, tako što ćete pokušajte sami sebi da odgovorite na sledeća pitanja. Da li će faza biti prolazna ukoliko vi nastavite na isti način da se obraćate ćerki u njegovom prisustvu? Da li ste očekivali da je moguće da njoj govorite jedno, a da sin razume nešto drugo (manje ozbiljno)? Da li če uklanjanje mački rešiti njegov ponašajni problem ritualnog pranja ruku, a neće stvoriti novi problem, emocionalnog povređivanja ćerke koju bi lišili mački koje obožava? Da li bi to dovelo do još većeg približavanja (vrlo razumnom i poslušnom i reklo bi se posebnom) sinu, a većem udaljavanja od ćerke? Da li bi vaš drugačiji pristup doveo do drugačijeg ponašanja dece?
Pozdrav.
Užasno me grize savest i povređena sam, imam 18 god u završila sam srednju školu. U prvoj god sam prišla jednom
Hvala puno unapred na pomoći. Pozdrav.
Imaš dovoljno godina da možeš da razumeš da se u životu ne može biti spreman da se u svakom trenutku bude savršen, niti da se dobije baš sve što se želi. Usvajanje tih proverenih činjenica, pomaže nam da ne gubimo vreme i živce zakačinjući se za situacije, predmete i osobe od kojih se ne može očekivati ništa (ili mrvice), već nam pomaže da se racionalnije, odgovornije i efikasnije prilagodimo realnosti i krenemo ka nečem drugom što nosi nova uzbuđenja. Mnogo pitanja se otvara zašto ti to ne činiš i kakve koristi (da, koristi!) imaš od takvog svog ponašanja i zašto ga se tako kruto držiš? Ako o tome ne možeš razgovarati sama sa sobom (kroz unutrašnji dijalog), niti sa osobama od poverenja (ako ih nemaš potrebno je da ih što pre stekneš), onda potraži psihologa ili adolescentnog psihijatra sa kojima možeš otvoreno razgovarati o problemu koji si ovde iznela.
Pozdrav
Prikazano 131-135 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke