Psihosocijalna podrška obolelima od raka dojke: Slavica Simić

U novoj epizodi 'Iz ugla stručnjaka' razgovarali smo sa psihološkinjom Slavicom Simić iz Savetovališta za žene obolele od raka dojke ‘Jefimija’. Sa njom smo pričali o prednostima psihosocijalne podrške kroz udruženja.

Psihosocijalna podrška

Dijagnoza raka dojke predstavlja jedan od glavnih životnih stresova u životu bilo koje žene. Uopšte, dijagnoza raka je nešto što potpuno pomera tlo pod nogama i ona predstavlja pretnju integritetu i životu svake osobe. U tom smislu, svi resursi osobe se pokreću da bi se obezbedilo preživljavanje. 

Ono što karakteriše tu situaciju jeste osećaj gubitka kontrole nad sopstvenim životom, nad bolešću i lečenjem. Osoba tada preispituje sopstveni identitet, u smislu ko smo bili, ko jesmo i ko ćemo biti. Ovde se govori i o gubitku određenih pozicija i uloga koje smo izgradili u životu. 

Psihosocijalna podrška je skup mera, multidisciplinarni i multiinstitucionalni pristup, u cilju da se pomogne ženi s dijagnozom raka dojke da razume bolest, da se s njom suoči, da preživi i prilagodi se, a na posletku i da se adaptira nakon izlečenja. 

Kome je potrebna psihosocijalna podrška?

Podrška je potrebna svima, ali ne prepoznaju to svi pacijenti. Ono što uslovljava tu potrebu je ostvarenost životnih ciljeva. Drugačiji je pristup mladim pacijentkinjama i onima koje su već prošle mnoge etape života. Takođe, svaka osoba drugačije reaguje na životne probleme. Na kraju, važan faktor je stadijum bolesti žene i način tretiranja, ali i interpersonalni odnosi, tj. resursi na koje osoba može da računa:

• Razvijenost interpesonalnih mreža;
• Razvijenost odnosa s porodicom;
• Osećaj pripadnosti;
• Osećaj poverenja u formalni sistem podrške.

Često se dijagnoza raka dojke doživljava kao kazna. 30% osoba ima osećaj krivice i stidi se što je dobila bolest. Ovo je emotivno i etički područje koje je veoma osetljivo. Sama bolest poteže i egzistencijalna pitanja. 

Razlozi zašto se žene javljaju u udruženje

Psihosocijalna podrška treba da budu obavezni deo zdravstvenog sistema. Beograd to ima u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, ali ona postoji i u Institutu u Sremskoj kamenici. Psihoonkološka savetovališta ne postoje nigde u Srbiji pri sekundarnim i tercijarnim ustanovama, iako bi to trebalo da bude neizostavni deo podrške svim onkološkim pacijentima. 

Psihoonkologija je prepoznata kao 6. stub lečenja svih onkoloških bolesti. U uređenim društvima se podrazumeva da lekari, psiholozi, socijalni radnici, defektolozi, nutricionisti i duhovnici učestvuju u lečenju pacijenata, od prvog momenta.

Saradnjom između Udruženja ‘Jefimija’ i profesionalaca olakšava se proces lečenja pacijenatkinja i ubrzava se njihov prolazak kroz bolest, a s druge strane su upućene da se obrate savetovalištu. Pacijentkinja dolazi samoinicijativno, u zavisnosti od toga da li je procenila da joj je to potrebno.

Ukoliko osoba ima osećaj pripadnosti unutar sopstvene zajednice, ona će lakše podneti sopstvenu dijagnozu, jer može da se osloni na članove sopstvene zajednice, međutim postoji pojava izolacije i samoizolacije osoba s dijagnozom raka dojke i zbog toga se one povlače u sebe, pa i prekidaju veze koje bi mogle da budu veoma zdrave i podržavajuće. S druge strane, kao kontradiktornost, posoji i ponašanje koje se ogleda negiranjem sopstvene situacije. Ovo deluje kao naknadni stresogeni faktor. 

Udruženje dobro osluškuje potrebe pacijentkinja i kroz saradnju sa zdravstvenim profesionalcima i centrima, kontakt s korisnicama počinje u sobama za hirurgiju dojke. Nakon operacije, članice tima za iskustvenu podršku, žene koje imaju iskustvo raka dojke, one odlaze u sobe i susreću se s ženama koje su tek operisane, pružaju im podršku i male znakove pažnje. 

Intenzivni proces lečenja otprilike traje dve godine i žene prolaze kroz tugovanje za osobom koje su bile pre bolesti, jer osoba na neki način gubi samu sebe u toj bolesti i potrebno je iznova je roditi. Dešava se da čak i posle nekoliko godina, žena ostaje u stanju depresije, anksioznosti, besa i uznemirenosti, iako je zdrava. Iz svih tih razloga, osoba može doći i potražiti podršku, ali samo je na njoj kada će to i uraditi. 

'U Srbiji postoji mnogo predrasuda, narod nije dovoljno edukovan i često će samo zbog toga osoba često ćutati o svojim osećanjima i svojoj bolesti, da ne bi uznemirila porodicu ili da ne bi pokrenula nerazumevanje okoline.'

Tipovi podrške ženama obolelim od raka dojke

Iskustvena podrška u sklopu savetovališta 'Jefimija' je dostupna pacijentknjima i preko telefona, jer mnoge nemaju mogućnost da dolaze lično u Savetovalište. ‘Jefimija’ je pored odlaska u zdravstvene centre i telefonske podrške osmislila i program “Tu smo za vas”, gde 4 puta godišnje odlazi u druge gradove gde organizuje:

• grupe samopomoći;
• iskustvenu podršku;
• psihološku podršku/psihoterapiju;
• zdravstvenu podršku. 

Vrlo karakteristično za psihosocijalnu podršku je pomoć u rešavanju poremećene ravnoteže koja se desi još u prvom koraku u lečenja raka dojke. Tada se pacijentkinje osećaju sigurnije i mogu da uvide da postoji izlaz iz njihove situacije. Psihosocijalna podrška ne služi samo da se žena suoči s bolešću, prilagodi se i adaptira na svoje stanje, već i da se razmotre životni ciljevi, da se eventualno oni preformulišu i da se pokrenu kreativni potencijali. Dijagnoza se ovde predstavlja kao povod za menjanje života u kvalitetnijem smislu.

Iskustvena podrška je važna jer se radi s ženama koje su i same prošle kroz iskustvo raka dojke i njima se veruje. Tada pacijentkinje mogu da zamisle sebe s kosom, nasmejane, žive i zdrave. Ovo je veoma važno u prvim fazama lečenja, kako bi žena dobila motivaciju i sve neophodne informacije koje se tiču njenog lečenja. 

Kako proces odmiče i počinju da se javljaju fizičke tegobe, biće nekad potrebno da se formira grupna podrška, gde će se stvoriti sistem poverenja. U grupi se može razgovarati o problemima o kojima se nigde drugde ne govori, pacijentkinjama je dozvoljeno da pričaju o stvarima koje će ih naterati na suze, ali i na smeh, jer je humor veoma važan mehanizam nošenja s problemom. U ovoj fazi se organizuju grupne aktivnosti, zabavnog karaktera, koji doprinose relaksaciji i dobrom raspoloženju. 

Na kraju, s gubitkom kose, jakim mučninama od hemioterapije, počinje da se javlja i potreba za psihoterapijom. Psihološki faktori i način života su neredak uzrok nastanka bolesti, pa je tu psihoterapija veoma važna, kako bi se rešio osećaj krivice, tuge, besa i straha. Grupni rad i psihoterapija idu zajedno i ne mogu se odvajati. 

U okviru Savetovališta postoje zdravstvene konsultacije, gde hirurzi i onkolozi imaju drugačiji pristup svojim pacijentkinjama. U Savetovalištu one nisu pacijentkinje, već korisnice - kompletne osobe. Ambijent je opušten, tako da se žene osećaju sigurnije i prijatnije da postavljaju pitanja. Istraživanja iz psihoonkologije pokazuju da kada postoji dobar protok informacija spojen sa empatijom, pacijentkinje će to doživeti kao najveću podršku, dobiće nadu i motivaciju za lečenjem. Ovo je najznačajnija podrška. 

'Onog momenta kada žena proceni da je potrebno da izađe iz sistema podrške, ona to može uraditi bez osećaja krivice, ali se isto tako može vratiti u ovaj sistem kada god oseti da joj je to potrebno, pogotovo kada uvidi da se polako vraća u obrasce života koji su je do bolesti i doveli.'

Ko sve može da pruži podršku ženama obolelim od raka dojke?

Postoji ekipa lekara, psihologa i psihoterapeuta koji su profesionalno spremni za davanje podrške obolelima od raka dojke.

Pored njih, žene koje imaju iskustvo raka dojke su tu da pruže iskustvenu podršku.

Socijalni radnik bi trebalo da socioterapijski doprinos, gde će se pacijentkinja upoznati sa zakonskim rešnjima, njihovim pravima i td. 

Fizioterapijski tim osmišljava program vežbi za pacijentkinje kako bi se prevenirao limfedem ruke prvog dana po operaciji. Vežbe se nastavljaju kod kuće i redovno se obavljaju.

Duhovnici su u nekim slučajevima važni i daju mogućnost osobama da pronađu svoj put i da iz svoje bolesti izvuku odgovore na egzistencijalna pitanja. Ovaj sistem nije svakoj pacijentkinji prijemčiv, međutim, kod nekih se pokazalo kao dobar alat za nošenje s problemom.