Psihoonkologija kod obolelih od raka dojke: Dr Marija Andrijić

U novoj epizodi 'Iz ugla stručnjaka' razgovarali smo sa psihološkinjom i psihoterapeutkinjom dr Marijom Andrijić s Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. Sa njom smo pričali o prednostima i važnosti psihoonkologije kod žena obolelih od raka dojke. 

Šta je psihoonkologija?

Psihoonkologija je klinička i naučna disciplina koja je usmerena na humane aspekte lečenja malignih bolesti. To znači da pored toga što se leči oboljenje - bolesni organ, mora se voditi računa i o pacijentu kao osobi, u celosti. Treba voditi računa o njegovom mentalnom zdravlju i socijalnom blagostanju. 

Vekovima unazad postoji stigma vezana za maligne bolesti. O njima se nije otvoreno razgovaralo, jer su bile veoma zastrašujuće. Sve do ‘80. godina prošlog veka lekari maltene nisu ni govorili svojim pacijentima od čega tačno boluju. Smatralo se da je to okrutno. S napretkom u prevenciji, dijagnostici i lečenju malignih bolesti, rodila se naučna disciplina pod nazivom ‘psihoonkologija’ koja se bavi proučavanjem socijalnih, psiholoških i duhovnih aspekata pacijenta, uticajem koji oni imaju na pojavu bolesti, na kvalitet života, lečenje i dužinu preživljavanja. Danas postoje brojna istraživanja iz psihoonkologije koja govore o uticaju psiholoških faktora na primer, na pojavu maligne bolesti. 

Tim za psihoonkologiju čine stručnjaci različitog profila. To su najčešće psiholozi i psihijatri, ali i socijalni radnici, defektolozi, lekari različitih specijalnosti, duhovnici, ali i članovi udruženja pacijenata koji su jako važni u sistemu podrške za pacijenta. 

Kada se psihoonkološka podrška uključuje u lečenje obolelih?

Institut za onkologiju i radiologiju Srbije već više od 20 godina ima tim za podršku. On funkcioniše tako što pacijent nakon dobijanja konzilijarne odluke, može doći u savetovalište i dobiti odgovore na različita pitanja - u vezi sa pripremom za lečenje, ishrane, fizičke aktivnosti, ali može dobiti i psihološku i socijalnu podršku. Ovo savetovalište je otvoreno i za članove porodice.

Pacijenti i porodica mogu doći u savetovalište u bilo kojoj fazi lečenja. Često se dešava da dođu onda kad se završi lečenje i kada dozvole sebi da iskažu osećanja koja su imala tokom celog perioda lečenja. 

Suočavanje s dijagnozom maligne bolesti

Suočavanje s dijagnozom nikome nije lako. Ne postoji recept za uspeh, niti postoji pogrešan ili ispravan način. Ono što je preporučljivo jeste da pacijenti iskoriste svu moguću podršku koja je dostupna. 

Kada se dobije dijagnoza, nekim osobama je lako da je podele s drugima, dok neke druge osećaju da ne bi trebalo da pričaju o tome sa svojom širom okolinom. Važno je poštovati želje pacijenta i imati spremnost da se razgovara o teškim temama. Važno je pružiti podršku pacijentu i nikako ne osuđivati i negirati osećanja kroz koje on prolazi. 

Proces prilagođavanja i prihvatanja dijagnoze je vremenski relativan. On zavisi od mnogo faktora, kao što su:

• Tip ličnosti;
• Socijalna podrška;
• Prethodna iskustva u krznim situacijama.

Ovaj proces je težak i podrazumeva mnogo promena kod osobe koja je obolela, ali i kod njene porodice. Bitno je istaći da to ne određuje njenu vrednost i da osećanja koja se mogu javiti nisu znak slabosti, već su znak ljudskosti i humanosti. Neprijatna osećanja ne treba negirati, već prihvatiti i shvatiti da su prolazna i da se mogu prevazići.

Uticaj okoline na obolelu osobu

Pacijenti često govore da imaju pritisak okoline koja iz najbolje namere, u želji da im pomogne, vrše pritisak da budu stalno pozitivni, da ne plaču, da sve polazi iz glave, da će pogoršati svoje stanje ako ne budu pozitivni i slično. Ovo je nešto što pacijente mnogo ljuti i ovakve rečenice treba izbegavati. Nažalost, nisu svi spremni da iskomuniciraju ovo sa svojom okolinom i zbog toga se povlače u sebe i potiskuju svoja osećanja. Tada se kontakt ne ostvaruje na način kakav bi on trebalo da bude - podržavajuć. 

Važno je da porodica i prijatelji čuju svoju voljenu osobu koja je obolela od maligne bolesti, da uvide njene potrebe i budu tu za nju. Treba joj dati prostora da se svojim tempom otvara i razgovara o problemu. Najvažniji zadatak porodice i prijatelja je dobra komunikacija s pacijentom, bez osuđivanja i bez negiranja neprijatnih osećanja. 

Bezbedno konzumiranje sadržaja na Internetu

Internet je vrlo moćan izvor informacija danas. Tu možemo pročitati o bilo kojoj temi i stvarima koje nas interesuju. Međutim, često se dešava da ljudi sami tumače svoje simptome, uključuju terapiju ili usmeravaju se određenoj terapiji zbog onoga što su pročitali na Internetu. Ovo je pogrešan pristup.

U onkologiji je posebno važno da se bolest otkrije na vreme i da se ide na preventivne preglede, a s obzirom na to da postoji potreba za informacijama, bitno je da ih osoba traži kroz proverene izvore. Recimo, na sajtu Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije postoje brošure za pacijente. Sajtovi udruženja pacijenata takođe imaju edukativni materijal koji se može u ove svrhe koristiti, a koji je napravljen od strane stručnjaka jezikom koji pacijenti mogu da razumeju.

Zašto žene ne odlaze na redovne preventivne preglede?

Osnovni razlog zašto žene ne odlaze na redovne preglede je strah. Danas se toliko priča o važnosti odlaska na preventivne preglede, da manjak edukacije više nije glavni problem. Čak i vrlo obrazovane žene izbegavaju odlazak kod lekara, jer za većinu ljudi to nije prijatna aktivnost. Strah može biti toliko preplavljujuči da potpuno blokira osobu i da iz tog razloga one ne odlaze. Negiranjem potencijalnog problema, one pokušavaju da odlože svoj odlazak. Međutim, ako znamo da bolest sama od sebe neće proći i ako znamo da su maligne bolesti, a naročito rak dojke, izlečive ako se otkriju u ranim fazama, onda je jako bitno da se strah prevaziđe suočavanjem - mehanizmom delovanja. 

Niko ne očekuje da se razboli i niko nije pripremljen na to. Prve reakcije na postavljanje dijagnoze su šok i neverica. Često pacijentkinje misle da je u pitanju greška, zabuna, a često je i njihovo psihološko stanje zamrznuto, u smislu da imaju osećaj kao da se nekom drugom sve to deašava. Međutim, nakon inicijalnog šoka i neverice, vrlo brzo sledi strah i uznemirenost. To je normalan psihološki odgovor na opasnost. Strah je urođena emocija i ne možemo ga ignorisati. On nas može pogurati da se uključimo u to šta nas čeka i zato se pacijenti savetuju da budu vrlo aktivni u svom lečenju. Određeni pacijenti nakon inicijalnog šoka, neverice i straha mogu imati i neka druga osećanja, kao što je tuga, kao normalan odgovor na gubitak. Ovde nije u pitanju samo gubitak zdravlja, već i načina života, određenih uloga… Pored tuge, može se javiti ljutnja, krivica, samooptuživanje, ali i jak osećaj usamljenosti. Ova osećanja se javljaju kao odgovor na sve što se dešava i njih treba prihvatiti, jer nisu znak psihičke labilnosti, već znak hrabrosti i smelosti da se suočimo s problemom i prihvatimo osećanja kao normalna i ljudska. 

Kako organizovati psihoonkološu podršku u zdravstvenim ustanovama?

Važno je da u onkološkim centrima postoji tim koji se bavi psihoonkologijom - bez toga se savremeno lečenje ne može zamisliti. Po svim kliničkim vodičima, psihoonkologija je sastavni deo lečenja. Sada se i u najnovijem Nacionalnom vodiču za lečenje raka dojke nalazi poglavlje psihoonkologije. Ovo je jedan veliki uspeh, ali i svi onkološki centri bi trebalo da imaju tim koji se bavi podrškom pacijenata. 

Druga stvar jeste da i domovi zdravlja, tojest, primarna zdravstvena zaštita, koja ima psihologe, obuči deo kadra ili uključi nove, mlade psihologe, da budu u domenu podrške pacijentima. Dakle - uvesti psihoonkološku podršku i u primarne zdravstvene ustanove. 

Trebalo bi da se skloni stigma sa mentalnih teskoba i odlazaka na psihološko savetovanje. Sva neprijatna osećanja koja se jave mogu postati preplavljujuća. 30-50% onkoloških pacijenata ima potrebu za psihoonkološkom podrškom i to im treba i obezbediti. Lekari nemaju dovoljno vremena da se bave svim tim aspektima, zato su važni timovi za podršku, koji bi usmerili pacijente i koji bi, pored brige o fizičkom, telesnom zdravlju, obavljali i brigu o mentalnom.