Anksioznost je najčešći mentalni poremećaj. Od anksioznosti pati 30% populacije u nekom tr...
Žarko Petrović, diplomirani psiholog
Srednjoškolsko obrazovanje stekao u Americi, Houston TX
Diplomirao psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu. Trenutno na završnoj godini studija Kognitivno – bihevioralne terapijske škole.
Radio je na projektu Gerento centra u Niškoj Banji kao psiholog.
U Zavodu za mentalno zdravlje Kliničkog centra Niš, radio kao psiholog – psihodijagnostičar. Tu stekao licencu i zvanje psihologa sa položenim državnim ispitom.
U Domu učenika srednjih škola radio kao psiholog na mestu defektologa za rad sa decom sa specijalnim potrebama.
U psihološkom savetovalištu pri Univerzitetu u Nišu, specijalizovao se za rad sa studentima koji pate od neurotičnih poremećaja.
Radi kao kognitivno – bihevioralni psihoterapeut od 2010. godine i stručni konsultant je na medicinskom portalu Stetoskop.info.
U kliničkoj praksi se specijalizuje za neurotske poremećaje sa akcentom na sve oblike anksioznosti i straha (panični napadi, agorafobija, anksiozni poremećaj, fobije, socijalne fobije).
Značajan uspeh je pokazao u radu sa životnim problemima: gubitak značajnih osoba, gubitak smisla života, personalne životne krize i bračne krize.
Imam 31 godinu i već godinu dana se borim sa anksioznošću koja polako prelazi u hipohondriju i panični poremecaj, mada mi ta dijagnoza nije zvanicno potvrdjena jer sem jedne seanse psihoterapije kod drugih lekara nisam išao. Naime, sve je počelo odjednom pre godinu dana kada mi se javio napad panike u vidu lupanja srca, nesvestice posle čega sam umislio da sigurno imam kardiovaskularnih problema. Kada sam otišao na pregled i ustanovljeno da sam ok, taj strah me je popustio i neko vreme sam bio miran nakon čega je počela da mi se pojavljuje fobija od raznih tumorskih oboljenja. Tumor mozga, melanom, rak pankreasa, jetre, debelog creva... Sve sam to preležao i nakon odredjenih pregleda neko vreme budem miran pa se opet vrati neka nova bolest. Najnovija je leukemija jer su mi na poslednjem vadjenju krvi leukociti bili 14 iako doktor tome nije pridao značaj. Naravno odmah krece googl, traženje simptoma koji se uvek podudaraju sa mojima i koliko god sebe ubedjivao da umisljam ipak je jače od mene. Problem je i što, za razliku od klasičnih hipohondara koji lutaju od lekara do lekara, ja više ni ne smem da se pregledam jer ubedim sebe da sam sto posto bolestan, da mi nema leka pa se plašim dijagnoze. Mada i dosadašnji odlasci kod lekara koji su potvrdjivali da sam zdrav samo su me na neko vreme smirivali dok ne bih osetio neke simptome koji odgovaraju drugoj bolesti i onda opet sve ponovo, tako da nisam siguran ni da je rešenje da konstantno visim kod doktora i radim raznorazne analize, ali sa druge strane ja nikad nisam načisto da li je upitanju samo hipohondrija ili sa mnom stvarno nesto nije u redu. Da napomenem da sam od skora postao otac i dok gledam svoju devojčicu umesto da se radujem meni se ponekad javljaju crne misli kako ce rasti bez oca, kako cu još malo biti tu sa njom. Počeo sam da merim kilazu po 5 puta dnevno, temperaturu koja ponekad bude 37 i odmah se uplašim, pipam vrat tražeći žlezde, zagledam se u ogledalo, pitisak ne smem da izmerim jer se plasim šta će aparat da pokaže i što je najgore vidim da to sve više uzima maha, ali jednostavno nemam snage da se tome oduprem. Od lekova, na svoju ruku sam prvo povremeno pio bromazepam, sada rivotril 1/4 ali ne svakodnevno. Rivotril pomaže, ali se plašim da se ne navučem jer radim u MUP-u pa mi je i zbog posla nezgodno. Moje pitanje za Vas bi bilo da li da idem kod psihologa ili psihijatra?
U pitanju je panika nije hipohondrija. i izgleda da se plašite duge teške smrti što je nešto što je prožeto neizdrživim osecajem GUBLJENJA KONTROLE. Što bi značilo da morate malo da se ohrabrite i da prestanete sa čitanjem i guglanjem. Savetujem psihoterapiju. Takodje prestanite sa proveravanjem, jer svaki put kad proverite onda dodajte bodove vasoj panici. Definitivno je za psihoterpaiju lično ili online.