Imam 31 godinu i već godinu dana se borim sa anksioznošću koja polako prelazi u hipohondriju i panični poremecaj, mada mi ta dijagnoza nije zvanicno potvrdjena jer sem jedne seanse psihoterapije kod drugih lekara nisam išao. Naime, sve je počelo odjednom pre godinu dana kada mi se javio napad panike u vidu lupanja srca, nesvestice posle čega sam umislio da sigurno imam kardiovaskularnih problema. Kada sam otišao na pregled i ustanovljeno da sam ok, taj strah me je popustio i neko vreme sam bio miran nakon čega je počela da mi se pojavljuje fobija od raznih tumorskih oboljenja. Tumor mozga, melanom, rak pankreasa, jetre, debelog creva... Sve sam to preležao i nakon odredjenih pregleda neko vreme budem miran pa se opet vrati neka nova bolest. Najnovija je leukemija jer su mi na poslednjem vadjenju krvi leukociti bili 14 iako doktor tome nije pridao značaj. Naravno odmah krece googl, traženje simptoma koji se uvek podudaraju sa mojima i koliko god sebe ubedjivao da umisljam ipak je jače od mene. Problem je i što, za razliku od klasičnih hipohondara koji lutaju od lekara do lekara, ja više ni ne smem da se pregledam jer ubedim sebe da sam sto posto bolestan, da mi nema leka pa se plašim dijagnoze. Mada i dosadašnji odlasci kod lekara koji su potvrdjivali da sam zdrav samo su me na neko vreme smirivali dok ne bih osetio neke simptome koji odgovaraju drugoj bolesti i onda opet sve ponovo, tako da nisam siguran ni da je rešenje da konstantno visim kod doktora i radim raznorazne analize, ali sa druge strane ja nikad nisam načisto da li je upitanju samo hipohondrija ili sa mnom stvarno nesto nije u redu. Da napomenem da sam od skora postao otac i dok gledam svoju devojčicu umesto da se radujem meni se ponekad javljaju crne misli kako ce rasti bez oca, kako cu još malo biti tu sa njom. Počeo sam da merim kilazu po 5 puta dnevno, temperaturu koja ponekad bude 37 i odmah se uplašim, pipam vrat tražeći žlezde, zagledam se u ogledalo, pitisak ne smem da izmerim jer se plasim šta će aparat da pokaže i što je najgore vidim da to sve više uzima maha, ali jednostavno nemam snage da se tome oduprem. Od lekova, na svoju ruku sam prvo povremeno pio bromazepam, sada rivotril 1/4 ali ne svakodnevno. Rivotril pomaže, ali se plašim da se ne navučem jer radim u MUP-u pa mi je i zbog posla nezgodno. Moje pitanje za Vas bi bilo da li da idem kod psihologa ili psihijatra?

Kako i šta raditi kada sam u nekoj situaciji (vožnja kolima) i ne mogu doći do vazduha? Sve pretrage su u redu. Ja se plasim da krenem na put.

U pitanju je ponašanje moje majke koje ceo svoj život pokušavam da razumem i pokrijem. Sve je gore. Ono se više ne može ni sakriti i pravi mi problem sa ljudima. Naime, nama niko sem jedne komsinice ne ulazi u stan. Ni moji prijatelji, partner, a sutra suprug. Niko. I tako ceo moj život. 35 godina. Njen izgovor je da nam stvari u stanu nisu dovoljno atraktivne. A recu cu Vam da nam je stan i više nego pristojan. Kao i kada bismo želeli da izadje ili ode kod nekoga ili negde, ceo život priča da nema šta da obuče. I ne ode. Uz to je opsednuta stalnim čišćenjem. Pre 4 dana sam operisana i niko ne može da mi dodje, cak ni partner!? ni najbliži prijatelji koji su mi pomogli i izveli iz bolnice. Strašno mi je što ljude ostavljam ispred ulaza i kao zbunili smo se i zaboravili da ih pozovemo. Onda se izvinjavam i obećavam u njeno ime jer to joj je važno da ćemo ispraviti, i naravno do toga nikada ne dodje. Samo smišlja izgovore. Kaže reci da je još rano za posete. Ja joj kazem na bolovanju sam mesec dana, ne mogu tako. Kaže, samo reci, dan za danom, proćice vreme i već ćeš početi da radiš, pa ćete se videti. Ja sam do jednog momenta mogla da amortizujem, onda sam rekla svim dragim ljudima. Oni me razumeju, ali ja osećam sramotu. Da mi najbliži, kazem partner prvi, koji su tu za mene uvek i u svakom mementu, ne mogu da udju!? 

Imam anksioznost kao dijagnozu sa depersonalizaciom i derealizaciom. Inače sam sada trudna i pred porodjajem sam ne koristim trenutno ni jedan lek zbog bebe. U nedelju imam zakazan carski rez. interesuje me da li anestezija može da utiče nešto loše na moje stanje? Inace anksioznost mi se javila sad pred kraj trudnoće opet.

Imam 26 godina, pre oko tri godine ustanovljena mi je dijagnoza okp sa anksioznoscu. Od tada pijem lek rissar i lek xanax, od tih lekova mi je bilo bolje i prestali su simptomi koje sam imao poput opsesivnih misli, medjutim od pre nekoliko dana pojavio mi se nov problem. Radi se o tome što sam postao svestan nekih uobicajenih radnji svakog čoveka npr. kao što je gutanje od tada mi se dešava da jako često gutam čak i kad nije potrebno. Da objasnim na primeru kad popijem vodu ja progutam vodu i posle toga nastavim da gutam i kad to nije potrebno. Ili npr u toku dana gutam često pljuvačku i po nekoliko desetina puta u minutu kao da me neka sila tera da to radim a ja nemam kontrolu, ponekad su mi suva usta pa i ne mogu da progutam pljuvačku tada me uhvati strah. Šta da radim? Ovo me već iznuruje pa ponekad pomislim čak i na samoubistvo.