Oblasti medicine
Grad
Jezici
O doktoru
Olivera Žikić se dominantno bavi anksioznim poremećajima i depresijama. Ima zvanje kognitivno bihejvioralnog psihoterapeuta. Jedan je od osnivača Srpskog udruženja kognitivno bihejvioralnih terapeuta, ujedno je i edukator/supervizor u okviru edukacije ove asocijacije. Član je Glavnog odbora Evropske asocijacije bihejvioralno kognitivnih terapeuta kao i Jugoslovenskog udruženja psihoterapeuta. Član je Evropske i Svetske asocijacije psihijatara.
Radno iskustvo:
Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja, Niš
Šef odseka za neuroze.Katedra za psihijatriju, Medicinski fakultet u Nišu
Članstvo:
Srpsko udruženje kognitivno bihejvioralnih terapeuta
Jedan od osnivača.Evropska asocijacija bihejvioralno kognitivnih terapeuta
Član glavnog odbora.Svetska asocijasija psihijatara
Najnoviji tekstovi koje je lekar objavio:
Glavna karakteristika psihijatrijskih poremećaja je prisustv...
Kako stići do psihičkog zdravlja? Problemi sa spavanjem? Jed...
Kognitivna terapija predstavlja psihoterapijsku metodu koja...
Kognitivno bihejvioralna terapija (KBT) predstavlja pragmati...
Da li je i kako je moguće okrepiti mladu, depresivnu osobu (28 godina) koja je postala potpuno asocijalna? Pokušala je suicid pre 7 godina (pre pokušaja je išla redovno kod psihijatra, a posle toga je bila petnaestak dana na VMA). Sa ocem, koji je alkohiličar, nema nikakav kontakt, kao ni sa sestrom, a sa majkom "tu i tamo", uglavnom nema komunikaciju, odnosno izbegava je. Ne želi ničim da se bavi, ne želi ništa da radi, čak ne želi da ima ni zdravstveno osiguranje, a prijetelje ili momka da ne pominjem. Bila je student na Filološkom fakultetu. Izgleda da kao se "predala". Ja sam tetka pomenutoj devojci i vrlo sam zabrinuta i ujedno nemoćna.
Poštovana,
Veoma je bitno da najpre porazgovarate sa njom i da joj objasnite koliko ste zaista zabrinuti za nju i njeno zdravlje, te da je zamolite da zajedno odete do lekara. Nekada to nije dovoljno, pogotovu ako je osoba ozbiljnije bolesna i nema uvid u sopstveno stanje zdravlja. Ponekad imaju uvid da se sa njima nešto dešava, ali ne žele nikakvu vrstu pomoći jer smatraju da će sve to samo proći. Ponekad se jave lekaru tek kada neko od članova porodice zbog posledičnog stresa potraži pomoć psihijatra, a pacijent bude saradnik u lečenju. Ponekad je, ako pacijent bude u životnoj opasnosti (izgubi apetit, ne spava, pokušaj samoubistva....), neophodno da se pozove hitna pomoć i da se eventualno pacijent prinudno odvede na lekarski pregled.
Kako da prevazidjem socijalnu fobiju, koja mi uništava karijeru, prijateljske odnose, a najviše ljubavni život? Završila sam fakultet sa niskim prosekom, radim kao volonter pripravnik, sa prijateljima vrlo retko održavam kontakte, retko se viđamo. Što se ljubavne veze tiče, što više upoznajem partnera sve više gradim distancu i na kraju me svi ostave.
Poštovana,
S obzirom da mi niste opisali Vaše tegobe, nisam u mogućnosti da procenim da li se radi o socijalnoj fobiji ili ne. Ako je u pitanju socijalna fobija ona se leči lekovima (dominantno antidepresivima paroksetinom i venlafaksinom koji se koriste samo po preporuci lekara koji je predhodno procenio stanje pacijenta), psihoterapijom (terapija izbora je kognitivno bihejvioralna terapija) ili kombinacijom ove dve metode. Osnova psihoterapijskog tretmana je da se osoba nauči da kontroliše svoje strahove od tudje procene koji se javljaju tokom socijalnih relacija i da ih ne izbegava, kao i da postane samopouzdanija. Kao i mnoge druge stvari u životu, ove veštine se mogu naučiti.
Imam 22 godine ali već 5 godina imam problem. Sa 17 godina sam držala dijetu (gladovala) i smršala i više nego što sam očekivala. Tada sam bila zadovoljna sobom. Od svoje 19. godine sam počela da se gojim i mršavim, u fazama, pritom sam pila čajeve za čiscenje (probavu) i ponekad izazivala povraćanje. Od tada sam počela da se osećam depresivno ali ne toliko intezivno koliko sada. Sa 20 godina sam povremeno posećivala različite psihijatre ali beznadežno, jer sam imala utisak da ni jedan ne može da mi pomogne. Svi su pričali da najpre sa sobom treba da rešim problem, a ja se zapravo osećam nemoćno i neshvaćeno. Koristila sam antidepresiv - Flunisan, i jedno vreme sam se osećala bolje, pomalo euforicno ali mi je psihijatar ubrzo zabranio korišćenje leka, jer sam počela da ga zloupotrebljavam (u to vreme sam smrsala). Sada imam višak kilograma, i to me jako opterećuje, pritom mi to utiče na ceo život. Popustila sam na fakultetu, ne izlazim i ne družim se jer mrzim kako izgledam, tj. po meni to nisam ja. Nemam snage da se promenim, jer se u trenucima slabosti osećam kao zavisnik od hrane. Takodje se ne hranim konstantno isto, dva dana jedem previše, dva dana gladujem, a prvi dan posle gladovanja, odmah posle jela izazivam povraćanje. Znam da imam problem, i želim da se izlečim ali osećam da mi je potrebna pomoć, kontrolisanje. Osećam se očajno, ponekad poželim da naudim sebi i to sam jednom i probala da uradim. Ako treba ovako da živim do kraja (a ništa se ne menja već duže vreme), ne želim da živim. Moja porodica, majka i sestre, primećuju da nisam kao pre i znaju da imam problem ali ne mogu da mi pomognu. Da li postoji psihijatar ili ustanova specijalizovana za bolest kao sto je moja, jer do sada me niko nije shvatao u potpunosti?
Poštovana,
U našoj zemlji, koliko je meni poznato, ne postoji ni jedna specijalizovana ustanova samo za lečenje bolesti ishrane. Nešto veće usmerenije ka bolestima ishrane je ranije bilo na Odseku za psihosomatiku KBC Dedinje. U Nišu takodje postoji Dispanzer za psihosomatiku pri Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja. Medjutim, generalno se bolesti ishrane tretiraju timskim radom psihijatra, interniste-endokrinologa i nutricioniste. Možda ste u pravu da Vas do sada niko nije u potpunosti razumeo i da zbog toga nema poboljšanja, medjutim, postoji mogućnost i da je potrebno malo drugačije i duže lečenje da bi se postigli željeni rezultati, odnosno da se bolje osećate, s obzirom da su bolesti ishrane nekada uporne i nešto teže za lečenje.
Ako smatrate da je razlog Vašeg problema niska samopouzdanost, onda je dobro da prodjete trening asertivnih veština. To rade edukovani kognitivno bihejvioralni terapeuti, tako da se, ako se odlučite za to, javite nekom ko radi ovu vrstu psihoterapije.
Bez obzira što se radi o malim dozama leka, nije dobro da ga uzimate toliko dugo. Ako se radi o hroničnom telesnom oboljenju zbog koga Vam je lekar propisao anksiolitik, onda je bitno da se taj lek povremeno, recimo na 6 mesei, zamenei nekim drugim anksiolitikom. Takodje, nije dobro što uzimate/kombinujete dva različita anksiolitika (Ksanax i Lexilium). Ako Vam je potrebna veća doza, dodatno uzmite isti lek. Još jednom napominjem da se strahovi u najvećem procentu ne leče dominantno anksioliticima već drugim lekovima i da se anksiolitici uzimaju samo u početku tretmana dok drugi lek ne počne da deluje.
Prikazano 156-160 od ukupno 192 pitanja