U braku sam 2.5 godine, imamo bebu od 11 meseci. Suprug i ja smo stalno u nekom konfliktu. Ja sam veoma osećajna, a opet je on previše drven. Kada se svađamo ima naviku da vređa, ponižava i slično. U suštini, kada nema te napade super je, ali sve cešće ih ima. Mene su počele čak i sitnice da vređaju. Smeta mi kada odemo negde da ne obrati pažnju na mene, smeta mi kada ga nema dugo kod kuće, kada sam dugo sama, a on sve to želi. U svađi, uvek mu je rešenje razvod. Da ili ne?

Postovani, imam sina koji u februaru puni 13 godina. Problem je njegovo ponasanje. Generalno nikada nije ni bilo sasvim u redu. Kao beba je imao "seanse"nocnog placa. Nismo mogli da spavamo jer se budio i plakao bez razloga. Smirio bi se kad ga uzmemo iz krevetica, a ponekad ni to nije "palilo|". Prilikom porodjaja ostecen mu je "trokraki" misic na vratu (dobio je hematom) i to smo uspesno izlecili svakodnevnim vezbama i elektroforezom. Sa 2 godine je dobio prvi napad koji je licio na stanje transa. Probudio se iz sna, povracao, a nakon toga imao zaledjen pogled i glavu okrenutu na jednu stranu. Dijagnoza parcijalna epilepsija. Lecen je phenobarbitonom u pocetku, zatim je uveden tegretol sirup i malo kasnije eftil. Napadi su se ponavljali, ali generalno nakon uvodjenja i eftila su se zaustavili. Napominjem desavali su se samo nakon prvih 5 do 10 minuta kada padne u san. Tada se budio, okretao pogled u jednu ili drugu stranu, kao da nas je cuo ali nije imao mogucnost da odgovori ili se pomeri. ("gutanje knedli") , a posle par minuta se "vrati", zatvori oci i nastavi umoran da spava. Nikada nije imao klasicne napade (padavica i pena na ustima) . I dalje koristi eftil, sada ga vec postepeno izbacujemo, ategretol je vec "iskljucen". Napade nema vec 7. 5 godina. Na zadnjem snimku eeg-a pise"iznad pto regiona obe hemisfere registrovane su manje grupe swk. Retka naznacena generalizacija. I preporuka za dalje smanjenje leka eftil. I kako se izgleda jedan problem resava, opet drugi navire. Od sve te muke sa njim, napravili smo od njega razmazeno dete, nesposobno da se samo brine dovoljno o sebi i izuzetno bezobrazno nas tretira. Bilo je neophodno opisati prethodne probleme sa njim (koji su uveliko skraceno opisani!) , da biste shvatili da smo bili u okonostima koji su nas od njegovog rodjenja "primoravali "da preterano emotivno delujemo i tako ga razmazimo i dovedemo do ovakvog stanja u kakvom je sada. Sada nas ne postuje, trazi velike nagrade, obecava da ce uciti, a bezi od knjige. Apsolutno bezi od bilo kakve obaveze, cak je par puta izbegavao i nastavu, jer nije bio spreman za cas. Agresivno se ponasa kad ga opominjemo na obaveze, udara, lupa po kuci i dere se. Imamo cerku koja je 3. 5 godine mladja (9 godina ima) i koja to sve jako tesko podnosi. Ona se smatra obaveznom da smiruje situaciju, a sin pravi pravo pozoriste! Svaki dan je ista situacija. Pomazemo da spakuje knjige, vozimo ga u skolu, molimo da uci kad se vrati, a on igra igrice, gleda cratace (sve sto stigne!) , serije i u 21h kaze "ajde da ucimo"! I to traje kratko ili mu se spava. Cesto izbegava tako sto ode na wc i tamo ostane do vecnosti, a onda ogladni, ozedni itd. Itd ili mu pocinje opet neki crtic za 10 minuta! Sve svoje obaveze izbegava. Prilicno je lenj, cak mislim da je nemoguce da jedno dete tog uzrasta dosta vremena provodi lezeci na podu. Iz tog polozaja gleda tv, igra se razgovara tj. Raspravlja se, kada zacepi usi i dere se a mi mu objasnjavamo da ustane bar dok razgovaramo. Sada ima jako puno losih ocena, jedinica, a nije glup, prosli smo i testove kod psihologa i rekli su nam da on jednostano ono sto hoce radi savrseno a ono sto ga ne interesuje-nece! Lose cita, ruzno pise, ali sad vec stize da zapise ono sto i drugi urade na casu. Nikada nije hteo da vezba citanje ni pisanje. Sve pod prisilom! Problem je i jelo i odlazak na spavanje, pranje zuba. . . . Sve. Svakodnevni zivot je haos sa njim. Nista ne funkcionise zbog njega. S druge strane cerka je samostalna i odlicna. Zbog njega je cak i zanemarujemo po pitanju skole, ali ona to savrseno sama zavrsava. A on se ponasa sve vise kao razmazena beba. Kad je nezadovoljan resava galamom, lupanjem po kuci i valjanjem po podu. Napominjem da smo mu sve udovoljavali nadajuci se najboljem od njega. Vodili na razne sportove, kupovali nove kompjutere itd. Sve je bilo kratkog daha. Brzo se zadovolji i trazi jos. Ne poznaje vrednost novca, a emotivno kao da je hladan za sve nase suze. Za ostale je lep -pristojan. |potpuno drugaciji-sakriva svoju losu stranu. Sa 2 godine je bio hiperaktivan, vodila sam ga sa 4 god kod reedukatora, igraonice, sitna motorika itd. . Itd. . . Napravili smo od njega dete nesposobno za svet. Kako da mu pomognemo i vratimo ga u stvarni zivot?

Detetu starom 8 godina je konstatovano da ima adhd. Dat joj je lek Concerta i Bromazepan 1. 5 mg. Ja lično imam utisak da je ovaj lek jos vise čini nervoznom, jer ona kida svoje prste, nokte, ljuta je na sve, čak joj i muzika smeta sto inače bez leka nije tako. Ide u muzičku školu i vrlo je uspešna u tome.

Da li taj lek treba da se daje u takvim okolnostima?

Da li postoji neki drugi lek koji se daje deci sa adhd sindromom?

Kojoj ustanovi mogu da se obratim za mišljenje?

Imam trigodisnju cerku koja jos ne govori osven po neku rec kao mama, tata, cao. Bili smo na sve moguce pretrage i kazu da je sve u redu. Isli smo i kod logopeda koji posle 3 meseca mi je rekao da je dete mrzljivo i da ne moze nista da uradi. Molim vas dajte mi savet kako da pomognem svom detetu. Hvala unapred

Postovani, imam devojcicu uzrasta 8 godina. Od pre nekoliko dana je ucestalo pocela da postavlja pitanja sta znace neke "bezobrazne" reci koje je cula u skoli. To se desavalo i ranije, ali u granicama decije radoznalosti. Sada je to postalo veoma izrazeno, a poslednja 3 dana se stanje jako pogorsalo: govori da ne moze da prestane da razmislja o tim recima, da zamislja ljude koje vidi da su goli, da zamislja sebe u tim "bezobraznim" situacijama. A ono sto mi je najcudnije je sto kaze da stalno misli ruzne stvari o meni, na primer da sam debela, ruzna, stara, glupa, ili jos gore da ponekad pozeli da me pipne za dojku, zadnjicu i sl, ili da zamislja mene i nju u kako ona kaze "bezobraznoj" situaciji. Ona sve te stvari ne govori meni direktno, vec kaze "sad sam pomislila da si ti. . . ". To je trenutno najvise muci, mada je i dalje prisutno razmisljanje o ruznim recima. Ja sam prvo pokusala da ignorisem njena pitanja, odgovorima da je jos mala da to razume, i da joj nije potrebno da to zna. Kad sam shvatila da je opsednuta time, pokusala sam da joj objasnim da su neke od tih reci ruzni nazivi za stvari koje su normalne i prirodne za odrasle ljude (kao sto je vodjenje ljubavi) . Primetila sam da je pojam ljubav poistovetila sa pojmom vodjenja ljubavi, pa sam pokusala i da joj objasnim da je ljubav i ono sto osecamo prema clanovima porodice, prema prijateljima, kucnom ljubimcu i sl. Bez obzira na sve moje pokusaje da je smirim, ona je sve vise opsednuta svojim losim mislima, kaze da ima osecaj da joj neko kontrolise glavu, da ne moze od toga da se odbrani, place, srce joj lupa, udara se po glavi. Danas sam je odvela kod psihologa u domu zdravlja. Doktorka mi je rekla da ne razume sta je to pokrenulo, a njoj je rekla da to sto je muci ne govori meni, vec da pise u svesku i za nedelju dana da dodjemo na kontrolu i to donesemo. Ona je pocela da pise, ali s teskom mukom. Tesko joj je da napise te ruzne reci, kaze da je sramota da teta psiholog to cita. Ja sam je ubedila da je to potrebno, kako bi ta teta mogla da joj pomogne. Napisala je nekoliko stvari, i sve se odnose na mene. Ona vise nema volje ni za sta, ne interesuje je ni kompjuter, ni televizija, ni igranje. Htela sam da je vodim na sankanje, nije htela. Kaze da joj je najbolje kad spava, jer tada ne moze da misli takve stvari, i odlazi na spavanje ranije nego ikad do sad. Veoma sam zabrinuta, preispitujem sebe sta sam pogresno radila da bih izazvala takve misli o meni. Vidim da se ona bori sama sa sobom, svesna je da to nije dobro, ali ne moze da prestane. Moram jos da napomenem da ima neke znake preuranjenog puberteta: kosa joj se veoma masti, a ima i perut, znoj joj se jako oseca, a pojavile su se i stidne dlacice (malo) . Od rodjenja je dosta maljava po rukama i nogama. Letos se zalila na bol u jednoj dojci, pa sam je vodila kod endokrinologa. Na njegovom izvestaju pise hypertrichosis i thelarcha praematura. Nisu radjene nikakve analize, to je bio samo razgovor i vizuelni pregled od nekoliko minuta. Bol u dojci je prestao posle nekoliko dana i nije se vise ponovio. Endokrinolog je rekao da je najverovatnije u pitanju preuranjeni pubertet i da je dovedem na kontrolu u decembru, ali nismo otisli, zbog cega se sada kajem. Veceras je na gacima imala fleku svetlo braon boje koja lici na vaginalni sekret. Da li se u njenom telu desava nesto sto je moglo da izazove i ove psihicke tegobe? Jos da vam kazem da je nasa porodica prosecna, ima ljubavi, a naravno da bude i poneka svadja. Nista dramaticno. Priznajem da je i kuci mogla da cuje poneku psovku, ali reci za koje me je pitala su mnogo ruznije, vulgarnije, kakve niko od nas u kuci nikad ne govori. Imamo jos jednu cerku od 15 godina, s kojom nismo imali takvih problema. Mozda je bitno i da kazem, da u skoli ne pokazuje tako dobre rezultate kao sto je imala sestra (do sada stalno odlicna) . Kada je krenula u prvi razred ja sam radila i dosta kasno dolazila kuci. Bavili smo se skolom samo koliko se moralo, tj da se uradi domaci zadatak, jer za vise obicno nije bilo vremena. Sada sam ostala bez posla, pa mnogo vise radim sa njom. To je dalo rezultata, ocene su bolje, mada ona i dalje nije preterano zainteresovana, slaba joj je koncentracija, zaboravlja sta ima za domaci, i sl. Posavetujte me molim vas sta da radim, ne znam kako da se ponasam sa njom, plasim se da je zagrlim, pomazim, poljubim, jer to njoj odmah inicira neobicne misli. Ja to ipak radim, jer mislim da bi bilo jos gore da se prema njoj ponasam drugacije. Juce i danas je provela dan u plakanju, cak je sama trazila da idemo kod nekoga ko moze da joj pomogne, jer se plasi da nije normalna i da ce poludeti. Tati je prvo trazila da ne govorim, a onda je sama htela da mu isprica. On je pokusao da je utesi, mada nije bas vest u tome. Sestri se takodje poverava. To sve izgleda kao da ocajnicki ocekuje da joj pomognemo, ali mi ne znamo kako. Da li je zahtev psihologa da sve pise, odgovarajuci? Da li treba ponovo da je vodim kod endokrinologa? Kako mi u kuci da se ponasamo? Pokusavamo da je animiramo stvarima koje su je do sada interesovale, ali to slabo pomaze. Izvinjavam se sto sam bila ovako opsirna, ali zelela sam da vam sto bolje opisem nas problem. Molim vas da mi sto pre odgovorite. Zabrinuta majka