Kako reagovati kada vam dete od 8, 9 godina prvo ukrade neku sitnicu iz prodavnice i posle par meseci krene da krade novac iz novcanika, pritom je rec o devojcici

Poštovani, u braku sam nešto preko 11 god. Problemi su počeli prošlog leta, kada sam primetila da suprug zapostavlja dete i mene - sva događanja okolo i svi drugi su odjednom postali važniji od nas. Inače pre toga smo imali brak za pozavideti. Sad to njegovo ponašanje mogu povezati i sa njegovim 40. Rođendanom i sa onim što se zove kriza srednjih godina, ali vremenom mi je počelo da liči na to da je našao "nešto zanimljivije". Posle desetak dana "bežanja", smogla sam snage i kad je zaspao uzela njegov mobilni telefon. Pogađate šta sam našla. Da ne odugovlačim, ispostavilao se da "zato što sam ja postala nesnosna, ograničavala mu slobodu, uvek je sve po mom, ostavljam otvorenu tečnost za sudove. . . On je našao devojku od 20 i kusur godina da s njom vidi u čemu je problem". Zbog mog "nerazumevanja" situacije u kojoj se nalazi (bez stalnog je zaposlenja, svetska ekonomska kriza. . .) pokušao je i da iscenirapokušaj samoubistva. U nečem što bi se samo uslovno moglo nazvati razgovorom, došli smo do toga da među njima nema ničeg ozbiljnog i da će to biti prekinuto, koliko sutra. Ali, od "sutra" je on počeo da briše poruke. Narednih mesec i po dana sam ga na razno raze načine hvatala i dokazivala da je i dalje u sms kontaktu sa njom. Sve vreme, on je naravno tvrdio da sam upravo ja kriva za to jer sam rekla ovo i uradila ono. Takođe je sve vreme tvrdio kako mu je stalo do nas i doduše trudio se da to pokaže - nekako. Neću vam opisivati svoje stanje, osim da sam u roku od 10 dana smršala 10 kg, jednom završila u domu zdravlja, i na kraju došla do stanja anksioznosti i lekova - naravno da sam potražila pomoć stručnjaka. A onda se to nekako završilo, ona ga je i dalje uznemiravala (i dn danas to radi) , a ja sam rešila posle razgovora sa psihologom, da definitivno preko svega pređem i ostanem u braku s njim. U čemu je sada problem? To što se mojoj glavi i dalje motaju slike preživljenog u prethodnom periodu, pretpostavljam da je normalno. Od vas očekujem da mi kažete da li je normalno da ja svaki njegov postupak koji mi se učini "sumljiv" (nedovoljno pažnje, na primer) tumačim na osnovu nedavno preživljenog? Da li je normalno da tražim malo više pažnje? Da li je moguće da on ne shvata u potpunosti šta je napravio od našeg života, ili se samo pravi "lud"? I možda najveći problem: za sve vreme trajanja tog pakla i borbe da se vratimo jedno drugom (bar s moje strane) , seks je funkcionisao odlično, valjda kao jedino što je ostalo "isto". Kada je on završio sa njom i tom epizodom u našin životima, završio je i sa svakom intimnošću samnom. Ima tome već dva meseca. Možda ćete reći da ja preterujem i možda biste bili u pravu, jer bilo je i ranije sličnih zatišja, ali da li grešim ako i ovo povežem sa pređašnjim zbivanjima? Pokušala sam da s njim razgovaram o ovom problemu, ali prvo je tvrdio da ja pravim problem i tamo gde ga nema, pošto sam to pitanje posle nekog vremena ponovo pokrenula tvrdio je da je to nebitna stvar u braku i pitao se otkad sam ja to opterećena seksom. Poslednji put mi je na moju konstataciju da problem ipak postoji rekao da i ako postoji to je njegov lični problem i da ako ja imam problem nedostatka seksa, a inače i dalje misli da to nije problem, potražim "pomoć" na strani. Naravno, svaku mogućnost traženja stručne pomoći kategorički odbija. Molim vas za pomoć koliko je to moguće na osnovu informacija koje sam dala. Hvala.

Imam problem, a ne znam kako da ga rešim. Mama sam devojčice od 13 meseci. Sve se promenilo od kad smo dobili bebu, što smatram normalnim. Međutim, imam utisak da me on više ne gleda kao ženu već samo kao majku. Retko imamo seksualne odnose, ne želi da spava sa mnom u istom krevetu, a kada o tome razgovaramo kaže da ima poslovne probleme (to jeste tačno, ali traje već godinu dana) da mu je samo egzistencija na pameti i da nema volju da se opušta, a da ja samo na seks mislim. Odnose nemamo poslednja četiri meseca. Pokušala sam da ga motivišem na različite načine ali on, bukvalno, od mene beži. Nisam se puno promenila nakon porođaja, ali imam utisak da on u meni vidi samo majku. Kad to kažem, ne priznaje. Ne idemo nigde zajedno, nemamo društveni život, ja sam morala da se vratim na posao nakon 3 meseca od porođaja. U teškoj smo situaciji jer sami brinemo o devojčici, plaćamo stan, ostalo Vam je jasno. Bebu obožavam, ali se plašim da je nešto između nas puklo. 

Imam 37 god. Dvoje dece 13 i 9 god. Ubraku sam 13 god. Sa osobom koju obozavam i koju pokusavam da sacuvam od loseg uticaja, znaci branio sam joj da radi izlaske i da ne pominjem ja sam taj koji se borio kolko sam mogao da radim i da zaradim ali nisam zaradio puno i tako da sad je ona nasla neki posao u trgovini pa je u kuci kad saberes 3, 4 sata aktivno, tome izludjuje onda upoznat sam sa njenim kolegama vecinom lose osobe sklone svemu pokusao sam da joj to pomenem momentalno je doslo do sukuba recima kako sam ljubomoran i dasam ja kriv sto ona mora da radi makar ista jer nemamo puste pare za zivot onda pocele su cudne stvari da se desavaju, zoves na telefon ona se nejavlja i sticajem okolnosti cujem kako joj koleginica sugerise da se javi jer je i njen muz bio u tku tog dana u smislu da smo dosadni ona je se posle toga javila i posle u svadji ona to negira, onada posle zavrsetka jedne smene cekajuci je ispred radnje ona je komentarisala koleginicama, , stigao mije prevoz i to je negirala da bi posle kao mozda je i izvinula se onda udjem u radnju ona sva pocrveni i samo se osvrce prema koleginicama a kolegini ce gledaju me kao da sam bauk kao da postoji neka prica o meni medju njima recite vi meni dal je u redu da ja i dalje insistiram da da otkaz ili da dignem ruke od svega i da budem covek evropskih shvatanja. Ima jos tu mnogo desavanja ali da skratim pomozite i objasnite kako da se borim unapred hvala. . .

Imam 16 godina, odličan sam đak, ne pušim, ne pijem alkohol, ne družim se sa problematičnim društvom. Problem je u tome što sam pre par meseci želela da izađem i odem u klub sa svojim društvom. Roditelji su mi zabranili da idem i stalno mi brane skoro sve izlaske. Nikada im nisam dala povoda da nemaju poverenje u mene. Izgovor im je to što sam još uvek mala. Smatram da sam dovoljno zrela i odgovorna za određene postupke. Šta da radim? Kako da ih urazumim?