Pitanje broj: #409

Za razliku od uobicajenih stereotipa, mnogi situaciju usvajanja posmatraju i kao povoljnost. Usvojena deca bivaju zasticena (cesto i prezasticena) i podizana bez traumatskih i deprivirajucih iskustava odrastanja u "domovima" bez potrebne bliskosti i sigurnosti u medjuljudskim odnosima. Cak istrazivanja pokazuju da usvojiteljske porodice bolje funkcionisu od "obicnih" (nuklearnih) porodica i da tokom porodicnog savetovanja naprave brze i znacajne promene. Deca se na usvajanje daju "probranim" porodicama (provere se vrse od etnickih, zdravstvenih, pa do ekonomskih mogucnosti). I za razliku od neusvojene dece, usvojena deca retko dospevaju do "neprikladnih" roditelja. Cak, jedino za usvojenu decu se moze reci da su, uslovno, mogla da odaberu svoje roditelje. Upravo ta dostupnost i kontakt sa strucnim sluzbama, omogucava usvojiteljima da cesce traze pomoc i za probleme koji se uobicajeno razresavaju u krugu porodice, pa onda i izgleda kao da te porodice i imaju vise problema. A problemi najcesce nastaju zbog specijalnog odnosa prema usvojenom detetu (prezasticivanje, preterana popustljivost, nedoslednost), koji se u adolescenciji naglasavaju zbog misaonog i emocionalnog razvoja adolescenta i potrebe za vecom fizickom i psiholoskom autonomijom, bliskosti sa vrsnjacima, a pre svega zbog traganja za IDENTITETOM, sto cesto biva tesko resiva situacija, a za adolescenta jos teza. Ako uklonimo kulturoloske stereotipe o usvajanju, dolazimo do realnosti koja kaze da biti usvojen nije nuzno nepovoljno za neciju buducnost, ali da usvojena osoba moze povezati tu cinjenicu sa svojim aktuelnim nezadovoljstvom i doziveti svoju sadasnjost i buducnost nepovoljnom (cesto bez dokaza). Takodje, aktuelne konflikte sa adolescentom usvojitelji ne moraju nuzno dovesti u vezu sa njegovom ocekivanom borbom za fizicku i psiholosku autonomiju, vec ih stalno iznova percipirati kao posledicu detetovog nezadovoljstava svojom sudbinom i usvojiteljima. I onda umesto da se resavaju aktuelni problemi, stalno iznova se aktuelizuje prica koja blokira rast i razvoj odnosa i porodice. Sistemicari kazu, mnogo istog. U ovakvim porodicama, za razliku od ustaljenog uverenja da postoji manjak emocija, upravo je suprotno. Emocije su prenaglasene, ali cesto izmesane. Usvojitelji se cesto u potpunosti ne oslobode straha da nece biti prihvaceni kao pravi roditelji (iako zbog svog psiholoskog uticaja to stvarno jesu), kao sto ni usvojeno deto ne biva cesto sigurno da je voljeno u potpunosti. Ovi (skriveni) strahovi.koji u svojoj osnovi imaju strah od odbacivanja, steceni su putem pogresnog zakljucivanja. Ali posto su skriveni (internalizovani), u ponasanju se ispoljavaju (eksternalizuju) kao povlacenje ili napadanje. Stvari komplikuju i drugi faktori: vreme i nacin saznavanja, a ponajvise drustveni faktori i predrasude. Citajuci vase pitanje, dolazim do zakljucka da postoje ustvari dve odvojne situacije. Prva, odnosi se na usvajanje (i pruzenu ljubav) i tu situaciju nije moguce kontrolisati jer se desila u proslosti. Druga situacija, odnosi se na trenutnu agresivnost (svoju ili tudju) za koju licnost moze misliti da je van njegove ili tudje kontrole. Dakle radi se o uverenjima, verovanjima, cesto iracionalnim. Kriza se prevazilazi promenom uverenja. Za neko ozbiljnije savetovanje i podrsku u prevazilazenju aktuelne krize, potrebno je i vise detalja i naravno licni kontakt sa terapeutom i porodicnim savetnikom.