Savremene tehnološke i trgovačke mogućnosti, omogućile su kompanijama da nesnalažljive pro...
Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.
Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.
Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.
Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.
Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.
Kod dr Miodraga Stankovića možete zakazati pozivom na broj 063/687-460 ili putem našeg sajta Stetoskop.info.
molim vas ako je ikako moguce da mi ovim putem odgovorite na jedno moje pitanje.imam sincica od 16 meseci koji na svaki negativan odgovor ...npr nediraj to..ostavi to..bezi odatle...itd.ili mu nesto neodgovara.manifestuje udaranjem glavom o krevetac ,zid ,frizider, patos ili se ujeda za prste.da li je to normalno u njegovom uzrastu i ako nije kome da se obratim.zaista sam uplasena i molim vas da mi pomognete.unapred zahvalna majka.
U sagledavanju ponašanja deteta, dobar princip je sagledati 4 komponente. A) šta prethodi određenom ponašanju deteta (koje ponašanje okoline, najčešće roditelja) B) opis nepoželjnog ponašanja deteta C) rekacija roditelja i D) šta je prekinulo nepoželjno ponačanje. Na iznenađenje mnogih, pre svih roditelja, često se dešava da su emocionalne rekacije dece upravo isprovocirane nepažljivim ponašanjem roditelja. Kao da roditelji očekuju da dete intuitivno ZNA(?) šta treba i sme da radi, a da su oni tu da ga nauče šta NE SME da radi, pa tako zaboravljaju da ukažu detetu šta SME da radi i da se sa njim i poigraju i oduševljeno mu pokažu da to sme i da to DOBRO radi. Tako deca imaju skučen izbor reakcija i što je najgore ispadne da šta god urade to ne valja, jer im se retko govori da nešto treba, valja i da je dobro. Ukoliko dete živi i u proširenoj porodici, gde važne osobe daju različite poruke (majka jednu, tata drugu, baka i deka treću, ili jedni druge poništavaju), zbunjenost dece može biti značajna, a reakcije protesta sličene opisanim. Starija deca čak imaju i mogućnost da voljno izaberu između dva zla, da budu "nevaljala" ali da roditelji obrate pažnju na njih, što je uvek bolje nego da budu usamljena i depresivna. Ovim odgovorom, nisam pokušavao da direktno ukažem na mogući problem u relaciji vas sa vašim detetom, već na neke od uticaja koji se često previde, a još češće su prisutni u porodicama. Moj savet je da probate da sinčiću više ne govorite šta ne treba, već šta treba, a da kad čini ono što ne treba, samo kratko kažete "(ime deteta) ne to..." i da ga fizički blagim pokretima odvojite od te aktivnosti, predložite mu neku interesantniju ("vidi ovo, gde je ono, ajdemo tamo..itd.") i pohvalite ga za drugačiji izbor (maženjem, tapšanjem itd.). Ponavljanje će ga svakako naučiti da ste odlučni da ga naučite šta se sme a šta ne sme na način koji mu neće izazivati loše raspoloženje.