Postovani dr. Stankovicu, Nas sin ima 11 godina i u septembru je krenuo u peti razred Osnovne skole. Do sada je bio vrlo dobar djak, ali i do sada (kod uciteljice koja je inace, veoma energicna, ambiciozna i ima visoke kriterijume) je to bilo malo na misice. Ponadali smo se da ce promenom sredine, krenuvsi u peti razred malo lakse savladavati zadatke, jer ako je imao problem u odnosu sa uciteljicom (sa kojom smo mi imali uvek srdacan odnos), tj. ako mu nije odgovarao taj ambiciozni pristup, racunali smo, u petom razredu ce mozda imati problem kod jednog, dva nastavnika, ali zaboga, ne moze imati problem sa svima. Medjutim, prica se izgleda nastavlja i on sa velikom teskocom i puno truda dobija uglavnom lose ocene (od jedinice do trojke). Isli smo kod vrsnog decijeg psihologa koja nam je rekla da je dete izvanredno inteligentno, veoma osetljivo i da imamo nekonvencionalno dete koje ide u veoma konvencionalnu skolu. On, po nama, ima jedan veliki problem - samopouzdanje. Inace, van skole nemamo nikakav ! problem u odnosu sa njim. On je zreo, duhovit, voli porodicu, ima dobar odnos sa mladjom sestrom (7 godina, upravo krenula u prvi razred), drugari ga vole, mada se po meni nedovoljno druze medjusobno. Njegov problem se najbolje ogleda u tome sto recimo, vezba, uci i sprema se za test, preslisamo ga, pristojno zna gradivo i na testu obavezno dobije jedinicu. Uzeli smo mu privatnu nastavnicu matematike, kojoj takodje nije jasno kako da kod kuce zna gradivo, a u skoli pokazuje tako lose rezultate na testovima. Izuzetno lose prolazi na testu, na usmenom, kao malo bolje. Da se razumemo - njegovo znanje nije mozda za peticu, ali sigurno nije za jedinicu ( u najvecem broju predmeta). Ne znamo vise, kako da se ponasamo u odnosu sa njim, ponekad se dok ga preslisavamo iskljuci i kada mi podviknemo, on se toliko isprepada, da ne zna i ono sto je znao. Kada ga umirujemo i govorimo mu da ce se stvari srediti, da je on dovoljno pametan, da samo treba da se malo vise ukljuci dok uci, on ! se onda opusti i prakticno, nista ne dobijemo ni kada pokusamo! da ga p odrzimo. Molimo vas da nam pomognete nekim savetom, ako je moguce - kako podici samopouzdanje jednom izuzetno inteligentom detetu koje konstantno redja lose ocene? U cemu je nasa greska? Sta bi upalilo kod njega? Inace, i muz i ja zivimo tipican zivot danasnjice, dolazimo kuci u pola 6, te mu citav dan nismo na raspolaganju. Kada dodjemo kuci, mi smo vec iscrpljeni i verovatno nemamo dovoljno strpljenja da radimo sa njim (a bez rada sa njim bi tek bio haos...). Imamo i mladje dete, koje je prosto prepusteno samo sebi jer mi stalno trazimo mehanizme da pomognemo sinu, a ona jadna sama prolazi kroz prvi razred ( i to bez po muke!). Unapred neizmerno zahvalni za svaki savet, pomalo izgubljeni roditelji!
Poštovani, predlažem da još jednom pročitate sopstveno pismo meni. Ono je fantastičan primer kako vam savetnik uopšte nije potreban, jer se u pisu opisuju proble, dileme i rešenje. Vi imate dva deteta i dva različita rešenja. Kod starijeg primenjujete ono koje ne funkcioniše. Ne savetujem da probate isto sa mlađom ćerkom jer rezultat vremenom može biti sličan kao kod sina. I ja se čudim kako ljudi često zanemaruju jednostavnu filosofiju da nijedna taktika nije uspešnija od uspešne taktike. Osećam slobodu da vam sve ovo napišem jer je decji psiholog, a vi naglašavate da je u pitanju vrsni psiholog, isključio umnu zaostalost i izmenjen razvoj (samo opisao nekonvecionalnost, ma šta to značilo). Osim inteligencije, a tu ste potpuno u pravu potrebno je i samopouzdanje, a ono se stiče prihvatanjem njegove nekovencionalnosti bez okrivljivanja što nije ono što vi želite da on bude,
Pitanje broj: #2091
Postovani dr. Stankovicu, Nas sin ima 11 godina i u septembru je krenuo u peti razred Osnovne skole. Do sada je bio vrlo dobar djak, ali i do sada (kod uciteljice koja je inace, veoma energicna, ambiciozna i ima visoke kriterijume) je to bilo malo na misice. Ponadali smo se da ce promenom sredine, krenuvsi u peti razred malo lakse savladavati zadatke, jer ako je imao problem u odnosu sa uciteljicom (sa kojom smo mi imali uvek srdacan odnos), tj. ako mu nije odgovarao taj ambiciozni pristup, racunali smo, u petom razredu ce mozda imati problem kod jednog, dva nastavnika, ali zaboga, ne moze imati problem sa svima. Medjutim, prica se izgleda nastavlja i on sa velikom teskocom i puno truda dobija uglavnom lose ocene (od jedinice do trojke). Isli smo kod vrsnog decijeg psihologa koja nam je rekla da je dete izvanredno inteligentno, veoma osetljivo i da imamo nekonvencionalno dete koje ide u veoma konvencionalnu skolu. On, po nama, ima jedan veliki problem - samopouzdanje. Inace, van skole nemamo nikakav ! problem u odnosu sa njim. On je zreo, duhovit, voli porodicu, ima dobar odnos sa mladjom sestrom (7 godina, upravo krenula u prvi razred), drugari ga vole, mada se po meni nedovoljno druze medjusobno. Njegov problem se najbolje ogleda u tome sto recimo, vezba, uci i sprema se za test, preslisamo ga, pristojno zna gradivo i na testu obavezno dobije jedinicu. Uzeli smo mu privatnu nastavnicu matematike, kojoj takodje nije jasno kako da kod kuce zna gradivo, a u skoli pokazuje tako lose rezultate na testovima. Izuzetno lose prolazi na testu, na usmenom, kao malo bolje. Da se razumemo - njegovo znanje nije mozda za peticu, ali sigurno nije za jedinicu ( u najvecem broju predmeta). Ne znamo vise, kako da se ponasamo u odnosu sa njim, ponekad se dok ga preslisavamo iskljuci i kada mi podviknemo, on se toliko isprepada, da ne zna i ono sto je znao. Kada ga umirujemo i govorimo mu da ce se stvari srediti, da je on dovoljno pametan, da samo treba da se malo vise ukljuci dok uci, on ! se onda opusti i prakticno, nista ne dobijemo ni kada pokusamo! da ga p odrzimo. Molimo vas da nam pomognete nekim savetom, ako je moguce - kako podici samopouzdanje jednom izuzetno inteligentom detetu koje konstantno redja lose ocene? U cemu je nasa greska? Sta bi upalilo kod njega? Inace, i muz i ja zivimo tipican zivot danasnjice, dolazimo kuci u pola 6, te mu citav dan nismo na raspolaganju. Kada dodjemo kuci, mi smo vec iscrpljeni i verovatno nemamo dovoljno strpljenja da radimo sa njim (a bez rada sa njim bi tek bio haos...). Imamo i mladje dete, koje je prosto prepusteno samo sebi jer mi stalno trazimo mehanizme da pomognemo sinu, a ona jadna sama prolazi kroz prvi razred ( i to bez po muke!). Unapred neizmerno zahvalni za svaki savet, pomalo izgubljeni roditelji!
Odgovoreno: 23. 12. 2007.Poštovani, predlažem da još jednom pročitate sopstveno pismo meni. Ono je fantastičan primer kako vam savetnik uopšte nije potreban, jer se u pisu opisuju proble, dileme i rešenje. Vi imate dva deteta i dva različita rešenja. Kod starijeg primenjujete ono koje ne funkcioniše. Ne savetujem da probate isto sa mlađom ćerkom jer rezultat vremenom može biti sličan kao kod sina. I ja se čudim kako ljudi često zanemaruju jednostavnu filosofiju da nijedna taktika nije uspešnija od uspešne taktike. Osećam slobodu da vam sve ovo napišem jer je decji psiholog, a vi naglašavate da je u pitanju vrsni psiholog, isključio umnu zaostalost i izmenjen razvoj (samo opisao nekonvecionalnost, ma šta to značilo). Osim inteligencije, a tu ste potpuno u pravu potrebno je i samopouzdanje, a ono se stiče prihvatanjem njegove nekovencionalnosti bez okrivljivanja što nije ono što vi želite da on bude,
Pregledajte odgovore po oblastima