Poštovani,
Moja sestra ima dvoje dece, devojčicu od 3 godine i dečaka od godinu i po dana. Moj sestrić Luka, stalno sisa prst. Njemu je palac non stop u ustima, pa jos kažiprst gurne u jednu od nozdrva. S jedne strane, upoznati smo sa teorijom da deca sisaju prst kada se osećaju nevoljeno, a sa druge strane da im je taj prstić uteha i način da se smire, pa da sisanje prsta ne treba shvatiti kao lošu naviku. Mene brine ova prva teorija. On živi stvarno u porodici gde ima puno ljubavi. Moja sestra i zet se stvarno vole, a svoju dečicu obožavaju. Nikada ih nisu udarili. Ponekad viknu, ali i to je retko. Puno vremena provode sa decom, obzirom da su oboje profesori, pa im je radno vreme kraće od 8 sati. Međutim, obzirom da je moja sestričina Mina jako vezana za svoju mamu, sklona je da Luku izgura iz maminog krila. Kada je bio manji, često ga je udarala bez bilo kakvog razloga. On je jadničak već i navikao, pa nije ni reagovao. Tek bi je ponekad počupao iz sve snage. Da li je moguće da takvo ponašanje njegove sestrice, kao i činjenica da je ona izuzetno ćudljiva i definitivno jača i upornija od njega, mogla da dovede do osećaja nevoljenosti ili sam ja malo predimenzionirala problem sisanja prstića. Inače, u njegov život su aktivno pored mame i tate, uključene i dve bake i ja kao tetka. On je jako dobro dete, izuzetno aktivno i vrlo drago. Voli da grli ljude, oduševljavaju ga male životinje, pogotovo male bebe. Svoju sestricu posebno obožava i imitira, ali je se i plaši. Kada se rasplače, odmah stavlja prst u usta i plač je gotov. Nikada nije histerisao. Šta vi mislite? Da li je ovo samo prolazno, ili mu prstić služi kao sretstvo za smirenje, ili se dete možda stvarno oseća nevoljeno? Pozdrav od tetke
Poštovana tetka, i mene brine ova teorija. Pogotovo sam radoznao koji su to putevi opstanka ovakvih pojednostavljenih svatanja dečjeg ponašanja i psihologije. Dugo je opstajala teorija da su npr. deca sa autizmom takva kakva su jer imaju "frižider majke" i da decu teba odvajati od majki jer je to navodno za njih lekovito. Zamislite vi tu situaciju gde se roditelji suočavaju sa tako teškim problemom deteta kao što je autizam za koji postoje jasni dokazi da se radi o biološkom problemu, pa im još dodate krivicu jer su loši roditelji. Kada je reč o vašem sestriću, treba podsetiti da je postojanje refleksa sisanja kod ljudi povezano je sa opstankom i preživljavanjem. Odsustvo sisanja kod dece predstavlja ozbiljnu pretnju zdravlju deteta. Akt sisanja se povezuje sa osećanjem zadovoljstva, pa se tako ta radnja lako može naučiti kao akt koji omogućava relaksaciju i zadovoljstvo jer je povezan sa hranjenjem koje je bezuslovna draž (setite se Pavlovljevog eksperimenta). Vremenom, i kada nestane refleks sisanja i kada se dete odbije od dojke i flašice, palac može pridobiti osobine izgubljenih zadovoljstava. Kada se to dogodi, ni neki poseban stres nije potreban da bi se pokrenuo ritual koji se odvojio od početnih povoda i vremenom počinje da funkcioniše sam za sebe. Srećom, radi se o dečaku od godinu ipo dana, kada se ne može govoriti o već učvršćenoj navici, ružnom ponašanju, nevoljenom detetu. Odvikavanje ne podrazumeva mazanje palca ljutim papričicama i sl. Potrebno je biti više uz dečaka, igrati se sa njim kada pokušava da stavi prst u usta igricama koje podrazumevaju angažovanje ruke (raši-taši i sl.), pohvaljivati (radovati se, tapšati) kada odustane od stavljanja prsta u usta, uz blago sprečavanje i skretanje pažnje (vidi ovo, vidi ono). Uskraćivanje je takođe deo učenja. Svaki akt sisanja palca npr. tokom gledanja omiljenog crtanog filma se, tehnički rečeno, kažnjava uskraćivanjem gledanja dok ne izvadi prst iz usta sam ili uz vašu pomoć, uz istovremeno nagrađivanje ponovnim puštanjem filma. Za ovo je potrebna upornost, bez odustajanja na prvo negodovanje deteta koje da bi naučilo neku novu naviku, mora se odreći prethodne navike, a svako odricanje jeste bolno.
Pitanje broj: #7041
Poštovani, Moja sestra ima dvoje dece, devojčicu od 3 godine i dečaka od godinu i po dana. Moj sestrić Luka, stalno sisa prst. Njemu je palac non stop u ustima, pa jos kažiprst gurne u jednu od nozdrva. S jedne strane, upoznati smo sa teorijom da deca sisaju prst kada se osećaju nevoljeno, a sa druge strane da im je taj prstić uteha i način da se smire, pa da sisanje prsta ne treba shvatiti kao lošu naviku. Mene brine ova prva teorija. On živi stvarno u porodici gde ima puno ljubavi. Moja sestra i zet se stvarno vole, a svoju dečicu obožavaju. Nikada ih nisu udarili. Ponekad viknu, ali i to je retko. Puno vremena provode sa decom, obzirom da su oboje profesori, pa im je radno vreme kraće od 8 sati. Međutim, obzirom da je moja sestričina Mina jako vezana za svoju mamu, sklona je da Luku izgura iz maminog krila. Kada je bio manji, često ga je udarala bez bilo kakvog razloga. On je jadničak već i navikao, pa nije ni reagovao. Tek bi je ponekad počupao iz sve snage. Da li je moguće da takvo ponašanje njegove sestrice, kao i činjenica da je ona izuzetno ćudljiva i definitivno jača i upornija od njega, mogla da dovede do osećaja nevoljenosti ili sam ja malo predimenzionirala problem sisanja prstića. Inače, u njegov život su aktivno pored mame i tate, uključene i dve bake i ja kao tetka. On je jako dobro dete, izuzetno aktivno i vrlo drago. Voli da grli ljude, oduševljavaju ga male životinje, pogotovo male bebe. Svoju sestricu posebno obožava i imitira, ali je se i plaši. Kada se rasplače, odmah stavlja prst u usta i plač je gotov. Nikada nije histerisao. Šta vi mislite? Da li je ovo samo prolazno, ili mu prstić služi kao sretstvo za smirenje, ili se dete možda stvarno oseća nevoljeno? Pozdrav od tetke
Odgovoreno: 09. 07. 2008.Poštovana tetka, i mene brine ova teorija. Pogotovo sam radoznao koji su to putevi opstanka ovakvih pojednostavljenih svatanja dečjeg ponašanja i psihologije. Dugo je opstajala teorija da su npr. deca sa autizmom takva kakva su jer imaju "frižider majke" i da decu teba odvajati od majki jer je to navodno za njih lekovito. Zamislite vi tu situaciju gde se roditelji suočavaju sa tako teškim problemom deteta kao što je autizam za koji postoje jasni dokazi da se radi o biološkom problemu, pa im još dodate krivicu jer su loši roditelji. Kada je reč o vašem sestriću, treba podsetiti da je postojanje refleksa sisanja kod ljudi povezano je sa opstankom i preživljavanjem. Odsustvo sisanja kod dece predstavlja ozbiljnu pretnju zdravlju deteta. Akt sisanja se povezuje sa osećanjem zadovoljstva, pa se tako ta radnja lako može naučiti kao akt koji omogućava relaksaciju i zadovoljstvo jer je povezan sa hranjenjem koje je bezuslovna draž (setite se Pavlovljevog eksperimenta). Vremenom, i kada nestane refleks sisanja i kada se dete odbije od dojke i flašice, palac može pridobiti osobine izgubljenih zadovoljstava. Kada se to dogodi, ni neki poseban stres nije potreban da bi se pokrenuo ritual koji se odvojio od početnih povoda i vremenom počinje da funkcioniše sam za sebe. Srećom, radi se o dečaku od godinu ipo dana, kada se ne može govoriti o već učvršćenoj navici, ružnom ponašanju, nevoljenom detetu. Odvikavanje ne podrazumeva mazanje palca ljutim papričicama i sl. Potrebno je biti više uz dečaka, igrati se sa njim kada pokušava da stavi prst u usta igricama koje podrazumevaju angažovanje ruke (raši-taši i sl.), pohvaljivati (radovati se, tapšati) kada odustane od stavljanja prsta u usta, uz blago sprečavanje i skretanje pažnje (vidi ovo, vidi ono). Uskraćivanje je takođe deo učenja. Svaki akt sisanja palca npr. tokom gledanja omiljenog crtanog filma se, tehnički rečeno, kažnjava uskraćivanjem gledanja dok ne izvadi prst iz usta sam ili uz vašu pomoć, uz istovremeno nagrađivanje ponovnim puštanjem filma. Za ovo je potrebna upornost, bez odustajanja na prvo negodovanje deteta koje da bi naučilo neku novu naviku, mora se odreći prethodne navike, a svako odricanje jeste bolno.
Pregledajte odgovore po oblastima