Poštovani,
od 11.godine bolujem od trihotilomanije, što je najvjerovatnije posljedica rata. U početku je to bilo bezazleno, ali posljednjih godina sam vrlo dobro svjesna ove bolesti i katastrofalnih posljedica. Znam da je najbitnija samokontrola i ja donekle uspjevam u tome, ali dok učim ili ako sam pod većim stresom (ispiti i sl), kontola "popusta".
Interesuje me da li postoje konkretni lijekovi (i koji) ili je neophodan razgovor sa psihoterapeutom.
Unaprijed hvala

Poštovani,
pokušala sam pre par meseci da Vam pošaljem pismo i da Vam predstavim moj problem, koji se u medjuvremenu nije promenio niti ublažio, ali mislim da "operaciju" slanja, tehnički nisam dobro odradila, pa ću pokusati ponovo.
Imam 38 godina i u (vrlo dobrom) braku sam vec 18. Imam dve predivne devojcice od 15 i 7 godina. Pre nepune dve godine upoznala sam čoveka koji me je osvojio na svaki mogući način. Oboje smo poznanstvu i osećanjima koja su nas obuzela pokušali da pristupimo razumno i da ne ugrozimo naše brakove, ali smo ipak posle višemesečne borbe sa sobom samima i preispitivanja nad onim što nam se dešava, ušli u vezu koja je trajala godinu dana. U tih godinu dana oboje smo pronašli sebe i uživali jedno u drugom i intelektualno i emotivno, a i fizicki. On je meni a i ja njemu bio "duša bliznakinja" koju malo ko od nas ima u životu sreće da sretne. Nismo želeli da ugrozimo naše porodice i decu pre svega i zato smo ostali u tajnoj vezi iako je to za oboje bila vrlo bolna odluka. Pre šest meseci njegova supruga je saznala za moje postojanje i nas dvoje smo odlučili da se rastanemo. Ne viđam ga, ne čujemo se i nemamo nikakav kontakt od tog poslednjeg razgovora. Ali tuga ne prolazi. Sve je jača. Patim za njim, mislim na njega, sanjam ga svake noći... On mi je prva pomisao kada ustanem i poslednja pre nego što zaspim. Sebe sam smatrala jakom, inteligentnom i dostojanstvenom ženom koja ima ponosa i može da postavi granice koje su nepremostive u bilo kojoj sferi života. U proteklom periodu je sve ono sto sam o sebi mislila "palo u vodu". Želim da ga viđam, želim da budem sa njim, više mi ništa nije bitno, ništa nije "skupo"... Plašim se da ću se razboleti ili u nastupima teške depresije napraviti neku glupost. Pokučavam da funkcioničem normalno, idem na posao, obavljam u kući svakodnevne aktivnosti, čitam, gledam filmove, izlazim sa prijateljicama, ali u pozadini svega je ON! Ne mogu da ga zaboravim, ne mogu da ga prebolim, ne mogu da nateram sebe da krenem dalje...
Molim Vas za savet, ili bar komentar, kritiku... bilo šta sto bi me otrglo iz ove letargije u koju sve dublje zapadam...
Unapred zahvalna!

Poštovana,
Obratiću Vam se ovim pismom, ne kao način da rešim svoj problem, već način da razumem sebe. Odavno mi je limbički sistem uspostavio dominaciju nad rezonom i to mora da se dovede u balans! Inače, meni je 25 godina. Radim u jednoj banci i živim prilično dobro. Nisam zaljubljenik u svoj posao, ali mi se koliko-toliko dopada i radim const. na sebi, kako bih došla u poziciju da radim ono što volim. Nekada nas život odvede u sasvim drugu krajnost, ali ja sam svesna toga. Nije mi teško to što radim, ali nisam baš ni na svome tlu. Naime, bila sam u vezi dve godine. Nikada u životu nisam bila toliko zaljubljena (i dalje sam). Da ne preskočim jednu činjenicu zbog koje sam ja od starta znala da neću moći da “iznesem” do kraja je, da je on romske nacionalnosti. Odgojena sam u porodici i sredini u kojoj je velika odbojnost prema Romima, u smislu, u redu su oni, ali ne daj Bože da ti tako nešto padne na pamet i pomisliš na vezu sa “ciganinom”. Po difoltu, ne, ne ikako! Prethodno sam imala nekoliko veza, najnormalniji život, studije, izlasci, putovanja. I eto ti čuda-to me je snašlo! Činilo mi se da je nerealno da ti se neko toliko dopadne. Pre nego smo stupili u bilo kakav odnos, poznavali smo se 2 meseca. Onda smo bili zajedno i od tada se u mom životu sve menja. Uplašena od osećanja koja su me snašla, zamolila sam ga da se više ne čujemo i ne vidimo. To nije baš tako moglo, i eto mene ovde, na kraju priče, pokušavajući da se osvestim. Ali, u međuvremenu se mnogo toga dogodilo. Zapravo, meni je bilo prelepo u prvih godinu dana, a onda je on želeo da se konačno spojimo i da se ja udam za njega. Međutim, za našu vezu su znali svi pričom, ali ga niko nije upoznao. Ne živimo u istom gradu. Eto situacije koja izaziva masu pogrešnih konotacija u našim glavama i nerazumevanja na milione! Uplašena, raskidala sam dosta puta. Neverovatno nešto... Kako to porodici da saopštim, a bez njega ne mogu. Kako tom nekom ko te je odgajio, ko ti je autoritet uvek bio, ti koja nemaš više tih 4 ili 7 godina, pritom ne zavisiš materijalno od bilo koga, reći istinu??? Svesna sam da je to moj izbor, ali nema šanse da se usudim to da saopštim. Menja se naš odnos. Odlučuje na svoju ruku, ponaša se u skladu sa svojim potrebama isključivo, prosto me dovodi na ivicu provalije, ali me opet vrati da ne skočim. Onda sam saznala za neke devojke koje je imao paralelno sa mnom, sasvim slučajno i malo mojom znatiželjom, jer je promena ponašanja bila očigledna. Nikada mi to nije priznao, naravno... Ali, ja to znam, nisu nagađanja. To je onda bilo tek neizvodljivo, patila sam i nisam želela više da ga vidim. Situacija se smirila na kratko, ali prividno. Ja njega i dalje obožavam! Pokušavala sam da pomirim te dve strane u meni, kažem roditeljima, ali ništa. Između nas je nastao pakao, u pravom smilu te reči. Puno prljavog veša se tu iznelo na videlo, povredili smo jedno drugo. Pokušala sam da budem sa nekim drugim. Sve to bude fino i ponadam se, a onda sve splasne jako brzo. Uglavnom, mi više nismo zajedno, ali se povremeno čujemo. On je ogorčen i kivan na mene. Ja bez njega ne mogu, ma koliko racionalno sagledavala stvari.
Pokušajte da mi kažete neku pametnu kad već ja nisam u stanju da sebi pomognem.
Hvala unapred,
Pozdrav

Poštovanje,
Imam 25. godina. Bio sam uvek dobro dete, završio sam fakultet u roku, odslužio vojsku, osamostalio sam se od svojih roditelja. Međutim, koliko god izgledalo sa jedne strane da mi sve ide od ruke, toliko u vezi emocija jako lutam. Zaljubljen sam u jednu devojku (22 god). Maksimalno se trudim oko nje. Međutim, ona ne pokazuje neke preterane emocije prema meni. Trudim se da budem uz nju kad god je potrebno. Šta god je trebalo, ja sam se prvi našao tu, da joj budem podrška. Kada su joj svi okretali leđa, ja sam bio uz nju. U trenutku kada mi sve prekipi i ja počnem da dižem ruke od svega, ona me vuče nazad. Kada me ona zove, ja se ne javljam na tel, izbegavam je. Onda ona da neku malu varnicu i sve se vrati po starom. Pokušavao sam da razgovaram sa njom u vezi svega toga. Ona kaže da ne želi da se vezuje, da hoće da se provodi, da ne želi da izgubi kontakt sa mnom. I to sve traje već nekih godinu dana. Ja sam pokušavao da se otrgnem od svega toga. Imao sam neke pokušaje veza, ali sam ih sve upropastio. Ne tražim puno, samo malo razumevanja i topline.
Šta da radim da pobegnem iz ovog začaranog kruga? Dosta mi je više razmišljanja zašto ovo, zašto ono...?

Poštovani dr
molim za pomoć jedne devojčice od 15 godina. Polaskom u srednju školu počela je sebe užasno da omalovažava kako je najgora u razredu i kako ona ne zaslužuje da bude tu, a pritom je u osnovnoj školi bila odličan đak i mnogo se posvećivala knjizi. Posle tri dana stanje se pogoršalo i počela je da priča kako će se ubiti i kako laže sve oko sebe i da svima želi zlo. Priča i neke vulgarnosti. Porodica je normalna bez ikakvih presiranja da mora da bude dobar đak, sama je to želela.
Da li je to nešto opasno i kako je povratiti u normalan život.
Marija