Poštovani,
pokušala sam pre par meseci da Vam pošaljem pismo i da Vam predstavim moj problem, koji se u medjuvremenu nije promenio niti ublažio, ali mislim da "operaciju" slanja, tehnički nisam dobro odradila, pa ću pokusati ponovo.
Imam 38 godina i u (vrlo dobrom) braku sam vec 18. Imam dve predivne devojcice od 15 i 7 godina. Pre nepune dve godine upoznala sam čoveka koji me je osvojio na svaki mogući način. Oboje smo poznanstvu i osećanjima koja su nas obuzela pokušali da pristupimo razumno i da ne ugrozimo naše brakove, ali smo ipak posle višemesečne borbe sa sobom samima i preispitivanja nad onim što nam se dešava, ušli u vezu koja je trajala godinu dana. U tih godinu dana oboje smo pronašli sebe i uživali jedno u drugom i intelektualno i emotivno, a i fizicki. On je meni a i ja njemu bio "duša bliznakinja" koju malo ko od nas ima u životu sreće da sretne. Nismo želeli da ugrozimo naše porodice i decu pre svega i zato smo ostali u tajnoj vezi iako je to za oboje bila vrlo bolna odluka. Pre šest meseci njegova supruga je saznala za moje postojanje i nas dvoje smo odlučili da se rastanemo. Ne viđam ga, ne čujemo se i nemamo nikakav kontakt od tog poslednjeg razgovora. Ali tuga ne prolazi. Sve je jača. Patim za njim, mislim na njega, sanjam ga svake noći... On mi je prva pomisao kada ustanem i poslednja pre nego što zaspim. Sebe sam smatrala jakom, inteligentnom i dostojanstvenom ženom koja ima ponosa i može da postavi granice koje su nepremostive u bilo kojoj sferi života. U proteklom periodu je sve ono sto sam o sebi mislila "palo u vodu". Želim da ga viđam, želim da budem sa njim, više mi ništa nije bitno, ništa nije "skupo"... Plašim se da ću se razboleti ili u nastupima teške depresije napraviti neku glupost. Pokučavam da funkcioničem normalno, idem na posao, obavljam u kući svakodnevne aktivnosti, čitam, gledam filmove, izlazim sa prijateljicama, ali u pozadini svega je ON! Ne mogu da ga zaboravim, ne mogu da ga prebolim, ne mogu da nateram sebe da krenem dalje...
Molim Vas za savet, ili bar komentar, kritiku... bilo šta sto bi me otrglo iz ove letargije u koju sve dublje zapadam...
Unapred zahvalna!
Postovana, funkcionisete po principu zabranjenog voca! Imate pravo da menjate svoj zivot i da potrazite svoju srecu, ali niste sami, pa dobro razmislite koliko je vasa sreca nezavisna od dece koju biste neminovno zapostavili?A uostalom,ne pitate se samo vi oko buduceg zajednickok zivota.Kako je reagovao kada je saznala njegova supruga?Koliko je on stamen u svojim emotivnim utvrdjenjima?
Srdacno,
Dr Dragana Krasic
Pitanje broj: #10966
Poštovani,
Odgovoreno: 19. 09. 2008.pokušala sam pre par meseci da Vam pošaljem pismo i da Vam predstavim moj problem, koji se u medjuvremenu nije promenio niti ublažio, ali mislim da "operaciju" slanja, tehnički nisam dobro odradila, pa ću pokusati ponovo.
Imam 38 godina i u (vrlo dobrom) braku sam vec 18. Imam dve predivne devojcice od 15 i 7 godina. Pre nepune dve godine upoznala sam čoveka koji me je osvojio na svaki mogući način. Oboje smo poznanstvu i osećanjima koja su nas obuzela pokušali da pristupimo razumno i da ne ugrozimo naše brakove, ali smo ipak posle višemesečne borbe sa sobom samima i preispitivanja nad onim što nam se dešava, ušli u vezu koja je trajala godinu dana. U tih godinu dana oboje smo pronašli sebe i uživali jedno u drugom i intelektualno i emotivno, a i fizicki. On je meni a i ja njemu bio "duša bliznakinja" koju malo ko od nas ima u životu sreće da sretne. Nismo želeli da ugrozimo naše porodice i decu pre svega i zato smo ostali u tajnoj vezi iako je to za oboje bila vrlo bolna odluka. Pre šest meseci njegova supruga je saznala za moje postojanje i nas dvoje smo odlučili da se rastanemo. Ne viđam ga, ne čujemo se i nemamo nikakav kontakt od tog poslednjeg razgovora. Ali tuga ne prolazi. Sve je jača. Patim za njim, mislim na njega, sanjam ga svake noći... On mi je prva pomisao kada ustanem i poslednja pre nego što zaspim. Sebe sam smatrala jakom, inteligentnom i dostojanstvenom ženom koja ima ponosa i može da postavi granice koje su nepremostive u bilo kojoj sferi života. U proteklom periodu je sve ono sto sam o sebi mislila "palo u vodu". Želim da ga viđam, želim da budem sa njim, više mi ništa nije bitno, ništa nije "skupo"... Plašim se da ću se razboleti ili u nastupima teške depresije napraviti neku glupost. Pokučavam da funkcioničem normalno, idem na posao, obavljam u kući svakodnevne aktivnosti, čitam, gledam filmove, izlazim sa prijateljicama, ali u pozadini svega je ON! Ne mogu da ga zaboravim, ne mogu da ga prebolim, ne mogu da nateram sebe da krenem dalje...
Molim Vas za savet, ili bar komentar, kritiku... bilo šta sto bi me otrglo iz ove letargije u koju sve dublje zapadam...
Unapred zahvalna!
Postovana, funkcionisete po principu zabranjenog voca! Imate pravo da menjate svoj zivot i da potrazite svoju srecu, ali niste sami, pa dobro razmislite koliko je vasa sreca nezavisna od dece koju biste neminovno zapostavili?A uostalom,ne pitate se samo vi oko buduceg zajednickok zivota.Kako je reagovao kada je saznala njegova supruga?Koliko je on stamen u svojim emotivnim utvrdjenjima? Srdacno, Dr Dragana Krasic
Pregledajte odgovore po oblastima